Slobodan Selenić - Očevi i oci

[Braca]

Slobodan Selenić

Očevi i oci

Dramatizacija: Petar Marjanović

Lica:
Milutin Medaković
Stevan /kao mladić/, njegov sin
Stevan Medaković /u zrelim godinama/
Elizabeta Blejk, supruga Stevanova
Mihajlo /sedam godina/, njihov sin /bez teksta/
Mihajlo
Nanka, dojilja i negovateljica Stevanova
Profesor Young
John Downing
Barbara
Miss Trickey
Slobodan Jovanović
Dragiša Cvetković
Popović, advokat
Simić, lekar
Gospođa Simić
Savić, asistent Univerziteta
Gospođa Savić
Gospođa Teodorović
Savina
Aktivistkinja "sa terena"
Jaša Prodanović
Patrick Walker
Jordan Cvetković
Mara Cvetković
Gospođa Persa Prodanović
Unuka Jaše Prodanovića
Oficir Ozne
Jelena
Moša Pijade
Bosa
Vidosav
Prvi seljak
Drugi seljak

PRVI DEO

Slika prva
/Beograd novembra 1965. godine. U trpezariji, koja je istovremeno i dnevna soba, na drugom spratu zgrade 52 u Ulici Miloša Velikog, sede za stolom Stevan Medaković i njegova supruga Elizabeta. Čuje se otkucaj zidnog časovnika. Devet sati. Stevan ustaje, zaliva živicu i dolazi na proscenijum./
STEVAN MEDAKOVIĆ: Strah me je. Da li me je vreme učinilo sposobnim da podnesem uspomenu koja mi htede glavu razneti? Živi smo samo moja žena Elizabeta i ja. Bliža moja rodbina je pomrla. Dalju, nama nikad sklonu, lako smo obeshrabrili i već godinama ne pokušava prag nam preći. Elizabetini su mrtvi. Daleko. U Engleskoj... I zašto je baš jutros, odjedared, uspomeni uspelo da se probije u tvrđavu Medakovića, u kojoj Elizabeta i ja trajemo jedan jedini, produženi, dvadesetogodišnji dan. Evo me, Mihajlo, sine moj, evo me, Elizabeta, na rubu crne mrlje, na obali Aheronta, čiji prelazak odlažem već dvadeset godina. Dve stvari obećavam. Vama, sebi i nekom mudrijem i starijem od nas koji zna šta je ljudska vrednost i pravda: govoriću istinu i neću štedeti nikoga. Govoriću kao pred licem Gospoda koji zna istinu pre nego što mu je rečena, govoriću kao da ne mogu lagati... Kadar sa, dakle, da prizovem stvarnost od pre četiri decenije, kada me je daleke 1924. godine otac ispraćao u svet na studije.

Slika druga
/Prazni prostor proscenijuma je peron železničke stanice u Beogradu. Milutin Medaković i Nanka ispraćaju Stevana. Mladi Stevan stoji naspram oca./
MILUTIN: Preporuka za ser DŽona Sila je juče poslata. Ako ti novac hitno zatreba, možeš ga uvek dobiti kod Spensera and Sansa u Bristolu. Piši da ne brinemo. Pametan si i odrastao. Nema saveta koji bih ti dao. Znaš šta ti valja činiti. /Čuje se treći znak zvona koje oglašava da voz polazi./ Ne zaboravi nikad da se vraćaš ovamo. Srećno pošao, sine! /Nanka ćuti, jer je takav red/
STEVAN: Srećno vas opet našao, oče i Nanka.

Slika treća
/Kavana "Glengyle Inn". Bučna družina studenata sa kriglama crnog piva. Kratki "drink" posle otvaranja nove zgrade Univerziteta u Bristolu Elizabeta sedi za stolom. Visoka, beloputa, tamno crvene kose i zelenih očiju. Mladi Stevanje posmatra./
PROFESOR YOUNG: Dame i gospodo, ovo je poslednji dan vašeg školovanja na Univerzitetu i biće zauvek zapisan u analima Bristola. Danas, 9. juna 1925. godine, dovršena je Univerzitetska kula, koju su braća Wills sagradila /Digne kriglu piva iznad glave/ ne pitajući koliko košta, jer raskošno zdanje od kamena čuva uspomenu na njihovog oca Henrija Overtona Willsa. Mislim da delim uverenje svih vas da nam je svečanost ulepšao, otvorivši memorijalnu zgradu, NJegovo veličanstvo kralj George V i gospođa kraljica.

[Braca]