Borislav Pekić - U Edenu na istoku

[Braca]

Borislav Pekić

U Edenu na istoku

Optimistička farsa

,,Neka Svevišnji pomogne i onome ko je gonjen i onome koji goni"
(KURAN)

LICA:
STARI, prvi bolesnik
NOVI, drugi bolesnik

Dešava se u naše vreme, u azilu za umobolne, ali ne samo u njemu.

(Blažena atmosfera parka, s umilnim cvrkutom ptica, žuborom žive vode i šuštanjem lišća na povetarcu. Nekoliko praznih klupa u džbunju, ispod drveća. Osvrćući se, dolazi Stari i zauzima najskrovitiju klupu. Vadi iz džepa kredu, visak i konop. Pazeći da ne bude primećen, premerava zemlju ispod klupe. Posle izvrsnog vremena nailazi Novi. Tiho se prikrada Starom. Kad ga spazi, ovaj prestrašeno krikne.)
STARI: (Skočivši sa klupe.) Ko ste vi i koga boga mi se prikradate? Šta tražite iza mojih leđa?
NOVI: Klupu, gospodine, klupicu ....
STARI: A šta, drugih klupa nema?
NOVI: Ma ima, ne kažem, samo meni baš ova odgovara. Nekako je zaklonjena. Mogu na miru posmatrati ... (Seda.)
STARI: Njuškati!
NOVI: U mome poslu nepouzdana čula mirisa ne igraju nikakvu ulogu, gospodine. Samo – oko i uho, oko i uho ... Ove spravice, na primer, s kojima ste zemlju merili, ja nisam namirisao. Ja sam ih video, a pomalo - i čuo...
STARI: (Tek sada vidi da ,,spravice" još drži u ruci. Uplašeno ih trpa u džep.) Ja sam geodeta. To su moji instrumenti.
NOVI: Ništa vas nisam pitao, a vi odgovarate. Zašto?
STARI: Da se ne bi ne znam šta pomislilo... (Naglo zaćuti.)
NOVI: Sve do sada ništa nisam mislio. Tražio sam jednu usamljenu klupu. Sad, međutim, počinjem da mislim.