Ivan Panić - Sad se smej, Sotire

[Braca]

Ivan Panić
SAD SE SMEJ, SOTIRE


LICA
SOTIR AKSENTIJEVIĆ, predratni, ratni i posleratni trgovac (99 godina)
ĐORĐIJE MIJAJLOVIĆ, šef za kutije u servisu bele tehnike (58 godina)
MIHAJLO MIJAJLOVIĆ, Đorđijin najstariji sin. Doktor fizike i pasionirani lovac na bubašvabe. Razvojno zastranio u svom poznijem dobu (40 godina)
SINIŠA MIJAJLOVIĆ, Đorđijin srednji sin. Taxista, bela vrana porodice (38 godina)
LJUBOMIR MIJAJLOVIĆ, Đorđijin najmlađi sin. Dipl. pravnik, tih, miran i osećajan. Porodični radiša (35 godina)
MARIJA AKSENTIJEVIĆ, vanbračna ćerka Đorđijine pokojne žene Dane. Sotirova unuka. Zabrinuta i pognuta (45 godina)
NEMANJA AKSENTIJEVIĆ, njen vanbračni, mentalno zaostali sin (33 godine)
BOSTAN JARUGA, Marijin nevenčani muž, invalid rada (42 godine)
MERI PRODANOVIĆ, službenica u stambenom (30 godina)
MILIĆ MIJAJLOVIĆ, Đorđijin brat, policijski inspektor (50 godina)
Dr KIPRIJAN PLEMENITI MANDOLINAC, upravnik staračkog doma
OZREN MIJAJLOVIĆ, sveštenik, Đorđijin dalji rodak
DUH POKOJNE DANE MIJAJLOVIĆ rođene AKSENTIJEVIĆ
Nosači, crkvenjak, vatrogasci, bolničari

,, Useliću se u njih i življeću s njima, i biću im Bog, a oni će biti moj narod" (Korinćanima poslanica II)

Sva tri čina događaju se u dnevnoj sobi kuće Sotira Aksentijevića.
Vreme događanja drame je sadašnje.

PRVI ČIN
(Na sredini velike dnevne sobe u kući Sotira Aksentijevića nalazi se masivni, okrugli, rustični sto, prekriven tankim, providnim najlonom, Oko stola su udobne stolice visokog naslona, preko kojih su navučene presvlake od maskirnog platna. Uz levi zid, bliže rampi, naslagana je gomila kutija raznih veličina u kojima su elementi bele tehnike. Na levom zidu, dalje, malo ukoso, postavljeni su visoki prozor, ogledalo, nekoliko goblena sa prizorima iz dalje nacionalne istorije i nekoliko starinskih, uramljenih fotografija, Preko najveće od njih, na kojoj je smrknuti lik starije žene stisnutih usana i čkiljavih, podozrivih očiju, delimično je prebačena crna marama. U levom uglu je saksija s ogromnim, razgranatim fikusom, čiji pojedini listovi dopiru čak do ivice velikog zidnog sata sa klatnom, koji dominira čitavim srednjim zidoin. Ispod sata su visoka dvokrilna vrata. Ona otkrivaju pogled u dubinu kuće, na dve sobe, jednu iza druge, obe raskošno nameštene, prvu u zelenim i drugu u plavim tonovima. U desnom uglu je klavir, sjajan i bleštavo ispoliran, očigledno antikvitetne vrednosti. Na njemu su postavljeni telefon i stona lampa s abažurom. Pored klavira su jedna obična vrata, takođe visoka. Ostatak desnog zida zauzimaju police pune knjiga, složenih po veličini i boji, ali sa vrlo vidljivim hrpama paučine i naslagama prašine na koricama. Soba je nameštena raskošno, u starinskom, dekadentno-balkanskom stilu, a vaza puna cveća i korpica sa raznobojno ofarbanim jajima na stolu daju joj prisan i topao ton. Kasni suton, s opalnim bojama neba i indirektnom rasvetom sumporastog predvečerja nad gradom i krovovima kuća. Na podu sedi Nemanja. Obučen je u svoju svakodnevnu odoru: dugačku belu tuniku širokih rukava, koja mu slobodno pada niz telo. Zaneseno se igra svojim nerazdvojnim plišanim lutkom Hristoforom, mumlajući sebi u bradu nekakvu nerazgovetnu melodiju. Iznenada, svetlo izgabi od svog intenziteta, a kroz širom otvoren prozor dune leden i neprijatan vetar. Nemanja se skupi, uplašeno privijajući Hristofora na grudi. Začuju se sablasni glasovi, jecaji, krici i demonski smeh - kao da su zidovi, pa čak i sama kuća, oživeli i krenuli ka užasnutom Nemanji. On sumanuto zamlatara rukama po vazduhu, a zatim zapuši uši ne bi li se na taj način odbranio od jezive kakofonije glasova. Neka strahovita sila podigne Nemanju sa poda. Noge mu nemoćno zamlataraju po vazduhu, sve dok ga džinovska, nevidljiva ruka violentno ne baci na zid. On se, ošamućen, klecavo osloni na noge, a zatim - mumlajući i teturajući se, sa Hristoforom u rukama - jurne iz sobe. Na vratima se sudari sa Đorđijom i Milićem, koji upravo ulaze u sobu. Proleti između njih kao furija i izgubi se u dubini kuće.)
MILIĆ (revoltirano trgne pištoljčinu ispod pazuha): Stoj! Stoj, pucaću! Stoj, pucam!
ĐORĐIJE: Nemoj, Miliću! 'De u kuću da mi pucaš, da mi oštetiš zidove?! (Kakofonija glasova i dalje traje, ali njih dvojica je ne čuju.)

[Braca]

[Braca]