Vojislav Savić - Čuješ li, mama, moj vapaj

[Braca]

Vojislav Savić

Proplanak ili

Čuješ li, mama, moj vapaj

(izlet u dva čina)

LICA:
RODOLJUB (OTAC)
LEKSA (MAJKA)
RADIVOJE (SIN NAJSTARIJI)
ANDREJA (SIN MLAĐI)
NENAD (SIN NAJMLAĐI)
JAVORKA (SUPRUGA NAJSTARIJEG)
SESTRA (ALI MEDICINSKA)
ČOVEK (ČOVEK)

"i niko nema snage da odagna propadanje,
i niko i ne pokušava da bude više
od hladne želatine
što laprda među krajnostima
kao retko govno. "
(B. Štulić " Krivo srastanje")

1.

Proplanak. Na uzvišici, okružen šumom. Na sred proplanka zakržljali žbun. Podne je, upeklo sunce. Zrikavci, ptice, a povremeno i poneki urlik zverinja iz šume. Dolazi Rodoljub. Preko šezdeset godina, ali se još sasvim dobro drži. Kratke tamne pantalone i bela košulja sa kratkim rukavima. Zastane, zadovoljno se osvrće. Izvadi maramicu, briše znoj sa čela.
RODOLJUB: (Vikne.) Lekso!
LEKSA: (Off.) Evo me!
RODOLJUB: (Isto.) Ne prenemaži se, nego požuri sa tim stvarima!
(Dolazi Leksa, njegova supruga. Nešto mlađa od njega, iako izgleda znatno starije. Natovarena je stvarima: dve platnene stolice, torba puna hrane, pod miškom frotirsko ćebe. Zadihana, znojava.)
RODOLJUB: Šta se vučeš ko gladna godina!
LEKSA: Lako je tebi. Nas natovario ko mazge, a on grabi ko mladić.
RODOLJUB: Ajde, ne melji, nego raspremaj to, oću da se izvalim ko čovek.
LEKSA: (Više za sebe, raspremajući stvari.) I ti si mi neki čovek.
RODOLJUB:
LEKSA: Ja ništa.
(Rodoljub krene da se šeta po proplanku. Zadovoljan je. Diše duboko, klima glavom u znak podrške sopstvenom
zadovoljstvu.)

[Braca]