Danijela Tanasković - Kamen

[S.Teller]

Данијела Танасковић

Камен

Лица:
Ови: Миле, Милисав, Археолог, Кафеџија, Хармоникаш, Гост.
Они: Други Миле, Други Милисав, Други Кафеџија, Други Хармоникаш, Други Гост.
Студент

Први чин

(Ноћ је. Село. Светло као при пуном месецу. Ближе публици кућа. Преко дохрамљава сељак, обучен у нешто што личи на стару униформу. На реверу му је огроман беџ. Храмље полако и без журбе. Тек близу плота застаје и чучне као да се крије. Чују се зрикавци. Двориште је запуштено, преврнута кофа и стари орман пропадају на отвореном, испред куће. Из џепа вади каменчић и гађа прозор. У кући је мрак. Нико се не одазива. Излази из дворишта и тамо нешто тражи. Узима већи камен и баца га. Чује се ломљава стакла. Запањено зури у прозор, прескаче ограду и иде до прозора, да се увери.)
МИЛЕ: (Вири кроз прозор. Сасвим тихо.) Милисаве! (Још једном сасвим јаче.) Милисаве!
МИЛИСАВ: (Изнутра, као из гроба.) Ти си?
МИЛЕ: (Озарено.) Ја сам! Ја!
МИЛИСАВ: (Излази. Навлачи гуњ преко леђа. Изгледа мрзовољно. Неодлучно стоји на прагу и гледа свуд около.) Што каменом, побро? (Не обраћајући пажњу на Милета, долази до ограде нагиње се и мотри).
МИЛЕ: Ето... ја лечка гађ'о... (Прилази и заједно гледа са Милисавом преко ограде. Милисав се тргне. Ухвати га за рукав и одвуче даље од ограде.)
МИЛИСАВ: (Тише, заверенички.) Шта има?
МИЛЕ: Не могу то да објасним... (Застаје, Милисав га напрегнуто слуша.) У'ватио ме неки немир. (Ближе као да нешто тешко и опасно признаје.) Не могу да спавам. (Обара главу.)
МИЛИСАВ: Ама, Миле!? Ти ме замајаваш! Ти си неозбиљан човек! Еј, бре Миле! (Окреће се да уђе у кућу. Одмахује руком као да га тера.) Врати се назад на стражу! Мада нема вајде... (Гунђа.) Пхи, ја мислио вест, а он не може да спава...
МИЛЕ: Ама, чекај, Милисаве! Да ти кажем!
МИЛИСАВ: (Окреће се и нагло му прилази. Напрегнуто, брже и пригушено) Ноћ је и они вребају, а и ја вребам самог себе! Баш! (Претрчава двориште и увлачи се у орман. Наставља да прича из ормана.) Шириш црва сумње између нас двојице.
МИЛЕ: (Шири учкур од панталона и загледа.) Ма бре, Милисаве, какав бре црв?
МИЛИСАВ: Немој ти мени! (Прети прстом из ормана.)
МИЛЕ: Немој у орман, Милисаве... Ја ти заиста доносим вест. Археолог је стигао!
МИЛИСАВ: (Искаче из ормана.) Немој да причаш! (Запањено.) Па то је... Немој да причаш! (Миле озарено потврђује главом, клима горе-доле.) И какав је тај глас? Је л' то ОНАЈ археолог?
МИЛЕ: Јес' бре! Ономад збрис'о! Помог'о сам му да скине кошуљу... Ону белу.
МИЛИСАВ: (Нестрпљиво га цима за рукав.) Глас! Какав је глас, Миле, он донео... нама?
МИЛЕ: Ма рече ми он, него ја иначе ових дана мало спавам, па се лако губим. Расејан сам нешто... Све к'о да други леже, а трећи се буди, а четврти ишчуђава...
МИЛИСАВ: Па то је нормално! (Тапше га по рамену.) Шта фали броју четири? Него, шта каже Археолог?