Biljana Stajić - Le tour de Danube

[S.Teller]

Биљана Стајић

Le tour de Danube

Београд, 2000.

Лица:
Ема, 24
Синиша, Емин дечко, 25
Петар, Емин отац, 55
Нена, 67
Прва слика
(Дневна соба са терасом у позадини. Мали сто окружен троседом, двоседом и фотељом. Орман са полицама за књиге и бифеом. Телевизор. Више саксија са цвећем распоређено углавном код терасе. Са леве стране улаз у ходник за преостали део стана који се не види. Са десне стране улазна врата у стан. На сцени су Ема, Синиша, Петар и Нена. Ема свима сипа пиће.)
ЕМА: Коначно? Као да сам студирала петнаест година...
СИНИША: Мени тако и изгледа.
ПЕТАР: А кад си ти дипломирао?
СИНИША: На време. Ја сам већ могао и да стажирам.
ЕМА: Ти си на време а ја кад сам хтела.
СИНИША: Да си хтела мало раније не би сад седели овде.
ПЕТАР: А где би ти седео?
НЕНА: Кад је да је, само да је. За нашу Емицу! За њен дипломски!
СИНИША: Нено, који пут се наздравља?
НЕНА: И стоти нек је. Само сркнем. Хоћу све за моју Емицу, а не смем, а хоћу.
ЕМА: Нено, само сам дипломирала.
НЕНА: Знам. Знам ја. Мислите, није то ништа, а после схватите...И моји Зоран и Јасна говорили исто, балавурдија, па опс, једног дана отишли. Једно, па друго. Иду, кажу...А ја све мислила мали они, деца још то... А кад је то било...Исто данас.
СИНИША: Нено, ви сте живели пре двеста година...А и ваша деца.
НЕНА: Синиша, душо, ја ћу теби казати...
СИНИША: Они су отишли. Данас кад се има дете у кући, има се заувек.
НЕНА: Ја сад и унучад имам. А моја деца су моја заувек. До год сам жива...(Еми.) Питај тату...Петре, реците ви, Ема и сад кад има диплому, и кад би зарађивала, кажу свој човек, и даље је дете, ваше дете, дете? И да оде на те поз...диплом..., ту, у ту школу за мирисе у Париз, где је добила стипендију, и да оде у тај Париз, а то је далеко, ипак, она и даље остаје ваша, и тамо, и овде, и тамо, и да се никад не врати, она је ваше дете...
СИНИША: Ја само кажем да се данас не бежи из куће лако као пре. Сад има да се седи.
НЕНА: А и то прође. И ако се седи, прође. Све то. Брзо. Децо, ништа ви не сватате. Кол'ко сам ја плакала за својима...А онда ми и Јова умро...Па сама. Па плачи, па кукај...Живе их оплакала...Али не. Више не. А волим их, више но шта. Сад само за мојим Јованом пустим...А прошло више од два'ес година...Два'ес две. Тад сам тебе почела да чувам, а ти тек проговорила и гучеш та-та, та-та.
ЕМА: Тата, што си се ућутао?
НЕНА: Доту'ће вас та болница. Не пита је л' субота, недеља. Немате ни ви више четр'ест.
ЕМА: Је си ли уморан, тата?
(Петар кратко одмахне главом.)
НЕНА: Опет муљате по глави оно ваше?...Само бог зна да л' ту човек погреши ил' не. Мом Јови спаса није било, ни да су га 'иљаду пута шили и зашивали... Најгоре... Ако је суђено, тако је. Не бира болест ни време, ни место, не пита ка'ће, не пита да л' се рађа, крсти, слави, не пита, незвана дође, никад добра. А шта ћеш?...А ми вечерас славимо! За нашу Емицу! (Грли Ему.) О, што би мамица била поносна да те види. Јавила сам јој, плакала је преко телефона. Чула сам.
ЕМА: (Бесно.) Нено!