Novica Savić - Ovde nema lopova

[Braca]

Novica Savić

Ovde nema lopova

Drama

LICA
LJUBINA
MARKO
VIDOJE

Šefova kancelarija. Veliki radni sto, stočić sa dve fotelje, orman sa registrima, fasciklama, raznim papirima i nekoliko knjiga. Na čiviluku okačen ženski zimski kaput. Kasno je veče, sa plafona blešti snažna sijalica. Za šefovim radnim stolom sedi LJubina. Približila se četrdesetoj, još deluje lepo, ali sad i umorno. Obuzeta je poslom, pažljivo ispunjava neke obrasce. Sto je prenatrpan papirima, upravo tim obrascima na kojima ona radi, na jednom kraju gomila fascikli, na drugom telefon, pored njega mali, džepni tranzistor iz kojeg se tiho čuje neka muzika.
LJUBINA: (Prekine sa radom, odloži olovku, ispravlja ramena, trlja prste. Pogled joj padne na tranzistor i telefon. Isključi tranzistor, pa oprezno, trudeći se da bude što tiša, podigne slušalicu i okreće brojeve. U slušalicu, tiho) Kako si?... Je li se neko javljao?... Važi, vrati se i gledaj taj film... Jesi li večerao?... Dobro, nemoj odmah da se ljutiš. Pre nego što pođeš na spavanje ne zaboravi da isključiš televizor, sinoć si to zaboravio... Neću skoro, imam još posla, uhvatiću noćni autobus, ne brini za mene... ćao... (Spusti slušalicu, uzme olovku i nastavi da radi. Seti se tranzistora, pa ga uključi i opet nastavi sa poslom, iz tranzistora se začuje muzika. Ne prođe mnogo, a telefon u toj tišini skoro zagrmi, pa ona uplašeno skoči. Gleda u telefon, smiruje se. Pruži ruku da podigne slušalicu, ali odustane. Pošto telefon i dalje uporno zvoni ona isključi tranzistor i najzad neodlučno, uz bešumni uzdah, podigne slušalicu. U slušalicu) Molim?... Da, ja sam to, šefe, ko bi drugi bio... Nisam je odmah podigla zato što sam bila u poslu i zato što nisam znala da ste to vi, mislila sam da je neka greška... Naravno, sve je u redu, napredujem, pa će, kao što ste i naredili, sve biti do kraja nedelje završeno... zdravlje bože. Ništa ne brinite... Do viđenja. (Vraća slušalicu na svoje mesto, ali je sa pola puta brzo vrati na uvo) Jeste li nešto rekli?... Šefe, jeste li nešto rekli, nisam čula!.. (Tamo se niko ne oglašava, pa ona konačno odloži slušalicu na telefon. Uključi tranzistor, iz njega tiho pokulja muzika, a ona nastavi sa poslom, skoro polegne po stolu) Posle izvesnog vremena oprezno se, bez šuma, otvore vrata i na njima se pokaže Marko. Stane, skoro ne dišući gleda u LJubinu koja ga nije čula.