Radmila Jovanović - Povratna karta za snove

[Braca]

Radmila Jovanović

Povratna karta za snove

LICA:
Vera Ostojić, 45 godina
Nada Ostojić, 16 godina
Borko Petrović zvani Džon, 47 godina
Marija Novaković, 35 godina
Nova, 10 godina
Imaginarni otac

IZGLED SCENE
(Scena se sastoji iz dva dela. Na gornjem spratu se nalazi velika dnevna soba. Kamin, dve fotelje, trosed i sto. Na sredini sobe je slikarski štafelaj. Platno je okrenuto, tako da ga publika ne vidi. U desnom uglu sobe se nalaze vrata koja vode u druge prostorije, od kuće. U levom uglu sobe se nalaze stepenice koje vode u sobu za poslugu. U sobi za poslugu se nalazi krevet na sprat i jedna stolica. Na zidu se nalazi velika mapa Srbije. Sklepana mala poličica sa nekoliko knjiga na srpskom jeziku. Ispod kreveta vire dva kofera. )

PROLOG

(Zavesa je spuštena. Na scenu ulazi Nada. Okreće se, posmatra okolo. )

NADA
Gde si? (Gleda iza scene. ) Uđi slobodno. (Na scenu ulazi Nova. U ruci drži lutku. Hoda nesigurno. ) Ne boj se, same smo. (Staju na sredinu scene, okreću se jedna ka drugoj. )
Sada ću ti ispričati jednu priču. Slušaj me pažljivo. Bio jednom jedan veliki indijanski poglavica, zvani Hijavata. Od starih ljudi iz svog plemena je godinama slušao priču o velikoj reci Misisipi koju nikada niko nije preplovio. Svako ko bi plovio rekom, bi naišao na prelepe polu žene-polu ribe. Pevale bi, neodoljivo. Ko bi čuo njihov glas, izgubio bi se i nikada se ne bi vratio. Jednog dana, hrabri indijanski poglavica Hijavata, odluči da sa svojim ratnicima, velikim kanuom, zaplovi niz reku. Kada su zaplovili niz reku, naredio je svojim ratnicima da ga čvrsto vežu, a oni da zapuše uši pčelinjim voskom. Rekao im je: Kada zapevaju sirene, iako vi ništa nećete čuti, ma kako se ja ponašao vi me ne odvezujte, nego samo veslajte dalje niz reku. I tako je bilo. Rečne sirene su zapevale velikom indijanskom poglavici Hijavati. Hijavata ih je slušao. Poželeo je da pođe sa sirenama u dubine strašne reke. Trzao se pokušavajući da se oslobodi i vikao na svoje hrabre indijanske ratnike da ga oslobode. A ratnici velikog indijanskog poglavice Hijavate znali su za naređenje. Samo su veslali i veslali. Kada su prešli srednji tok reke i kada su nestale rečne sirene, ratnici su odvezali velikog indijanskog poglavicu Hijavatu. Iscrpljeni Hijavata, rekao je svojim hrabrim ratnicima: ,,Pesme koje su pevale bile su toliko lepe, da sam hteo, da vas sve napustim i da sa njima zaronim u talase velike reke. ,, Veliki Manitu – Znaš Nova to je indijanski bog - nikada me ne bi primio u večna lovišta da sam se kao ratnik svog plemena prevario i poverovao zlim pesmama koje te odvode u pakao- To je Nova mesto gde ljudi stalno gore u plamenu i gde se nalaze zli ljudi sa kojima ti i ne želiš da razgovaraš.
(Čuje se Američka ,,kantri,, muzika. Nada pogleda ka unutrašnjosti scene. Uzima Novu za ruku. Mrak ispred scene. )

I SCENA

(Dnevna soba. Borko stoji na sredini sobe i slika na platnu. Udaljava se od platna. Zadovoljno posmatra sliku. U sobu ulazi Vera, briše prašinu po nameštaju. )