Vladimir B. Popović - Rapsodija

[Braca]

Vladimir B. Popović

Rapsodija

(Melanholično-lirska drama među javom i međ snom)

LICA:
LAZA KOSTIĆ, 51 godinu star poeta;
LENKA DUNĐERSKA, oko 21 godinu stara Lazina ljubav;
JULKA PALANAČKI, oko 41 godinu stara Lazina verenica, pa žena;
SIMO MATAVULJ, Lazin osvedočeni prijatelj, govori dalmatinskom ekavicom;
LAZA DUNĐERSKI, Lenkin otac, Lazin kum, govori kao ljudi iz Preka;
SOFIJA DUNĐERSKI, Lenkina majka, Lazina žena, govori isto kao i muž joj;
VIDA VARAĐANIN, oko 30 godina stara Lenkina drugarica, govori kao većina Novosađanki;
MARKO NIKOLAJEVIĆ, oko 37 godina star, bivši Lenkin udvarač, Srbin iz Zagreba, u gostima;
ARHIMANDRIT GAVRILO ZMEJANOVIĆ, Lazin prijatelj i savest, starešina manastira Krušedol;
MARA PALANAČKI, Julkina majka, govori kao priproste Somborke;
LJUBICA MILIĆ, Julkina tetka, govori kao većina Novosađanki;
JOVAN JOVANOVIĆ ZMAJ, Lazin protivnik, ali i prijatelj;
BOGDAN POPOVIĆ, Veliki tumač Lazine poezije, ali i života, govori beogradski;
Razna gospoda, gosti, meštani, sluge, prodavci i razni građani i građanke.
Dešava se poslednje decenije prošlog veka u vreme pojave građana i građanki.

1. SLIKA - JULKIN PROBLEM
(U potpunom mraku čuje se muzika ljudskog žamora. Crkvena zvona zvone osam puta. Prolećni, jutarnji, sunčevi zraci lagano osvetljavaju šetalište na Petrovaradinu. Osim prolaznika koji idu u crkvu, u parku su i prodavac luša i šećerlema, prodavačica cveća i prodavačica sveća. U pozadini je Dunav. Na ivici parka je kameni zidić ispred kog se Simo Matavulj nervozno šeta. Korača od klupe sa desne strane, na kojoj je uredno složena garderoba, do starog razgranatog hrasta, sa leve strane, pored koga je nabacana žandarmerijska uniforma. Julka Palanački, držeći suncobran, nestrpljivo skakuće i gleda u pravcu Dunava.)
JULKA: Gospodine Matavulj, a šta ako majka ne pristane da Lazicu odvedemo u Sombor? O, Bože, ta on je tek na pola Dunava, a majka se može vratiti svakog trena! Gospodine Matavulj, jeste li sigurni da Lazica može da prepliva celi Dunav?!
SIMO: (Nervozno.) Smirite se, gospođice Palanački, nije mu prvi put da preplivava Dunav!
JULKA: Plašim se da naš plan neće uspeti. Znate, majka je još ljuta na sirotog Lazicu. Ona je starog kova, ne shvata da Lazica nije pobegao od mene. Ta ja ne htedoh da idem sa njim u Crnu Goru. (Uzdiše.) Uostalom kad mogah da ga čekam dvadeset i jednu godinu - mogu još malo. Tetka Ljubica kaže: "Ko čeka - taj dočeka". (Pogleda u pravcu reke.) Pod uslovom da dopliva nazad.

[Braca]