Maja Todorović - Kinez

[Braca]

Maja Todorović

KINEZ

LICA:

ALEKSA – dečak u predpubertetskim godinama. Ne voli to ime. Zato je smislio svoje - Brendon ili skraćeno Bren.

EMILIJA – EJMI - ista kao Aleksa

KINEZ- (po godinama odrastao, ali po svemu drugom dete) – niko ne zna odakle se tu stvorio. On je uvek tu negde. Ima kose oči, neko bi rekao da je Kinez, a neko da je trizomik.

ALEKSIN OTAC – odrastao muškarac

EMILIJINA MAJKA - odrsla žena

Aleksu i Emiliju glume odrasli glumci obučeni kao deca. Kasinije, Aleksinog oca i Emilijanu majku glume isti glumci, obučeni kao odrasli.

Ovo je priča sa decom, ali nije za decu. Ovo je priča o nama, malo većoj deci, koja se plašimo da odrastemo. Zato što boli. Niko nam nije rekao koliko.


I.

Park između novobeogradskih zgrada. Polomljena vrteška i jedna klupa. ALEKSA sedi na klupi i igra igricu na svom novom Nintendu. Pored njega kutija sa nekakvim starim delovima kompjutera (razne plastike, kablova, štampanih kola...). Zanesen ne vidi da mu prilazi EMILIJA. Emilija je obučena u belu haljinicu na tufnice. Na nogama ima lakovane cipelice, a u ruci torbicu sa mašnom. Posmatra ga.

ALEKSA: Skoči, skoči... Iiiiii, to moćni Brendon trči i ubija sve oko sebe, napada ga zmaj, ali on zna gde se krije moćni mač. I uzima mač, ubija sve. Zla sirena. Beži kurvo, polomiću ti noge! Bam! Idemo, idemo! Šta je, a? Šta je?
EMILIJA: Ništa. Odakle sireni noge?
ALEKSA: Dođi, 'ajde ako smeš!
EMILIJA: Što ne bih smela?
ALEKSA: Dođi smrdljivi gmazu, vidi kakav si ružan. Ne možeš mi ništa jer ja sam Brendon, najmoćniji od svih ratnika!
EMILIJA: Ja sam Emilija. Ali više volim kad me zovu Ejmi.
ALEKSA: Ne! Ne! Ubio me, ladno me ubio!
EMILIJA: Kako te ubio kad si živ?
ALEKSA: Da ne stojiš tu i smetaš mi, mogao sam da završim 37. nivo!
EMILIJA: Sirena pliva dečko, pliva! One imaju rep, ne mogu da beže...
ALEKSA: Devojčice! Uvek sve upropastite.

Aleksa besno baca Nintendo.

EMILIJA: Izvini.
ALEKSA: Ma da, baš će to da ubije ova čudovišta oko mene i da mi dovede zmaja da se vratim kući.
EMILIJA: Možeš ponovo...
ALEKSA: Ne mogu. Nemam vremena, razumeš? Imam druge obaveze?
EMILIJA: Da juriš sirene mačem?
ALEKSA: Ne, nego da radim devojčice, stvaram, nemam ja vremena da se igram kao ti sa lutkama.
EMILIJA: Ja se ne igram lutkama, došla sam da čitam knjigu.
ALEKSA: Koja debilka...

Aleksa otvara kutiju i vadi neke plastične delove i kablove na drvenu klupicu. Zvizduće i sklapa ih.

ALEKSA: Pucaće, pucaće, goreće, goreće kao vatromet, vatormet. Goreće ceo svet.
EMILIJA: Kakava ti je to pesma?
ALEKSA: Bum, bum, beng, beng, pucaće kao vatromet.
EMILIJA: Jesi to ti smislio?
ALEKSA: Šta te boli dupe?
EMILIJA: Pa ne, glupo je.
ALEKSA: Ti začepi uši i marš iz mog peska.
EMILIJA: Kakvog peska kad je ovde beton?
ALEKSA: To se tako kaže. Fora. Kapiraš?

Emilija ga gleda.

ALEKSA: Ne kapiraš.

Aleksa nastavi da sklapa delove i da zviždi dok Emilija gleda. Uzme jedan deo i okreće ga. Aleksa joj ga otme iz ruke.

[Braca]