Vidosav Petrović - Prejaka Brankova reč

[Braca]

Vidosav Petrović

Prejaka Brankova reč

L I C A:

BRANKO MILJKOVIĆ, pesnik
DVOJNIK
PREDRAG-PEDA ŽARKOVIĆ, Brankov školski drug

VELIMIR LUKIĆ, pesnik
BOŽA TIMOTIJEVIĆ, pesnik
MILOVAN DANOJLIĆ, pesnik, kolporter
ŽILIJEN, pisac

OSKAR DAVIČO, urednik "Dela"
PETAR DŽADŽIĆ, književni kritičar
B. V. RADIČEVIĆ, urednik "Duge"
TANASIJE MLADENOVIĆ, direktor "Književnih novina"
MIROSLAV KRLEŽA, književnik
ZLATKO TOMIČIĆ, pesnik

MILICA
MADLENA
DRAGA

FOTOGRAF
ŠANDOR, cimbalist

VODITELJ, NOVINAR, POSETILAC, MILICIONER
PUBLIKA

Dogaća se, sredinom 20 veka, u Nišu, Beogradu, Arilju, Novom Sadu i u Zagrebu.


1.
STVARNO, KO SAM JA?
Brankovo dvorište, u Nišu. Na sredini, pod tendom, sto sa knjigama. I pokrivena ljudska lobanja. Knjige, ispod i oko stola. Desno, peščana tabla i sunčev sat.

(Dolazi BRANKO. Donosi knjige u torbama. U nedrima. U pojasu. Najdeblju, na glavi.)

BRANKO: (zapomažući, pod teretom): Predraže, Pedo, – spasavaj!

(Dolazi, pritrči PEDA, sa suprotone strane.)

PEDA: Previše si se natovario!
BRANKO: Opet i glasovi suseda: - Evo onog ludaka, davao opet novac za knjige! – Gode mi te reči!...

(PEDA bi da prihvati knjigu sa Brankove glave)

BRANKO: Ne – "Sveznanje"! Sve što su priroda i čovečanstvo stvorili – već se pretače u moju glavu! (daje Pedi torbe) - Kupio sam enciklopediste, - oui, en france! - Svet, hoću, da mi je na dlanu!
PEDA (vadeći knjige iz torbe): Žan-Žak Ruso, Didro, Sen-Simon...
BRANKO: Sen-Simona - sluga je budio rečima: - Gospodaru, ustajte, čekaju vas velika dela!
PEDA (teatralno): - O, gospodaru Branko, čekaju te - velika dela! - Profesor književnosti proriče ti veliku budućnost!
BRANKO: Da, ali izneverio si me! Nisi pošao sa mnom u Beograd, a kao znaš neke redakcije, urednike!
PEDA: I gde si sve bio?
BRANKO: Naravno, otišao sam pravo u redakciju "Mlade kulture" – odneo nadrealističke pesme...
PEDA: I?
BRANKO: Primio me je urednik. Pesme će, reče, pažljivo pogledati.
PEDA: Znam tu njihovu predusretljivost. - A posle?
BRANKO: Obreo sam se, naravno, na Kalemegdanu. Medju spomenicima srpskih velikana!... I dok sam se čudio: – Hej, nema spomenika Laze Kostića, tvorca veličanstveke Santa Maria della Salute!!! – naidje milicija.
PEDA: Milicija?
BRANKO: Rekoh ko sam... - Odneo sam pesme, naglasih, u redakciju, - a oni meni lisice na ruke... (Ukrsti ruke.)
PEDA: Pesniku lisice!?
BRANKO: ...Osetih ponos što sa nekima od tih bronzanih veličina doživeh sličnu nesreću! A kad me milicioner gurnu da podjem, drznem se (pokazujući): podignem okovane ruke – nek narod gleda!... Okovaše ih pozadi, i ja (povije se) ovako, kao sužanj, do Niša! - Otac poludeo!
PEDA: Ali, čekaj, govorio si, da nemaš oca – i profesorima?! Mislio sam da smo obojica bez očeva. - (Pauza.)
BRANKO: Spasio ga je narod. - Ali, ostao je mrtav.
PEDA: Ti si, očigledno, u nekom sukobu sa ocem?
BRANKO: Bio je prestrog, kad me je milicija vratila. – Otac, koga ne poznajem!
PEDA: A, da li je on prepoznao tebe?
BRANKO: Morao je – ja sam neprestano na svom putu, - imam cilj! – I, niko me ne može zaustaviti! Pa, ni on, OTAC... - ako mi je otac...
PEDA: Izvini, ali nezahvalan si. Mnogi gladujemo, a tebi je kupio kola peska za peščanu tablu!...
BRANKO (sa pozom): Pardon! Na tom pesku, i danas, nastaju zanimljivi stihovi!
PEDA: Sve manje te poznajem, nedokučiv si?!
BRANKO: Tragam i sam za sobom! A jedno nezamislivo saznanje - potpuno me je izmestilo... Čekaj! (Baci se na gomilu knjiga, uzima knjigu iz koje vadi papira, pruža Pedi) Kad budeš video ovo, zanemećeš...

(PEDA prihvati kraj papira.)

[Braca]