Aleksandar Popović - Tamnavski parlog

[Braca]

Aleksandar Popović

Tamnavski parlog

scenska pošalica na šest žica

ŽICE:
KOMANDANT SEKLOĆA, paradni
INSPEKTOR MURZILKA
SESTRICA MACURA
BOGAVAC, burovesnik
JARMILA - JARA, ubava
GROF KOTARAC

Beskonačna trakalica

(S leve strane vrata ambulante i kotlarnice, a s desne garderobe i tunela. Preko scene unakrst u žurbi jurcaju sestra Macura, bolničarka, Bogavac, burovesnik u gimnastičkom odelu s bakljom u ruci i ceremonijal-dama Jarmila u trikou s lentom i krunom i punim rukama cveća.)
JARMILA, BOGAVAC I MACURA: (jurcajući unakrst, naizmenično uzvikuju) Čuvaj! Pravi prolaz! Sklanjaj se s puta! Ne ometaj saobraćaj! Beži u stranu! Napravite mesta!
KOMANDANT (besno uleće) Kakva je ovo pometnja?
JARMILA: Nije pometnja, gospodine komandante. Uvežbavamo se.
KOMANDANT: Dva sata kasnimo s početkom slavlja, a vi još niste uvežbani. Šta bi bilo da smo krenuli na vreme!?
BOGAVAC: Bilo bi nam kud i kamo lakše, gospodine.
MACURA: Čekanje nas sahrani.
JARMILA: Smoždi nas neizvesnost.
KOMANDANT: E, pa ne možemo mi da počinjemo kad je nama volja, nego kad nam otud stignu oni radi kojih je sve ovo i izmišljeno. Raziđite se i olabavite. Mislim, predahnite. Nemoj da mi pre vremena baldišete, pa da posle u odsudnom času bude drž-ne daj, ponestalo nam je snage. (Jarmila, Bogavac i Macura pođu sa scene na tri razne strane. Vikne za Macurom.) Hej, Macuro, izvini, zaboravih nešto da te priupitam.
MACURA: (vraća se) Stojim vam na raspoloženju, gospodine Sekloća.
KOMANDANT: Zanima me gde je tvoj čovek. Kao da je u zemlju propao.
MACURA: U mojoj je ambulanti.
KOMANDANT: Opet jede.
MACURA: On mora svaki čas po malo, zbog svog dijabetisa.
KOMANDANT: Gde i bog da meni uvek za saradnika dodeli baš šećeraša.
MACURA: Njemu je to došlo od prevelike sekiracije na dužnosti, gospodine. Nije se on takav rodio.
KOMANDANT: Reci mu da smesta dođe ovamo k meni.
MACURA: (odlazeći u ambulantu) Murzilka, zove te komandant da smesta dođeš kod njega na raport.
KOMANDANT: Koji li mu je kum dao tako adekvatno ime na znamenju, kao da je po struci bio i prorok.
MURZILKA: (dolazi iz ambulante: govori preko zalogaja) Izvolite, gospodine komandante. Zvali ste me.
KOMANDANT: Upljuva svu bradu, inspektore. Ne govori s punim ustima.
MURZILKA: Progutao sam.
KOMANDANT: Bazdiš ko plesnava bačva na prokisao kiseli kupus, čoveče.
MURZILKA: Nisam pio raso, gospodine. To meni isparava ispod mostova. Imam ih tri u ustima.
KOMANDANT: Znaš li ti, inspektore, jadan ne bio, da je ovo za sve nas istorijski trenutak.
MURZILKA: Znam sve o tim trenucima. Ko Očenaš.
KOMANDANT: Znaš li ti da danas i ovde, u dnu ćuvika Babinog zuba, pokraj reke Pljuckavice, treba da se okupe i ujedine sve naše razjedinjene i zavadene strane.
MURZILKA: Načuo sam nešto o tome još dok sam bio osnovac.
KOMANDANT: Sve ovo je u to ime i smišljeno, da se dva naša najveća velikana, njihova preuzvišenost gospodin Podkrajac i gospodin Šofranac, susretnu i o svemu na lep način dogovore, bez obzira na sve raziike koje među njima postoje.
MURZILKA: Jedan je suv, a drugi je debeo.
KOMANDANT: To znaš. A da li znaš šta ih zbližava.
MURZILKA: I jedan i drugi nose dvoredne žakete, pa malčice duže, što se kaže, mikado kroj.
KOMANDANT: I šta još.
MURZILKA: Obojica nikad nisu bez kravate.
KOMANDANT: Izbegavaju li fotografisanje.
MURZILKA: Naprotiv. Rođeni sa fotomodeli.
KOMANDANT: Neću dalje da te propitujem. Znam da sto stvari leži na tebi.
MURZILKA: To mi imponuje, gospodine. Osećam se polaskanim.
KOMANDANT: Al' personal ti je zahvatila malodušnost zbog predugog iščekivanja.
MURZILKA: Primetio sam to i sam, gospodine.
KOMANDANT (najednom rikne) Ma nemaš ti šta da primećuješ, klipane. (MURZILKA: se prepadne i štucne.) Tvoje je da im stalno zvocaš nad glavom. Da im podižeš borbenu gotovost na viši stepen.
MURZILKA: (Štucne) Hoću. Moram.
KOMANDANT: Štucaš, pominje te komisija za likvidaciju tehnološkog viška. (MURZILKA: štucne.) To ti je najbolji signal upozorenja.
MURZILKA: (štucne i hvata komandanta pod ruku) Ovde je i promaja, dozvolite da se malo pomerimo u tunel.
KOMANDANT (odlazeći s Murzilkom u tunel) Što ti je to u nas neka loša navika da sve važnije jedan drugome posaopštavamo u tunelima.
MACURA: (izlazi iz ambulante, otključava vrata kotlarnice i otvara ih) Gospodin Kotarac, poznatiji po nadimku Grof.
KOTARAC (izlazi u belom odelu, belim cipelama i šeširom, ali skroz uprljanom ugljenom prašinom) Ako sam još uvek taj posle sedam dana provedenih ispod rpe lignita.
MACURA: Moj uvaženi suprug, inače inspektor Murziika mi je naložio da vas sprovedem u ambulantu.
KOTARAC (lupi šakom pa sebi i digne se oblak prašine) Ovakvog.
MACURA: Zbilja, od vas veje crnilo. Praktičnije bi bilo da u najlonu pređete pod tuš, doneću vam. (Ona otrči u ambulantu i donosi ogromnu najlon-vreću sa zipom po sredini) Srećom da ih imam.
KOTARAC (ulazi u vreću) A gde je krstača?
MACURA: Na žalost, ja u ambulanti nemam drugih najlon-kesa osim ovih za leševe.
KOTARAC (iz vreće) Ova je za dve persone. Ako hoćete, možete unutra zajedno sa mnom, pa ćemo posle skupa i pod tuš, da jedno drugom da peremo leđa.
MACURA: Vidim ja da ste vi neki veliki šaljivdžija. Idemo. (On, hodajući u kesi, odlazi s njom u ambulantu.)
JARMILA (izlazi s Bogavcem iz svlačionice. On donosi hoklicu i stare novine) Gde li si samo stigao da se ovašljiviš.
BOGAVAC: U ovoj zabiti ćemo se mi i okrastaviti.
JARMILA: Tvoja je kosa, srećom, kratka. Klekni. (On klekne pored hoklice.) Al' ako se na mene prenesu, videću boga boginog.
BOGAVAC: (širi po hoklici staru novimi i povija glavu) Raširio sam novinu, razmahni ti sad gustim češljem.
JARMILA (iščešljava ga na novinu gustim češljem) Kako koja padne na novinu, ti je odmah noktom pritisni da pukne.
BOGAVAC: I što ti otojič počeh pričati u svlačionici, kako on neprekidno ponavlja da i za kasnije računa sa nama za nešto veće.
JARMILA: Kao da nemaš iskustva sa njima. Padaju li?
BOGAVAC: Veju, jedva sustižem sve da ih potamanim.
JARMILA: Oni uoči boja uvetomnogo obećavaju, a kad prođe - sve zaborave.
BOGAVAC: Znam, ali ovo je poseban slučaj.
JARMILA: Svi njihovi slučajevi su posebni.
BOGAVAC: On je Šofrančev čovek.
JARMILA: Menjaju oni patrone prema nuždi.
BOGAVAC: Nužda i zakon menja, nije to novost.
JARMILA: Bio je naš komandant Sekloća i Belenzadin, dok je Belenzada žario i paiio, a sad izbegava da mu se javi na ulici.
BOGAVAC: Ne izbegava on Belenzadu zbog Belenzade.
JARMILA: Ne diži glavu.
BOGAVAĆ: On Belenzadu izbegava zato što bi neizbegavanje mogao da mu zameni neko treći koji sad viluje.
JARMILA: I gledaj dole u novinu, nemoj da ti se gnjide rastrče po patosu.
BOGAVAC: A zamerke su ti o politici isto što su u sportu negativni poeni.
JARMILA: Ala su se i ti naši glavaši ispozamerali, da dođe do neke gužve, što se kaže ni na lopati ih narod ne bi mogao sakupiti. Diži se, dosta je za danas bištenja.