Dragan Tomić - Rukavice

[Braca]

Dragan Tomić

Rukavice

LICA:
MILKA ROGIĆ (24)
STANA (45), njena majka
RATKO (27), njen brat
BUBE - MIROLJUB DIKIĆ (35), njen muž
ZDRAVKO BELIĆ (50), Stanin prijatelj

Događa se u kući prilepljenoj na kućerinu, koja je čeoni, četvrti zid. Vidi se visoko coklo i prozorče klozeta okovano gvozdenim šipkama. Ispod prozorčeta je lavabo. Oskudan nameštaj, telefon.

NOĆ.
Stana sedi za stolom. Radi goblen. Zdravko sedi u krevetu. Do pola je go.
ZDRAVKO: Matora, oćeš li već jednom doći u krevet?
STANA: Obuci se. Ratko samo što se nije vratio.
ZDRAVKO: On se nikad ne vraća ovako rano.
STANA: Već, je jedanaest sati.
ZDRAVKO: Izbegavaš me već nedelju dana. Našla si švalera?
STANA: Smešan si. Ne mogu ni tebe da izdržim. Nešto me kosti bole.
ZDRAVKO: Znam ja kako to ide.
STANA: Ajde, ajde, oblači se. I utišaj taj radio.
(Ulazi Milka. Baca tašnu na sto. Dograbi telefon. Odevena je moderno. Bele rukavice joj blješte na rukama. Stana ostavlja goblen. Iznenađena je.)
STANA: Milka, čedo moje... Otkud ti u ovo doba?
MILKA: Ćuti! (Okreće brojeve.) Grofice, srećno sam doputovala. Sad možete mirno da spavate. Paziću se. Laku noć. (Ostavlja telefon. Okreće se prema majci.) Šta je ovo?! Šta sve ovo znači?!
STANA: Mila moja, zašto nisi javila da dolaziš?
MILKA: Pitam šta sve ovo znači?!
(Pokazuje rukama po sobi)
STANA: Jesi l' se umorila? Kako si doputovala?
MILKA: Svojim »mercedesom« trista pedeset. Pitam šta je ovo?
ZDRAVKO: Mercedesom?
MILKA: Ko ti je pa sad ovaj krelac?
STANA: Prijatelj Zdravko.
MILKA: Novi švaler. Koliko si ih samo promenila. Jadni tata, sigurno mu se kosti prevrću. Jesi li mu podigla spomenik?
STANA: Nisam.
MILKA: Poslala sam ti novac. Zašto nisi? Dvanaest godina truli bez spomenika.
STANA: Nikako da nađem majstora.
MILKA: Sebi si našla majstora. (Zdravku) Čuj ti, napolje iz moga kreveta!
ZDRAVKO: Ja sam tvoj poočim.
MILKA: Kakav poočim, majku ti mangupsku? Napolje! Šta si zažagrio očima u mene?!
ZDRAVKO: Stano...
STANA: Obuci se i idi.
MILKA: Da si se pokupio u roku od dva minuta. (Nadnosi se.) Ili voliš da ti malo ispreturam kosti, da ti slomim ključnu kost ili koje rebro?
ZDRAVKO: Dobro, dobro... Pričala mi je Stana o tvojim veštinama i snazi. Samo ne bi tek tako sa majstorom...
MILKA: Da probam!
ZDRAVKO: Dobro, dobro. (Ustaje i oblači se.)
MILKA: (Stani) Zgodan ti je dasa. Dobro, reci mi sad šta je sve ovo? Poslala sam ti pre godinu dana deset hiljada dolara da središ ovu prokletu šupu... Poslednji put kad sam te zvala, rekla si da je nešto urađeno. A sad je gore nego pre pet godina kad sam otišla.
STANA: Nije moglo... vlasti ne daju. Budi srećna da nam nisu porušili kuću i oterali nas odavde. Znaš da je divlja gradnja. Seti se samo koliko su nas puta ovi odozgo tužili.
MILKA: Ma ko im *ebe mater buržujsku. Oni su dobili od društva sve što su hteli. Moj otac je ovo kod njih krvavo zaradio. Zašto si me slagala?
STANA: Mislila sam...
MILKA: Šta si mislila?
STANA: Da ćemo nešto uraditi.
MILKA: Zašto si me slagala da ste uradili?
STANA: Verovatno bi uradili... Godinama nisi dolazila.
MILKA: Pa si pomislila da neću nikad ni doći. Znači, otpisala si ćerku.
STANA: Šta ja znam... Molila sam te da dođeš, molila, molila...
MILKA: Evo, došla sam... Došla sam da sa svojim školskim drugaricama i drugovima proslavim pet godina mature. Pročitala sam oglas u »Politici«.
STANA: I mene su zivkali. Pitali su me za adresu, telefon. Bilo me je sramota što ne znam...
MILKA: Tebe sramota... Javim ti se kad treba.
STANA: Kako me ne bi bilo sramota.
MILKA: A novac? Šta je s novcem?
STANA: Tu je negde...
MILKA: Kako, mama, tu je negde? Ima li ga ili ga nema?
STANA: Kažem da je tu negde...
MILKA: Koliko ti je zdipio ovaj dripac?
ZDRAVKO: Ne vređaj. Ja imam svoju automehaničarsku radionicu »Solidnost«. Ja sam cenjen majstor.
MILKA: Ajde, ajde...
(U prozorčetu se gasi svetlo. Čuje se voda iz klozetskog kazančeta. Milka se nervozno šeta. Trlja se rukama po guzici)
STANA: Prokleti bili. Po celu noć pišaju i seru. Strpi se, dete. Sa' će Zdravko da izađe.
MILKA: Brže, čoveče, brže!
STANA: Idi u poljski klozet.
MILKA: Radovala sam se da ću u svojoj kući bar pišati ko čovek.
STANA: Zdravko, požuri.
ZDRAVKO: Vidiš da žurim. Mala, kako ide merdža?
MILKA: Majstor bi morao da zna kako ide sportska mečka.
ZDRAVKO: Nisam imo prilike da ga provozam. Ja imam dizelaša.
MILKA: Tako... Moja mamica ima gospodina sa »mercedesom«. O, pa...
ZDRAVKO: Pa, može i ovde po nešto da se zaradi. Probo sam i ja tamo jednu godinu. Ali, nigde Juge...
STANA: Zdravko, požuri, upišaće mi se dete.
ZDRAVKO: Pa nek' ide u klozet. Šta joj ja smetam?
STANA: Gotov si. Idi sad.
ZDRAVKO: Doći ću sutra.
STANA: Nemoj da dolaziš dok mi dete ne ode.
ZDRAVKO: Moram te videti.
STANA: Javiću ti.
ZDRAVKO: Laku noć. (Izlazi)
MILKA: Brže, mama, brže...
STANA: Sa' će mama. (Iznosi nokšir ispod kreveta i stavlja ga na sred sobe.) Sačuvala ga mama.
(Milka zadiže suknju i smiče gaće. Seda, na nokšir.)
MILKA: Uh, laknulo mi je, mama. Mislila sam da ću se upišati. Piški mi se još od Zagreba.
STANA: Što nisi stala negde uz put.
MILKA: Mrak, a meni se žurilo.
(Zazvoni telefon. Stana diže slušalicu.)
STANA: Izvolite.
MILKA: Sigurno je za mene.
STANA: Neki plač, krkljanje.
MILKA: To je ona. Daj. (Uzima slušalicu.) Da, ja sam, grofice... Bila je moja majka. Ja sam izvanredno. Smirite se. Uzmite nešto za spavanje. Imajte poverenja u nju. Jemčim svojim životom za nju. Tako, tako. Podignite malo jastuk. Je li sad u redu. Spavajte, mila moja, spavajte. Laku noć.
STANA: Ko je to?