Jelena Kajgo - Ilda Geršner

[Braca]

Jelena Kajgo

Ilda Geršner

LICA
MARIJA VAJCMAN
ILDA GERŠNER
TOMAS MILNER – PISAC
RITA – BOLNIČARKA
KOLJA – ZAROBLJENIK
EDVARD RIHTE – DIREKTOR ŠTAMPARIJE
ELZA RIHTE – EDVARDOVA SUPRUGA
HANS – VOJNI BOLNIČAR
POLICAJAC, SLUŽBENIK, ČINOVNIK

1.

Beč, 1939.
(Marija ulazi na scenu, spušta kofer na pod, skida rukavice, šešir, kaput... Ona ima dugačku, talasastu braon kosu i jednostavnu, crnu haljinu.)
MARIJA: Mama! .... Mama! Jozefe, Klaro...! Stigla sam!
(Prošeta prostorijom, malo glasnije...)
MARIJA: Mama...! Anika!
(Osvrće se s nelagodom.)
MARIJA (Pogleda u publiku.): Kako glas sablasno odzvanja u praznoj kući. Mama! Jozefe! Gde ste svi izašli? Nikada nisam ušla u kuću a da u njoj nije bila ili majka, ili brat, ili sestra... Ili otac. Pa makar teta Anika, ona je gotovo uvek bila kod kuće. Od svoga rođenja ne sećam se trenutka kada je ova kuća bila prazna. (Pauza.) Sada je prazna. (Naspe čašu vode. Otpije gutljaj...) Prošla su četiri sata. Njih nema. Nikoga nema. Nemam volje da se raspakujem. Na trenutak se smirim, misli mi odlutaju... Pomislim, sada će svi ući na vrata i smejaćemo se! "Pa, Marija, šta si mislila", reći će Jozef, "da smo isparili? Da smo svi kolektivno isparili?!" Onda će mama skinuti mantil i ući u kuhinju da stavi vodu za čaj, a Klara će prići kaminu da ogreje ruke. Ali onda pogledam na sat, pa opet oko sebe... tišina počinje da mi zuji u ušima, srce mi se popne u grlo, vazduh zatreperi pred očima, soba se lagano zaljulja. U glavi je neki čudan vakum. To je mali, jezivi napad panike. Onda se opet primirim. Uzmem da čitam Šilera. Pročitam nekoliko stranica, gotovo naglas, da bih sačuvala koncentraciju... ali onda pogledam kroz prozor i vidim da napolju pada mrak. (Skoči sa stolice, pritrči vratima u uglu i lupa na njih.) Gospođo Rihte! Gospođo Rihte! Gospođa Rihte je provirila iza vrata, pogledala ima li nekog u hodniku, a onda tiho rekla – Marija. Odveli su ih. Kamionom. Jutros, veoma rano. Tek je bilo svanulo. Ali ovde su im stvari! Ko? Šta pričate?! Gospođo Rihte! Bežite! Rekla je i zalupila vrata. Ostala sam da stojim u hodniku. U tišini. Bežite! Vrisnula je tiho. Tada sam shvatila da čovek može tiho vrisnuti. Vratila sam se u stan. Gledala sam oko sebe. Mamina tašna, knjiga koju je tata čitao otvorena na stočiću pored fotelje, Klarin vuneni ogrtač, nije stigla da ga ponese, a sada je napolju hladno. Bože, sigurno joj je sada hladno. Gde su oni? Kako su sve ove stvari ovde, kako su prozori i vrata ovde, kako su ove kuće okolo još uvek na zemlji... a gde su oni?

2.

(Sto i dve stolice. Na jednoj sedi Ilda, na drugoj policajac u uniformi.)