Velimir Lukić - Bertove kočije ili Sibila

[Braca]

Велимир Лукић

Бертове кочије или Сибила

Фарса у два чина

ЛИЦА:
СВЕН, филозоф и алхемичар
ЖЕРМЕН, лутка
ЂОРЂО, пајац
КЛЕО, лутка без занимања
СИБИЛА, јефтина лутка
ХУГО, оловни поручник
ХАЈНРИХ, оловни војник
КЛАЈД, оловни војник
ЕСТЕРА, скупоцена лутка
РОДРИГО, витез израђен од гипса
ОДИЛА, успавана принцеза
РАЈМОНД, витез будилник
БЕРТ, кочијаш
МАРТА, грађанка Ранделхона

Догађа се у једном старом замку па реци Оркуси, и у једној соби у Ранделхону.

ПРОЛОГ

СВЕНОВА СОБА
СВЕН: Дошавши сасвим близу циља, осећам како ми дах недостаје, недостаје ми ума да разумем, да схватим да сам успео. Успео! Зар су остварени они снови, оно сневање у летњим поподневима, оно сањарење уз шум недоступне Оркусе. Свене, ти постајеш краљ. Ти нећеш више бити мали џангризави научник, нећеш више никог молити да схвати твоје планове и пројекте, да да новац за твоје експерименте. Нећеш више морати да објашњаваш људским бићима колико често греше и како греше, нећеш морати да очајаваш што не слушају твоје савете, и нећеш морати да се бориш с њиховим маглама, наслагама и предрасудама. Пред тобом је да створиш савршен свет, прецизан свет, без хаоса, без лудих емоција потпуно неоснованих. Свет идеја и узвишеног реда, мира и бескрајне дисциплине. А како је то почело, како је то почело? Хоћу самом себи да кажем: задовољан сам тобом, Свене, задовољан. Ти си краљ, Свене. Краљ младог, још необликованог света. Ниси више сметењак и сомнамбул, ти си краљ, који, додуше, има мало поданика, али краљ који ће остварити савршено краљевство. Краљевство које ће имати свој облик, ток и снагу невиђене законитости и поретка.
Сада знам да је та јануарска ноћ била ноћ самог стапања с вечношћу. Тада сам ја, Свен, непризнат и одбачен научник, последњи алхемичар и последњи трагач за узвишеним зурио у снег који се лелујао и провејавао улицама Ранделхона.
Гледао сам угасле фењере, угашене ноћним ветром, и говорио: Свене, време је да згаснеш као ове светиљке, час је да те покрије снег туђе равнодушности. Није било наде, заправо, постојао је једини излаз - била су то врата понижења и пораза, нечастан и пун кошмара крај.
Требало је да продам свој замак на реци Оркуси.
Ту стару зграду, милу зграду коју сам чувао за своје опите и студије, или пак престати, нестати, стопити се с неодређеном маглом ранделхонске поноћи.
,,Ви се још бавите алхемијом а наука је већ толико узнапредовала" - рекао ми је ректор Ранделхонског универзитета, и одбацио је, без других речи образложења, мој пројект, моје формуле о покретању живота у неживом.
Наука је толико узнапредовала - понављао сам - а зар моје формуле нису наука? Зар нису наука тајне очајања и паклене мудрости! Тада, опазивши један сасвим накривљен улични фењер, угашен и притиснут снегом, одрешио сам свој топли шал и пошао ка том фењеру мрмљајући: - Час је, Свене, час је да нестанеш, јер нема времена које би тако брзо протекло и учинило да те ректор и научници Ранделхопа стигну и схвате.
И тада, на улазу смрти, окренувши се да погледам последњу ранделхонску ноћ, тада сам опазио излог и вас! Велики фењер, упаљен усред излога, говорио ми је: дођи! Ја сам пришао и прочитао натпис: Овде се продају велике лутке, лутке у природној величини, лутке у људској величини, израђене рукама првог ранделхонског луткара. Затим је мој вид почео да урања у дубину излога. И, ето, угледао сам вас, поређане и неме. Дуго смо се гледали и разумели заувек. Заувек. Видео сам тебе, Жермен, и натпис: Жермен, лутка 20 златника. Прочитао твоју отменост, Естера, не зато што је на хартији писало - Естера, скупоцена лутка, већ зато што је у твом погледу било нечег узвишеног и гордог. Видео сам пајаца Ђорђа, јефтину лутку Сибилу, њен и сувише недвосмислен поглед није ми се допао, видео сам војнике Клајда и Хајнриха и њиховог оловног поручника Хуга. Опазио сам лименог кочијаша Берта, видео како стеже свој бич и очекује долазак златних небеских коња. Дивио сам се плашту гипсаног витеза Родрига, мислио сатима на сањиву принцезу Одилу и њеног, од најфинијег метала направљеног, витеза будилника Рајмонда.
Мислио сам о равнодушном и одсутном Клеу. О, тај Клео је ленштина, он нема занимања, нема жеља. То се примећивало одмах. То је једна од случајних остатака скрпљена лутка. Такво му је и одело, нескладно и разнобојно.
Буљио сам у тај излог. Чинило ми се да тнате да вас гледам, да осећате да се наши погледи не могу раставити. Гледао сам вас и говорио своје формуле. Глас ми се ледио у ваздуху, а кроз ваше очи као да је синуо неки трак. Свене, шапутао сам, ево ненастањених обличја. Ево тела у која треба удахнути праву крв и дисање, а затим ум, душу и знање живота. Куни их све, чак и наметљиву Сибилу, и покушај да на њима окушаш своје формуле, покушај да с њима створиш свет без мана.
Ту ноћ сам у дубоком снежном смету престајао пред банком, а у само свитање, чим је банка прорадила, заложио сам своје шуме око замка на Оркуси, да бих сакупио довољно златника и купио све лутке из излога, чак и наметљиву Сибилу.
Тог зимског дана кола натоварена великим луткама угледала су обале Оркусе, и тог истог дана смо заједно ушли у замак. Формуле прво нису помагале, а онда са шумом летњег ветра, са првим пљусковима раног јуна почела су да живе обличја названа именима Естера, Ђорђо, Одила, Клајд, Хуго, Хајнрих, Жермен, Сибила, Рајмонд, Родриго, Клео и Берт. Почела је да струји нека животоносна пара кроз њих и ево, има већ три недељњ како живе.
Ето моје кратке историје. То је само почетак, и ово бележим јер се неће знати, а све остало сазнаће цела васиона. Сазнаће све о Свену, последњем трагачу за узвишеним.

ЧИН I

ПРВА СЦЕНА

ЖЕРМЕНИНА ОДАЈА У ЗАМКУ

[Braca]