Aleksandar Sergejevič Puškin - Boris Godunov

[S.Teller]

Aleksandar Sergejevič Puškin

Boris Godunov

Prevod: Božidar Kovačević

Dvorane u Kremlju (20. februar 1598. godine)
Kneževi Šujski i Vorotinski

VOROTINSKI: Odrediše nas da grad čuvamo,
Al' kog u njemu da pazimo sad?
Moskva je pusta; za patrijarhom
U manastir se narod slego sav.
Metežu tome pogađaš li kraj?
ŠUJSKI: Metežu kraj? Pogodit je lasno.
Još neko vreme svi će plakati,
Još malo će se Boris nećkati
Ko pjancu kada čašu ponude,
Al' će se zatim već privoleti
Da carsku krunu primi skrušeno,
A zatim... zatim da nam caruje
Ko dosad.
VOROTINSKI: Evo, mesec proteče
Sa sestrom kako skri ga manastir
Kad se odrekla zemne sujete.
Ko stari pisar što u sudnici
Krive i prave gleda jednako,
I zlo i dobro mirno posmatra,
Bez sažaljenja i bez ljutosti.
PIMEN: Budan si, brate?
GRIGORIJE: Blagoslovi me. Oče prečasni.
PIMEN: Blagoslov tebi Gospodnji i sad i u vekove.
GRIGORIJE: Ne daješ sebi sna ni pokoja
Pišući svu noć, a moj počinak
Grešni su snovi pomućivali
I đavo me je svu noć mučio.
Prisnilo mi se: kuli visokoj
Na vrh se penjem, gledam s visine
Svu Moskvu kao neki mravinjak;
Po trgu dole narod žagori,
Sa smehom u me prstom upire,
A mene i stid i strah obuze
I strmoglavce pavši prenuh se.
Triput sam, oče, taj san usnio.
Zar nije čudno?
PIMEN: Vri ti mlada krv.
Kad se umiriš postom, molitvom,
Snovi će tvoji vedri postati.
Ta čak i danas kad me obori -
Dok se još nisam bogu molio -
Dremež nevoljni i san osvoji,
Ne snivam ni ja tiho, bezgrešno:
Prikažu mi se burni pirovi,
Pohodi ratni, ljuti bojevi,
Veselje ludo mladih godina.
GRIGORIJE: Prožive divno ti svoj mladi vek!
Na kazanjske si kule udaro,
Sa Šujskim si na Litvu vojevo,
I carskog dvora raskoš video -
Čoveče srećni! - dok ja mladi vek
Po ćelijama gluvim proživeh.
A zašto ne bih i ja vojevo
I pirovo za stolom carevim?
Pa kad me stara leta pritisnu,
Mano bih i ja svetsku sujetu,
Ne mogoše ga nagovoriti;
Ne kosnu ga se tužno moljenje
Ni svekolike Moskve gorki plač,
Ni velikoga sabora glas.
Preklinjahu mu sestru uzaman
Da blagoslovi carstvo Borisu,
Al' carica u rizi monaškoj -
Kao sam Boris da je nadahnu -
Ko on je tvrda, neumoljiva.
No čuj, možda je carstva namesnik
Državnih briga vaistinu sit;
Prestola pustog ne mami ga sjaj?
Šta misliš ti?
ŠUJSKI: Mislim, kako se
Uzalud proli carevića krv:
Ako je tako, zašto nije živ?
VOROTINSKI: Zločinstvo grozno! Reci, duše ti,
Da li ga Boris ubi?
ŠUJSKI: A da ko?
Ko Čepčugova hitro podmiti?
Ko Bitjagovska oba isposla
Da u Ugljiču delo isledim,
Na tragove se sveže namerih,
Sav grad je bio svedok zločina
I svi građani to potvrđuju.
Dovoljna beše jedna moja reč
I zlikovac bi bio prokazan . . .
VOROTINSKI: Pa što ga onda ti ne dotuče?
ŠUJSKI: ... Al' on, ne tajim, zbunio me tad
Mirnoćom svojom, hladni bestidnik,
Ko pravednik me gledo u oči,
I potanko me o svem pitao
I besmislicu ja mu ponovih
U glavu što mi sam on utuvi.
VOROTINSKI: Sramota, kneže!
ŠUJSKI: Šta sam mogao?
Zar Feodoru sve da otkrijem?
Car sve je gledo Godunova okom
Boljari prvi, ni patrijarh sam
Ne mogoše ga nagovoriti;
Ne kosnu ga se tužno moljenje
Ni svekolike Moskve gorki plač,
Ni velikoga sabora glas.
I sve je slušo Godunova uhom,
Pa da sam cara čak i uverio,
Boris bi njega već razuverio;
U tamnicu bi mene vrgnuli,
I kao nekad što su strica mog,
Ubili bi me na dnu tamnice.
Ne hvališem se, al' dođe li čas,
Nikakva mene ne ustraši smrt.
Plašljivac nisam.
Al' nisam ni lud
Da na vrat bedu sebi tovarim.
VOROTINSKI: Zločin je grozan! Sva je prilika
Da pokajanje ubicu smućuje,
I krv pravedna dečaka nevinog
Da mu sprečava put ka prestolu.
ŠUJSKI: Al' popeće se; nije strašljivac.
I kakva počast za nas, Ruse sve:
Tatarin, juče rob, Maljutin zet,
Zet krvnikov, u duši to i sam,
Monomahovom krunom ovenčan!
VOROTINSKI: Rod mu neznatan, mi smo znatniji.
ŠUJSKI: I ja bih reko.
VOROTINSKI:
Od starine su
Vorotinski i Šujski kneževi.