Tenesi Vilijams - Staklena menažerija

[S.Teller]

Tenesi Vilijams

Staklena menažerija

prevod: Nada Ćurćija Prodanović

»Pogasi svoje sveće, Laura - jer svet je danas osvetljen munjama!«

LICA:
MAJKA
SIN
KĆERKA
GOST

Događa se u Sent Luisu
I deo: Priprema za dolazak gosta. II deo: Gost dolazi u posetu
Vreme: Sadašnje i prošlo

LICA:
AMANDA VINGFILD, majka
Omalena žena, velike, ali smetene vitalnosti, koja se grčevito drži drugog vremena i mesta, a ne onoga u kome živi. Njen karakter mora se brižljivo oblikovati, a ne kopirati prema tipu. Ona nije paranoik, ali njen život je paranoja. Mnoge njene osobine zaslužuju naše divljenje; u njoj ima mnogo šta što treba voleti i sažaljevati, a isto toliko i onoga što izaziva naš podsmeh. Ona, bez sumnje, poseduje veliku izdržljivost i neku vrstu heroizma. Mada je zbog svoje luckaste glave ponekad nesvesno surova, ona, krhka kakva je, poseduje i nežnost.
LAURA VINGFILD, njena kći
Budući da nije uspostavila kontakt sa stvarnosću, AMANDA i dalje intenzivno živi u svojim iluzjama. LAURIN položaj, međutim, još je teži od AMANDINOG. Bolest iz detinjstva načinila ju je bogaljem - jedna noga joj je malo kraća od druge i ona zbog toga nosi protezu. Tu telesnu manu dovoljno je samo nagovestiti na pozornici. Zbog toga je pocelo LAURINO udaljavanje od društva, koje je raslo i dovelo do toga da ona liči na predmet iz svoje zbirke staklenih životinjica: suviše su osetljive i krhke da bi se smele pomeriti sa svoje police.
TOM VINGFILD, AMANDIN sin i pripovedač u ovom komadu
Pesnik, zaposlen u fabrici. On po prirodi nije bezobziran, ali, da bi izbegao klopku, mora da postupa bez sažaljenja.
DŽIM O'KONOR, gost
Simpatičan, običan mladić.

SCENA PRVA

»Uvek ću se osmehivati«

Stan Vingfildovih je u dvorišnom delu zgrade, Jedne od onih ogromnih kućerina, sa stanovima zbijenim kao ćelije u košnici. Takve kuće džikljaju kao korov po pretrpanim gradskim četvrtima, gde živi siromašniji svet, srednjeg sloja građanske klase i izraz su težnje tog najvećeg i potpuno porobljenog dela američkog društva da izbegne stalne promene, zadrži raslojavanje i da postoji i vrši ulogu jedne od poluga u društvenoj mašineriji.
Stan je okrenut prema jednoj sporednoj uličici; stepenište kojim se u njega ulazi najčešće nazivaju »izlaz za slučaj požara«. Taj naziv, poetskom igrom slučaja, govori o nečem istinitom, jer sve te kućerine uvek gore prigušenim i neumoljivim plamenom ljudskog očajanja. Na sceni se vidi to pomoćno stepenište tj. odmorište pred vratima i stepenice koje se odatle spuštaju.
Scena je u stvari sećanje i, prema tome, nije realistična. Sećanju se dozvoljava mnogo pesničke slobode. Ono izostavlja neke detalje, dok druge preuveličava, zavisno od njihove emotivne vrednosti, jer sećanje najčešće počiva u srcu. Prema tome, unutrašnjost stana je prilično nejasna i poetična.
Kad se zavesa digne, prema publici je sumorni zadnji zid kuće Vingfildovih. Sa obe strane te zgrade, koja je paralelna sa rampom, nalaze se mračni i uski prolazi koji vode u tamne tesnace, pune isprekrštanih konopaca za rublje i kanti za đubre. Izlazi za slučaj požara susednih zgrada liče na neku zloslutnu mrežu. Lica koja za vreme radnje ulaze na scenu ili odlaze s nje idu ovim bočnim prolazima. Pri kraju TOMOVOG uvodnog monologa, taman kućni zid postepeno otkriva (postajući sve providniji, osvetljavanjem iznutra) unutrašnjostprizemnog stana Vingfildovih.
U prednjem delu je dnevna soba, koja služi i kao LAURINA spavaća soba: sofa se rasklapa i tako postaje njena postelja. U sredini je trpezarija, koja je od drugog proscenijuma odeljena izbledelim, providnim zavesama. Na jednoj starinskoj polici u dnevnoj sobi vide se mnoge životinje od stakla, koje su providne. U dnevnoj sobi, na zidu prema publici, levo od luka koji razdvaja sobe, visi uvećana očeva fotografija. Sa nje gleda vrlo lep mladić u pešadijskoj uniformi iz Prvog svetskog rata. Osmehuje se zavodljivo i neodoljivo, kao da želi da kaže: »Uvek ću se osmehivati«.
Početnu scenu u trpezariji publika vidi i čuje kroz providni četvrti zid kuće i kroz providne zavese na luku u trpezariji. Za vreme te početne scene svetlost u dnevnoj sobi se pali, postepeno otkrivajući LAURU i AMANDU, koje su nepomične. LAURA zuri u pisaću mašinu ispred sebe, dok AMANDA, kao da briše očevu sliku, nepomično stoji sa krpom za prašinu u ruci. TOM, obučen kao mornar trgovačke mornarice, u mornarskom kaputiću i sa pletenom kapom na glavi, ulazi sa ulice sleva i ide proscenijumom do odmorišta za slučaj požara. Tu zastaje i pali cigaretu. Obraća se publici.
TOM: Ja znam mnogo trikova, imam svašta u rukavu. Ali, nisam mađioničar. On vam pruža iluziju koja izgleda kao istina. A ja vam pružam istinu, prijatno prerušenu u iluziju.
Vodim vas u jednu uličicu u Sent Luisu. U ono zanimljivo vreme kada se američka srednja klasa upisala u školu za slepe. Oči su je izdale ili je ona izdala oči, pa su joj prste silom pritiskali na plamenu Brajevu azbuku ekonomije u raspadanju. U Španiji je bila revolucija. Ovde je bilo samo galame, zbrke i ponekog sukoba s radnicima.
Muzika.

[S.Teller]