Tenesi Vilijams - Slatka ptica mladosti

[S.Teller]

Tenesi Vilijams

Slatka ptica mladosti

Prevela s engleskog: Dubravka Prendić

Beograd, 2003.

Ko legendu mladosti prenese u podne
Ludosti nikad rešiti se neće.
Hart Krejn

PREDGOVOR

(Napisano pre brodvejske premijere "Slatke ptice mladosti" i objavljeno u Njujork Tajmsu 8. marta 1959.)

Kada sam pre neko jutro prišao svom radnom stolu, na njemu sam našao pismo koje sam napisao i nisam poslao. Počeo sam da čitam i pronašao ovu rečenicu: "Svi smo mi civilizovani ljudi, što znači da smo u duši divljaci ali se pridržavamo izvesnih olakšica koje pruža civilizovano ponašanje". Onda sam nastavio i rekao: "Čini mi se da se ja pridržavam manje tih olakšica od vas. Razlog? Priteran sam uza zid toliko dugo da je kreč koji pokriva malter i cigle počeo da se kruni od pritiska."
Zar nije čudno to što sam rekao da zid popušta? Čini mi se da jeste. Prateći ovaj tok slobodnih asocijacija, iznenada sam se setio večere na kojoj sam bio sa jednim uvaženim kolegom. Tokom večere, negde pred kraj, on je prekinuo dugu, žalosnu tišinu podigavši na mene pogled pun simpatije i prijateljski mi rekao, "Tenesi, zar ne misliš da si se blokirao kao pisac?"
Nikako da prestanem da mislim o tome šta sam mu odgovorio: odgovor mi je izleteo istog tenutka, bez ikakve pauze i neplanirano. Rekao sam, "O, da, ja sam oduvek bio blokiran kao pisac samo što je moja želja za pisanjem toliko jaka da uvek probije tu blokadu i prevaziđe je".
Tako brzo ne može da izleti ništa što nije istina. Isplanirani govori mogu nešto da skrivaju i sadrže laži, ali ono što u trenutku spontano bubnemo, ne može.
Toje, bukvalno, bila istina. Sa četrnaest godina otkrio sam pisanje kao beg iz sveta realnosti u kome sam se osećao izrazito neprijatno. To je odmah postalo moje utočište, moja pedna, mesto na koje se povlačim. Od čega? Od toga što su mi deca iz susedstva govorila da sam slabić i što mi je otac govorio da sam "Seka Persa" zato što u dedinoj velikoj klasičnoj biblioteci čitam knjige umesto da igram klikere, bezbol i druge normalne dečje igre. To je bila posledica teške bolesti koju sam preležao u detinjstvu i preterane vezanosti za zenske članove porodice koji su me vratili u život.
Mislim da sam prvu blokadu doživeo, a da nije prošlo ni nedelju dana otkako sam počeo da pišem. To je teško opisati na način koji bi bio razumljiv nekome ko nije neurotičan. Pokušaću. Celog života opsedala me je pomisao da ako nešto jako želimo ili volimo stavljamo sebe u osetljivu poziciju u kojoj je moguće, čak verovatno, da ćemo izgubiti ono što najviše želimo. Ostanimo na tome. Ta blokada je oduvek postojala i uvek će postojati, i moje šanse da dođem do nečega, ili da postignem bilo šta za čime čeznem, uvek će biti ozbiljno umanjene zbog upornog postojanja te blokade.
To sam jednom opisao u pesmi pod nazivom "Čudesna deca".
"On, demon, postavio je barikade od zlata i purpurne metalne folije, sa natpisom Strah (i drugim uzvišenim nazivima), koje su ona, deca, s lakoćom preskakala ostavljajući za sobom svoj divlji smeh".
Ali, to što sam uvek morao da se borim sa ovim neprijateljem u vidu straha, koji je nekad prelazio u užas, prenelo se na izvesnu sklonost ka atmosferi histerije i nasilja koja je od početka postojala u onome što pišem.
U mom prvom objavljenom delu, za koje sam dobio veliku svotu od trideset i pet dolara, u priči objavljenoj 1928. godine u julskom ili avgustovskom broju "Neobičnih priča" (Weird Tales), iskoristio sam pasus iz Herodotove istorije i napisao priču o egipatskoj kraljici Nitokris koja je sve svoje neprijatelje pozvala na raskošan banket priređen u podzemnoj dvorani na obali Nila. Na vrhuncu gozbe, ona se izvinila što napušta trpezu, otvorila vratnice brane, pustila vodu iz Nila u zatvorenu dvoranu u kojoj je bio banket i sve svoje omražene goste podavila kao pacove.
Bilo mi je sesnaest godina kada sam napisao ovu priču, ali već sam bio zakleti pisac pošto sam se za ovaj poziv opredelio sa četrnaest godina i ako ste dobro upoznati sa time što sam tada pisao, ne moram posebno da naglašavam da je to postavilo osnovni ton većem delu onoga što je usledilo.
Moje prve četiri drame, od kojih su dve izvedene u Sent Luisu, bile su slično, ili još više nasilne: Staklena menažerija, Dodirnuo si me, Leto i dim, Tetovirana ruža i, nedavno na Floridi, ozbiljna komedija sa nazivom Period prilagođavanja, na kojoj se još uvek radi.
Iznenađuje me to do koje mere su i kritika i publika prihvatile ovu bujicu nasilja. Mislim da me je najviše iznenadilo to kako je prihvaćen i hvaljen komad Iznenada prošlog leta. Kada je rađen u produkciji izvan Brodveja, mislio sam da će me kritika uvaljati u katran, posuti perjem i preko nekog gelendera izbaciti iz njujorških pozorišta, bez izgleda za budućnost, sem u prevodima za pozorišta u inostranstvu, kojima bi moglo da se desi da greškom okarakterišu moje delo kao osudu američkog morala, ne razumevajući da ja o nasilju u američkom životu pišem samo zato što ne poznajem dovoljno dobro društvene prilike u drugim zemljama.
Prošle godine, pomislio sam da bi mi, kao piscu, pomoglo da se podvrgnem psihoanalizi, pa sam to i uradio. Psihijatar, koji je bio upoznat sa mojim delom i prepoznao psihičke rane koje su u njemu izražene, upitao me je nedugo pošto smo počeli: "Zašto ste tako puni mržnje, besa i zavisti?"
Mržnja je bila reč koju sam osporavao. Posle dosta rasprava i argumentacije, odlučili smo da je "mržnja" samo privremeno rešenje i da ćemo je zameniti čim pronađemo precizniji termin. Nažalost, nešto mi nije davalo mira, pa sam počeo da skakućem sa kauča za psihoanalizu na neku od karipskih plaža. Mislim da sam, pre nego što smo rešili da prekinemo, uspeo da ubedim doktora da mržnja nije prava reč, da postoji nešto drugo što još nismo otkrili, i na tome smo ostali.
Bes, o, da! I zavist, da! Ali mržnja, ne. Mislim da je mržnja osećanje koje može postojati jedino tamo gde ne postoji razumevanje. Shodno tome, dobri psihijatri nikada ne mrze svoje pacijente, bez obzira na to koliko mrsko izgledali sa onom neumornom manijačkom usredsređenošću na svoj namučeni ego.
Pošto sam predstavnik ljudskog roda, kada napadam njegovo ponašanje prema predstavnicima svoje vrste, očigledno je da i sebe uključujem u one koje napadam, ukoliko ne mislim da nisam ljudsko biće, nego nešto iznad toga. A to ne mislim. Ustvari, ja nisam u stanju da na sceni predstavim neku ljudsku slabost ukoliko je ne poznajem iz ličnog iskustva. Predstavio sam priličan broj ljudskih slabosti i brutalnosti, što znaći da ih imam.
Ne mislim, ćak, ni da sam ja svojih svesniji nego vi vaših. Krivica je univerzalna. Mislim na jako osećanje krivice. Ako postoji ijedna oblast u kojoj se čovek može uzdići iznad svog moralnog stanja, koje mu je nametnuto na rođenju, i mnogo pre rođenja, u prirodi njegove vrste, onda mislim da je to volja da toga bude svestan, da se suod sa njegovim postojanjem u sebi samom, a mislim da smo svi, makar podsvesno, s time suočeni. Otuda osećanje krivice, i otuda drska agresija, i otuda duboki mračni očaj koji nas proganja u snovima i stvaralačkom radu i nagoni nas da ne verujemo jedni drugima.
Dosta je bilo ovih filozofskih apstrakcija, za sada. Da se vratimo na pisanje za pozorište: ako ima istine u Aristotelovoj ideji da se od nasilja proćišćavamo kroz njegovo poetsko predstavljanje na sceni, onda može biti da ciklus mojih nasilnih drama ipak ima svoje moralno opravdanje. Znam da sam ja to osetio. Kada bi mi se činilo da je delo sa tragičnom namerom ostvarilo svoju nameru, makar samo okvirno, skoro, uvek bi mi bilo lakše jer je nestajalo osećanje besmisla i smrti.
Rekao bih da postoji nešto mnogo značajnije u životu i smrti, nešto čega još uvek nismo postali svesni (ili to nismo zabeležili) živeći i umirući. I da uveličam ovaj besramni romantizam, rekao bih da je naše ozbiljno pozorište potraga za ovim nečim što nam još nije uspelo, ali potraga još uvek traje.

LICA:

ČENS VEJN
PRINCEZA KOSMONOPOLIS
FLAJ
SOBARICA
DŽORDŽ SKADER
HEČER
BOS FINLI
TOM JUNIOR
TETA NONI
HEVNLI FINLI
ĆARLS
STAF
GOSPOĐICA LUSI
DOBACIVAČ
VIOLETA
EDNA
SKOTI
BAD
LJUDI U BARU
MLADIĆ


SINOPSIS SCENA:
PRVI ČIN - SCENA PRVA: Spavaća soba u hotelu "Rojal Palms", negde na obali Zaliva. SCENA DRUGA: Isto, kasnije.
DRUGI ČIN - SCENA PRVA: Terasa u kući Bos Finlija u Sent Klaudu. SCENA DRUGA: Koktelbar i vrt s palmama u hotelu "Rojal Palms".
TREĆI ČIN - Ponovo spavaća soba.

VREME: Sadašnje, uskršnja nedelja, od kasnog jutra do kasne noći.

SCENOGRAFIJA i "SPECIJALNI EFEKTI": U pozadini scene je ciklorama koja treba da pruži poetsko jedinstvo i raspoloženja za nekoliko različitih scenografija. Na njoj nisu realistične projekcije, a najvažnija je ona koja najduže stoji, vrt sa kraljevskim palmama. Kroz ova, veoma visoka stabla, stalno duva vetar koji se nekada čuje glasno, nekada samo blago šušti, a ponekad se meša sa tematskom muzikom, koja će, kada se pojavljuje, izgledati kao "žalopojka".
Tokom dnevnih scena, na ciklorami je projektovana poetična apstrakcija skoro tropskog mora i neba, po lepom prolećnom vremenu. Noću je tu vrt sa palmama čije su grane među zvezdama. Specifične scenografije treba tretirati slobodno i oskudno, kao kod scenografija za Mačku na usijanom limenom krovu ili Leto i dim. One će biti opisane kada na njih budete nailazni u tekstu.

PRVI ČIN

SCENA PRVA:

[S.Teller]

[S.Teller]