Leonid Andrejev - Profesor Storicin

[S.Teller]

Леонид Андрејев

Професор Сторицин

Драма у четири чина

Превод: Новица Антић

ЛИЦА
СТОРИЦИН, ВАЛЕНТИН НИКОЛАЈЕВИЧ, професор
ЈЕЛЕНА ПЕТРОВНА, његова супруга
ВОЛОЂА, СЕРГЕЈ, њихови синови
МОДЕСТ ПЕТРОВИЧ, брат Јелене Петровне
ТЕЛЕМАХОВ, ПРОКОПИЈЕ ЈЕВСЕЈЕВИЧ, професор медицине
САВИЧ, ГАВРИЛО ГАВРИЛОВИЧ
КНЕГИЊИЦА ЉУДМИЛА ПАВЛОВНА
МАМИКИН
ДУЊАША, собарица Сторициних
ФЈОКЛА, куварица Модеста Петровича
ГЕНАДИЈЕ, посилни

ПРВИ ЧИН

Професор Сторицин је мршуњав, висок четрдесетпетогодишњак, крупних костију. Увек усправан, хода нечујно и брзо, гестикулира широким покретима и слободно: једино када ш сустшну велики умор или болест, мало се погрби. Седе власи су скоро неприметне у тамној, финој, мало разбарушеној коси и у краткој, уредној бради. Лепотом лица и обликом главе професор помало подсећа на Томаса Карлајла; под луковима обрва тамно сјаје његове очи. Обично је одевену комотан, широк редетот, с преломљеним, уштирканим колиром који му не покрива потпуно врат. Делује Сторицин пре сурово него нежно и тек се у разговору и поступцима исказује његов истински карактер. Јесење вече, око седам сати. Прозори ка улици су прекривени тешким платненим завесама; и ваздуху професоровом кабинету је тежак, устајао и непокретан, као у пећини. Посвуда књиге: као да се некаква библиотека излила и поплавила просторију; на столу су рукописи и белешке. Видљив је напор да се овај хаос од књига и папира доведе у ред, али реда је мало; полице с књигама нису под кључем, јучерашње новине леже где им није место. Под је прекривен тамном сукненом простирком, на зидовима висе портрети писаца у мрачним рамовима и неколико слика, поклони пријатеља сликара. На масивном писаћем столу велика стона лампа са абажуром који не пропушта превише светлости, поред ње метални пладањ са отвореном боцом црног вина и две чаше. У стакленом, издуженом бокалу, усамљена ружа. Мало даље од стола, крај дивана, упаљена лампа чијије зелени абажур подигнут, како би се боље видело; домаћин, професор Сторицин није баш сасвим здрав, његово дисање помно ослушкује и куцка ш по леђима Прокопије Јевсејевич Телемахов, Сторицинов друг још из шмназије, сада професор Војно-медицинске академије. Телемахов је у мундиру војног лекара, с генералским чиновима; просед, сувоњав, лица набораног и жућкастог, говора и гестикулације сведених и шкртих. На шиљатом, сувоњавом носу цвикери које користи само кад исписује рецепте или на предавањима, обично гледа преко њих, мало накрививши главу, и мрштећи чело. Нешто је нижи растом од Сторицина. У углу, у фотељи притајио се Модест Петрович; не дише, боји се да не омете преглед, забринуто и помно прати споре и озбиљне лекарове покрете. Телемахов подиже болесникову кошуљу и прислања уво на широка леђа која подрхтавају од хладноће.

[S.Teller]