Efraim Kišon - Bila je to ševa!

[Braca]

Efraim Kišon

Bila je to ševa!

LICA:
ROMEO MONTEKI, učitelj baleta, 49 godina
LORENCO, franjevac, 92 godine
ĐULIJETA MONTEKI, 43 godine
LUKRECIJA, njiliova kći, 14 godina
DOJKINJA, 73 godina
VILJEM ŠEKSPIR, umrli pisac, 52 godine

/Romea i Lorenca igra isti glumac, Đulijetu i Lukreciju igra ista glumica./

Mesto radnje: Verona, 1623. godine

Navodi iz Šekspirovih dela su uzimani iz različitih srpskih i hrvatskih prevoda. Delo je prvi put izvedeno u Nacionalnom pozorištu Hahima, Tel Aviv, 1974. godine, u režiji pisca.
Pisac je svoj komad koncipirao tako da svaki reditelj može da briše tekst po svom nahođenju, što pisac i sam preporučuje.

I DEO

/Stan bračnog para Monteki u Veroni. Tačnije: to je bedna odaja za spavanje, koja ujedno sluši i kao kuhinja, a u uglu, s preda levo i kao trpezarija. Nameštaj, šareni zidovi i ofucani stubovi, između kojih je razapet kanap za rublje, ukazuju na stil elizabetijanskog doba a valjalo bi da deluju potpuno realistično, premda bez želje da budu istorijski autentični. Sredinu prostorije zauzima nezgrapni krevet za dvoje ukoso prema publici. S obe strane kreveta mali noćni ormari na kojima leže svakojaki grisini, mezeluci, voće, slatkiši itd. ostali rekviziti se sastoje od kuhinjskog stola, dve stolice, korpe za rublje, malog stola za toaletu, gvozdenog šporeta i sudopere, u kojoj stoji golema hrpa prljavog posuđa za kuvanje i pribora za jelo. Sve ostavlja utisak zapuštenosti iz ko je tu i tamo izbija po koji znak nekadašnjeg dobrog materijalnog stanja. Svećnjaci, boce, mali kipovi i druge beskorisne stvari upotpunjuju sliku potpune ispreturanosti. Ispod jednog velikog bočnog prozora, čije su žaluzine oštećene, nalazi se drvena rezbarena škrinja, neuredno prepunjena kućnim stvarima. Glavni ulaz se nalazi u pozadini. Desno i levo, dvoja mala vrata, od kojih jedna vode u kupatilo a druga u Lukrecijinu sobu. Pored toga, u oba bočna zida su ostavljeni kaširani otvori kroz koje ulazi i izlazi Viljem Šekspir. Likovi nose odeću njihovog vremena, koja ne mora biti sasvim stilski tačna, ali mora imati jasno šekspirovski kroj.
Kada se zavesa digne, jutro je. Odaja je još u mraku, samo se jedan zrak sunca probija kroz proređenu žaluzinu i osvetljava široki krevet s obrisima Montekija, koji su zamotani u pokrivače. Tiha muzika se meša s Romeovim glasnim hrkanjem. Napolju se čuje kukurikanje petla. Hrkanje se naglo prekida, muzika ide dalje. Romeo se pridigao u krevetu, seo i počeo silno da zeva. Njegov zaobljeni stas je odeven u prugastu spavaću odeću, noćna kapica mu je skliznula, na oči mu se navukla jedna čarapa, koju sada pokušava da svuče sa vrata. Zatim sklanja sa svoga trbuha flašu za grejanje, izlazi iz kreveta, nogama pipka ne bi li našao svoje papuče, opijen od sna odlazi do prozora, pritom na italijanskom jeziku psuje petla koji kukuriče. Podiže žaluzine, scena se osvetli i baca jednu papuču kroz otvoreni prozor. Petao zastrašeno krikne, zatim ućuti. Posle toga počinje u jednoj od gomila odeće i rublja da traži svoje čarape, ali nalazi samo jednu./

[Braca]