BOB DYLAN

[pitalica]

U VETRU HUČI

Koliko li je teških puteva sudjeno nekom
Da bi se zvao čovekom?
Koliko puta galeb mora da pobegne valu
Dok ne zaspi na žalu?
Koliko li još bombi mora svet da podnese
Dok ih se ne otrese?
Odgovor, prijatelju, na sve to što te muči -
Odgovor u vetru huči.

Da vidiš trun plaveti, koliko puta treba
Da digneš pogled put neba?
Koliko se ušiju mora imati da se čuje
Tudj vapaj usred oluje?
Koliko smrti treba - da počne da te brine
Što odveć ljudi gine?
Odgovor, prijatelju, na sve to što te muči -
Odgovor u vetru huči.

Koliko godina treba planina nebo da dere
Pa da je more spere?
Koliko godina treba ljudima otkad se rode
Da im se daju slobode?
Koliko puta može čovek da okrene glavu
Da ne bi video javu?
Odgovor, prijatelju, na sve što te muči -
Odgovor u vetru huči.

[mhm a-ha oh,yeah da -da]

BOB DYLAN
Mr TAMBOURINE MAN
(Original)

Hey! Mr. Tambourine Man, play a song for me,
I'm not sleepy and there is no place I'm going to.
Hey! Mr. Tambourine Man, play a song for me,
In the jingle jangle morning I'll come followin' you.

Though I know that evenin's empire has returned into sand,
Vanished from my hand,
Left me blindly here to stand but still not sleeping.
My weariness amazes me, I'm branded on my feet,
I have no one to meet
And the ancient empty street's too dead for dreaming.


Hey! Mr. Tambourine Man, play a song for me,
I'm not sleepy and there is no place I'm going to.
Hey! Mr. Tambourine Man, play a song for me,
In the jingle jangle morning I'll come followin' you.
Take me on a trip upon your magic swirlin' ship,
My senses have been stripped, my hands can't feel to grip,
My toes too numb to step, wait only for my boot heels
To be wanderin'.
I'm ready to go anywhere, I'm ready for to fade
Into my own parade, cast your dancing spell my way,
I promise to go under it.

[...}

Then take me disappearin' through the smoke rings of my mind,
Down the foggy ruins of time, far past the frozen leaves,
The haunted, frightened trees, out to the windy beach,
Far from the twisted reach of crazy sorrow.
Yes, to dance beneath the diamond sky with one hand waving free,
Silhouetted by the sea, circled by the circus sands,
With all memory and fate driven deep beneath the waves,
Let me forget about today until tomorrow.

Hey! Mr. Tambourine Man, play a song for me,
I'm not sleepy and there is no place I'm going to.
Hey! Mr. Tambourine Man, play a song for me,
In the jingle jangle morning I'll come followin' you.

   BOB DILAN
GOSIN DOBOŠARU
(Prevod Danijele Kambasković Sawers)

Stani malo, gos'n dobošaru, i
Otpevaj mi pesmu
Jer nimalo sanjiv nisam i nemam kud
Stani malo, dobošaru, otpevaj mi pesmu
i u zvučna jutra s tobom uvek poći ću ja.

Premda znam da se carstvo predvečerja pretvorilo u sprud,
Što curi mi kroz prste
I ostavlja me slepog tu,
ukočenog kao spomenik nesanici,
Opčinjen sopstvenim umorom stojim opečen, označen,
No nikako da nekog sretnem
A pretpotopne prazne ulice premrtve su
za snove.

Stani malo, gosin dobošaru, otpevaj mi pesmu
Nisam nimalo sanjiv i nemam kud
Povezi me u svojoj čarobnoj čigra-barci,
Čula su mi bolno naoštrena, šake mi ne osećaju umor,
Vršci stopala mi, utrnuli, čekaju da ih pete pokrenu.
Spreman sam da se zaputim ma gde, spreman da se zagubim
u povorci koja me prati. Baci na mene svoje zaigrane čini,
Obećavam da ću im se povinovati.



[...]

Povedi me da prođem, nevidljiv,
Kroz dimne kolutove mnenja, želja i misli,
naniže, niz maglovite ruševine vremena, kroz naslage
Zamrznutog lišća i korenja trava zaposednutih duhovima
i preplašenih stabala, do vetrovite plaže
daleko od bolesnog dosega čemera,
da plešem pod dijamantskim plaštom noći,
s jednom rukom u slobodnom zamahu
ocrtan na pozadini od morskih talasa i pene
od cirkuskog peska
sa hrpom nepotrebnih uspomena i sudbinskih odluka
zametenih pod talase,
da zaboravim na danas.

   BOB DILAN
GOSIN DOBOŠARU
(Prevod Roberta G. Tillyja)

Stan-der malo, gosin dobošaru i
Otpevaj mi pesmu
Jer nimalo sanjiv nisam i nemam kuda da se denem
Stani malo, dobošaru, otpevaj mi pesmu
I u zveketavom svitanju pratiću te bogobojazno

Premda znam da carstvo predvečerja povratilo se u žalove
Daleke
Iščilelivši mi iz šaka
Ostavivši me na
Slepo tu, ukočenog kao spomenik nesanici
Svesnost me sopstvena opčinjava, stamen sam na nogama
No, nikoga da sretnem
A pretpotopne prazne ulice pre-mrtve su
Za snivanje

Stan-der, malo, gosin dobošaru, otpevaj mi pesmu
Nimalo snen nisam i nema takvog mesta gde uputiti bih se mogao
Povedi me na putovanje na svojoj čarobno zaljuljanoj barci
Čula su mi bolno naoštrena, šake mi ne osećaju umora
Stopala su mi utrnula, tek vršci mojih čizama
Nestrpljivo ržu, orna za put
Spreman sam da se zaputim ma gde, spreman da iščilim,
U sopstvenoj povorci, ako si odlučio da mi začaraš stazu,
Voljan sam da ti se povinujem


[...]

Pa me povedi, tako nestajućeg
Kroz dimne kolutove mojih mnenja, želja i misli
Dole, niz maglovite ruševine vremena, daleko iza naslaga
Zamrznutog lišća i korenja trava
Ucveljenih, preplašenih stabala, napolje, na vetrovitu plažu
Daleko od uvrnutog dosega pomamnog čemera, tuge i jada
Da plešem pod dijamantskim plaštom noći
S jednom rukom visoko uzdignutom u slobodnu tminu
Ocrtan pozadinom od morskih talasa i pene
Peskom s cirkuskih šatri koje landaraju u noći
Sa svom tom beznadežnom hrpom uspomena i sudbe strpanom i
Pometenom duboko pod talase
Da zaboravim na danas do sutra
Barem

[pitalica]

VEČITI KRUG

Kad počeh pesmu polako,
Ona u senci beše.
Kad kroči iz senke lako,
Videh gde joj se smeše
Oči, na srebrne žice
Koje sam jedva tak'o.
Al' pesma beše duga,
Tek na početku tog kruga.

Pod kuršumima svetla,
Dok su treperile žice,
Moje reči, sve bleđe,
Krzahu joj se o lice.
U daljini, van kruga,
Oganj joj gutao oči,
Al' pesma beše duga,
Morade još da se toči.

Obigrah joj pogledom,
Ulovljeno u stranu,
Obličje jarko i jasno,
Ukošenu joj glavu.
Uzdisala je glasno
Dok mi je pesma tekla,
Al' pesma beše duga,
I nije joj sve rekla.

Gledah svoju gitaru,
Svirah u polutmini,
Kao da nikakve oči
Ne videh u blizini.
Letele su joj misli
Ko strele oko mene,
Al' pesma beše duga,
Morala je da svene.

Kada gitara klonu
I pesma zgrči krila,
Potražih pogledom onu
Što je tu dugo bila,
Al' njena slika nesta
Mada je tražih dugo,
Te opet uzeh gitaru,
Da sviram nešto drugo...

[pitalica]

PAŠĆE TEŠKA KIŠA

O, gde si to bio, plavooki sine?
Iz kakve to, mili, dolaziš daljine?

Posrtah niz deset maglenih planina,
Duž šest vrludavih tumarah dolina,
Bejah usred sedam ojađenih gora,
Suočen se nađoh sa sto mrtvih mora,
I najdublje zađoh u čeljust stratišta,
A kad se sve stiša, pašće teška kiša,
Pašće teška, teška, pašće teška kiša.

I šta si video, plavooki sine?
Šta sve vide, mili, usred te tuđine?

Novorođenče međ vucima što reže,
I drum od dragulja od koga svi beže,
Crne šume videh, i krv po tom drvlju,
Ljude s čekićima zamazanim krvlju,
Poplavljen trem videh, a u toj baraci
Trista govornika s jezikom u šaci,
I oštre mačeve i puške hajduka
Što ih je nejaka dečja vukla ruka,
A kad se sve stiša, pašće teška kiša,
Pašće teška, teška, pašće teška kiša.

A šta li si čuo, plavooki sine?
Šta li si sve čuo usred te tuđine?

Čuo sam gromove što preteći hukte,
Vale što svetove spiraju i lome,
Hiljadu bubnjara čije ruke bukte,
Hiljade što šapću a nemaju kome,
Jednog što mre dok se svi od smeha grče,
I pesmu pesnika što u jarku crče,
I vapaje kovna zapalog u govna,
A kad se sve stiša, pašće teška kiša,
Pašće teška, teška, pašće teška kiša.

A koga si sreo, plavooki sine?
Koga si sve sreo, usred te tuđine?

Kraj mrtvog konjića video sam luče,
I belca što jaše neko crno kuče,
Devojku čije je telo vatra ždrala,
Devojčicu što mi s neba dugu dala,
Sreo sam čoveka ranjenog u ljubav,
Drugog što doveka od mržnje je gubav,
A kad se sve stiša, pašće teška kiša,
Pašće teška, teška, pašće teška kiša.

Pa šta šeć da činiš, plavooki sine?
Šta misliš da činiš, kada ovo mine?

Pre nego što kiša, teška kiša, line,
U dno prašumskoga otići ću mraka,
Gde je puno ljudi a svi praznih šaka,
Gde otrovno seme plovi rečnim tragom,
Gde se dom sparuje sa tamničkom vlagom,
Gde su dželatima lica sakrivena,
Gde glad ružno štrči, duše krije sena,
Gde je crno boja, nula mesto broja...

Sve ću onda reći glasom ili dahom,
Ili makar samo mišlju svojom plahom,
Blesnuću sa hridi, da sav svet to vidi,
I, na kraju moći, pučinom ću poći;
Pre no što, klonuo, zapevam za braću,
Dok budem tonuo, svoju pesmu znaću.

A kad se sve stiša, pašće teška kiša,
Pašće teška, teška, pašće teška kiša...

[pitalica]

SVE JE VEĆ GOTOVO, BEBICE TUŽNA

Moraš da kreneš, uzmi šta hoćeš, šta će da traje.
Ali uzmi što pre, šta bilo da je.
Tvoje siroče, s puškom, već vapije i bunca,
Cepti i trepti, ko oganj, ko iver sunca.
Eno gde se već pojavljuju i sveci,
Sve je već gotovo, Bebice Tužna, reci

Širok je drum za kockare, bolje se krišom izvuci.
Uzmi šta ti se nađe pri ruci.
Ulični slikar, praznih šaka, bez dara,
Na tvojim čaršavima već nešto ludo šara.
Već ti se izmiče i samo nebo,
Sve je već gotovo, Tužna Bebo.

Tvoji mornari, s dušom u grlu, veslaju kući.
I tvoje vojske irvasa nekako će se izvući.
Ljubavnik tvoj, da ih proda,
Sve ti je prostirke već digao sa poda.
Tlo ti se izmiče ispod nogu, ko da si kužna,
Sve je već gotovo, Bebice Tužna.

Ostavi to stubište, jer glas te neki zove.
Zaboravi te mrtve, ne slede tvoje snove.
Skitnica što ti kuca na vrata, da prosi,
Odeću tvoju nosi.
Upali drugu buktinju, jer nisi ni kriva ni dužna,
Ovo je gotovo, Bebice Tužna.

[mhm a-ha oh,yeah da -da]

[pitalica]

POLAKO PROLAZI VREME

Ovde u planinama polako prolazi vreme,
Sedimo kraj mostova, šetamo kraj vodopada po sav dan,
Hvatamo ribe u potoku što ne znaju kud streme,
Polako prolazi vreme kad si utonuo u san.

Nekad sam imao dragu, lepu i dobru i blagu,
Dok joj je mati kuvala sedeli bismo na pragu,
Gledali zvezde što jezde, gledali zvezdan bezdan,
Polako prolazi vreme kad si svom snu na tragu.

Nema se zašto, nema se kad,
Ići na vašar, ići u grad,
Nema se zašto ići gore i dole,
Nema se zašto ni izići kada se dvoje vole.

Polako prolazi vreme u ovom kutu sveta,
Zurimo pravo preda se, s prirodom smo se slili,
Kao bulka što cveta, za jedan dan, sred leta,
Polako prolazi vreme, i vene, i bledi, i čili...