VENAC PROZNIH SAVETA

[pitalica]

Pristup

Pismo mladom piscu

1. Piši rukom po praznom listu, prepisuj ako treba i po sto puta, a proveravaj i odmeravaoj svaku reč i svaki znak – do ''usijanja''. Sve dok ne budeš siguran u red reči u rečenici, u dobro odabran pridev ili prilog, imenicu ili glagol, u svaku reč, ili dok ti se ne učini da si sve redove odjednom napisao, kao iz rukava. Svaku rečenicu piši kao da je prva, u svaku posadi seme poslednje.
2. Ne pokazuj nikom i ne objavljuj ništa sve dok nisi sasvim načisto da je to što si napisao baš ono što si najpre u glavi zamislio, od slova do slova, pa tek onda papiru poverio i predao, pa ostavio da preleži jedno vreme (sedam dana ili sedam seseci, nikad nećeš biti siguran). I kad ti prijatelji pročitaju rukopis, štampaj najpre dva-tri odlomka u književnom listu ili časopisu, pa tek onda kreni u svet i traži izdavača (a ne stidi se i ne strahuj, novaca ćeš uvek naći bar onoliko koliko ti treba, i sam da budeš svoj izdavač).
3. Ne sanjaj o nagradama i velikim tiražima (to će te ionako možda slučajno očešati – ''slučaj je najveći komedijant na svetu''), ne čeči i ne čuči u senkama kritičara i teoretičara (mnogi od njih ljubomorno prave i čuvaju svoje kalupe i mustre, a ti znaš – i sam Gospod – da je za tebe sve to tesno skrojeno), ne ježi se i ne uživaj dok te tapšu po ramenu i maze te (slatka drhtavica i večna sumnja su jedina zdrava odbrana), sklanjaj se od politike i političara (preko sedam mora i brda), a vrlo brzo ćeš saznati da je i robija bolja i podnošljivija od ''muke s rečima'', od pisanja.
4. Stalno treba da imaš na umu kako su i pre tebe srpski pisci pisali (kao što će i posle tebe, i ne samo srpski), da ništa od tebe ne počinje (kao ni od Homera ili slepog Filipa), da ti nisi ni alfa ni omega proze, poezije, drame ili kritike. Da si tek jedna karika, jedna zvezda u nebesima, kap u bistrom i nabujalom potoku, zrno peska.
5. Čitaj svaki dan po nekoliko stranica onih knjiga srpskih pisaca koje istovremeno i visoko vrednuješ i strasno voliš. (Romane bez kojih jedna književnost ne bi ni postojala treba, ne dvoumi se i ne gundjaj, nekoliko puta da pročitaš.) U njima ćeš pronaći sve one rečenice koje ti ne treba da napišeš, ni da prepišeš, ni da potpišeš (jer već postoje), ni da popravljaš. U svakom ponovnom čitanju nešto drugo ćeš otkriti, neke delove drugačije primiti i prepoznati, jer su dobre knjige kao lavirinti, kao prašume, kao nebesa.
6. Ovo ti je lista tridesetak mrtvih srpskih pisaca čija dela treba dobro da upoznaš (red ili redosled sam uvedi, iako to nije od presudnog značaja): Stevan Sremac, Laza Kostić, Miloš Crnjanski, Teodosije, Petar Petrović Njegoš, Stanislav Vinaver, Jovan Skerlić, Ivo Andrić, Jakov Ignjatović, Bora Stanković, Todor Manojlović, Jovan Sterija Popović, Isidora Sekulić, Danilo Drugi, Simo Matavulj, Dragiša Vasić, Jovan Dučić, Dositej Obradović, Branimir Ćosić, Rastko Petrović, Momčilo Nastasijević, Veljko Petrović, Vladan Desnica, Milovan Vidaković, Laza Lazarević, Grigorije Božović, Milan Kašanin, Gavril Stefanović Venclović, Branislav Nušić, Meša Selimović, Vojislav Ilić, Radoje Domanović... Ostale dopiši, a sa živima moraš sam da izadješ na kraj.
7. Tvoje jedino pravilo i zakon, norma ili zapovest, tvoj nasušni  credo treba da bude pitanje koje ćeš, gladan ili žedan, staložen i kočoperan, i pre i posle svake rečenice, gnevan ili setan, trezan ili mamuran, sam sebi svaki dan i svake noći postavljati: MOGU LI JA BOLJE DA PIŠEM?

MIROSLAV JOSIĆ VIŠNJIĆ