Ljubomir Simović - Putujuće pozorište Šopalović

[Braca]

***
Deseta slika

ODLAZAK GLUMACA

[Braca]

***
O " PUTUJUCEM POZORISTU SOPALOVIC"

Kao sve dobre drame, "Putujuće pozorište Šopalovic" počinje više nego jednostavno.
Jednog letnjeg dana u Užice dolazi pozorišna trupa koja se sprema da igra Šilerove "Razbojnike" . Nasred Rakijske pijace glumci izvode jednu scenu iz komada.
Tom scenom bi želeli da izazovu interesovanje za predstavu. Na žalost, trenutak koji su izabrali ne može biti nepogodniji: Užice je okupirano, vešanja i streljanja
su postala deo svakodnevice, grad je pun izbeglica iz Bosne, ljudi koji su se spasli od ustaša, a pozorište i gluma su u svesti običnih gradjana, stanovnika
provincijskog gradića, nešto sasvim nedolično i u mirna, a kamoli ratna vremena. U takvoj atmosferi scena iz "Razbojnika" deluje sasvim neprikladno, i
revoltirani gradjani ne štede reči pogrde za glumce koji su došli da igraju svoju predstavu, ne obazirući se na njihove nevolje.

Stvari počinju da se komplikuju kada Milun, podnarednik gradske straže, uhapsi glumce i odvede ih u Predstojništvo policije.
Posredi je, razume se, nesporazum: on je čovek bez minimuma pozorišnog obrazovanja, koji ne shvata razliku izmedju pozorišta i života.
Za njega je drveni mač iz rekvizite – hladno oružje, a to što glumci u komadu igraju lica sa imenima različitim od njihovih pravih – lažno je predstavljanje.
Da stvari budu gore, najbolji glumac iz trupe, Filip Trnavac, je toliko zanesen pozorištem da ga sve što se oko njega zbiva samo podseća na situacije i
iz komada u kojima je igrao. To zbunjuje primitivnog podnarednika i izaziva njegov bes.

I – drama počinje!
Na jednoj strani posmatramo glumce, zatvorene u svet svoje umetnosti, od koje nekad ne vide stvarnost, jer smatraju da je umetnost nešto što je važnije od običnih životnih neprilika. Oni žive " mimo sveta" , "ceo život provedu kao na ladji", i ne smeta im ni to što im na scenu, kako kaže Majcen, koji ih saslušava, "pada senka vešala". Na drugoj strani su su gradjani Užica, podjednako zatvoreni u muke svog stvarnog života i u stvarnu dramu koja započinje.

To su dva sveta koja nemaju nikakvog razumevanja jedan za drugog, ali koja su se odjednom našla krajnje zaoštreno suočena.

Izmedju njih pokušava da posreduje Simka, mlada udovica artiljerijskog majora, koja ima nekakav minimum pozorišnog obrazovanja, i pomalo čezne za tim svetom nestvarne i prozračne lepote.I umesto pozorišne predstave, u kojoj su glumci učesnici, a gradjani gledaoci, mi ćemo videti "krvavo pozorište" okupacijske stvarnosti, gde su glumci najpre gledaoci, zatim i učesnici.

Simović je uspeo da pozorište i život preplete na nekoliko načina.

Vasilije Šopalović i Jelisaveta Protić su putujući glumci čije su najbolje godine prošle, ali oni igraju i za vreme okupacije isto onako kao što pekari i dalje peku hleb, a vodeničari melju brašno. Oni nemaju drugi način da zarade za hleb. Za njih je pozorište- pozorište, a život je život, i jedno nema veze s drugim. Pod pritiskom okupacije, oni će se lako odreći pozorišta i proglasiti ga za privid i laž.

Sofija Subotić, glumica u ljubičastom, u glumačkom zanatu je početnica. Kod nje je odnos izmedju pozorišta i života složeniji. Njena lepota opčinjava muškarce.
Opčinjen je i batinaš, Drobac, poluljudsko, poluživotinjsko stvorenje, specijalista za mučenje. Ona ne propušta nijednu priliku za plivanje.Drobac je prati, sa jasnim namerama, koje bi i ostvario da se ona u jednom trenutku nije setila teksta travarke iz drame "Prognani kralj".

Drobac je sišao s planine, iz Sinjevca, gde je živeo sa kozama i travama, a razgovor o lekovitim i drugim svojstvima trava budi u njegovoj zamračenoj svesti najdublje emocije, ljudskost. On postaje ljudsko biće i odlazi, sa volujskom žilom, orudjem svog zanata u jednoj, i strukom trave koja leči vid, u drugoj ruci.
Za razliku od Vasilija i Jelisavete koji se, pod pritiskom stvarnosti, odriču umetnosti, Sofija se, pod pritiskom stvarnosti, obraća umetnosti, i uspeva ne samo da se
spase od stvarnosti, već i da je preobrazi, kao u bajci "Lepotica i zver".
Scena izmedju Sofije i Dropca odigrava se u noći punoj mesečine, na obali reke. Ovo je gotovo scena iz bajke, u kojoj se stvari neočekivano i neobično
preobražavaju....

Mladi glumac Filip Trnavac sve do devete scene je samo zanesenjak i smetenjak koji je čitavu trupu dovodio u neprilike, jer je njegovo nerazlikovanje pozorišta od
života i glumca od uloge koju igra razgnevilo podnarednika Miluna iodvelo ih na saslušanje u policiju. Druga neugodna situacija u koju dovodi trupu je u Simkinoj
kući, kada ga pečena bundeva, koju Simka ponudi, podseti na komediju "Poslednje leto" u kojoj junak prebacuje domaćici Simoni neukusan ručak i neurednu kuću.
Za sve, Filip ima neku vrstu "pozorišnog ludila", "nije sasvim čitav", a cak i Vasilije mu u jednom trenutku kaže da više ne zna ko je, i da bi trebalo da razlikuje uloge
koje igra od stvarnog života.Iznošenje leševa okružnog načelnika Domazeta i Andje Karamarković iz kuće njega podseća na iznošenje leševa Egista i Klitemnestre iz Euripidove Elektre, i policajci ga ubijaju misleći da priznaje svoju stvarnu krivicu, dok on izgovara tekst iz Elektre. Njega je, kako i Sofija konstatuje, ubilo pozorište, jer nije znao koju ulogu igra
ni u kojoj je predstavi.
Filip postaje spasitelj koji spasava, možda i ne znajući da spasava, ali čiji postupak ostaje za sve zagonetan I dvoslmislen. On će ostati tajna, na isti način na koji će za Sofiju i ostale glumce, ostati tajna da se Drobac, posle razgovora sa njom, obesio volujskom žilom, sa strukom vidove trave u ruci.

Skojevac Sekula, uhapšen pod sumnjom da je atentator, biće pušten iz zatvora, pošto je "pravi" ubica otkriven.

U poslednjoj sceni glumci odlaze iz Užica, i ponovo su samo putujući glumci koji lutaju iz mesta u mesto sa šarenom lažom svoje umetnosti.
Sve je kao što je i bilo, samo što nema Filipa, a Sofija je ostala bez kose (razgnevljeni gradjani, misleći da je Dropceva ljubavnica, ošišali su je, ali je ona posle
uzela periku i - stvari su došle na svoje mesto). Glumci neće čuti Simkine reči - da se Drobac obesio o volujsku žilu i da je u ruci imao vidovu travu.

Sigurno i neusiljeno, " Putujuće pozorište Šopalović" kreće se od krajnjeg realizma ka pesničkoj viziji, i gotovo ne primećujemo trenutak u kome se dramskom piscu pridružio pesnik.
Sa topografskom preciznošću koju samo kod romansijera nalazimo, drama je smeštena u jedan grad,i ko poznaje Užice može se prošetati njime
zajedno sa junacima komada.
Predmeti iz svakodnevnog života: Ginino korito, Blagojeva flaša, Dropč žila, Sofijina kosa, isto se tako neprimetno pretvaraju u simbole. Najzad, krvav trag koji
za sobom ostavlja Drobac, a zatim, posle šišanja Sofije- Blagoje, koji je prvi što se kamenom bacio na bludnicu, deluje do kraja uverljivo, kao pesnička slika koja
je istovremeno i jedan pravi i snažan dramski obrt, u kome nam zbivanja otkrivaju svoj najdublji smisao.

Put od realističke opipljivosti do pesničke slike nalazimo i u jeziku ove drame. Iako je pisana u prozi, u ritmu ove drame osećamo disanje stiha, a proza se zgušnjava u stihove u izuzetnim i ključnim trenucima (na vrhuncu drame, Filip govori Orestov monolog iz Euripidove Elektre; Gina će, kad sazna da joj je sin uhapšen i da može
pasti u Dropčeve ruke, reći: "Kako mogu da kažem da ga poznajem, kad muku kojom ga muče ne poznajem?", i te se reči utiskuju u našu svest kao stihovi; i Drobac
će svoje jezive veštine opisivati stihovima.

Kao što se u drami umetnost i život poistovećuju na dvema krajnje udaljenim tačkama, tako se i proza uliva u stih na dvema krajnje udaljenim tačkama ljudskog iskustva:na najstrašnijem dnu, i na najvišim visinama.

( Iz recenzije Jovana Hristića)