Milivoje V. Knežević - Amor na selu

[Braca]

Milivoje V. Knežević

Amor na selu

Komad u šest slika

Građa za ovu parodiju života šumadiskog sela uzeta je iz istoimenog speva Vojislava Ilića. Upotrebljeni stihovi iz njega štampani su kurzivom; upotrebljeni narodni napevi petitom. Ovaj pozorišni komad nagrađen je na konkursu Narodnog pozorišta u Sarajevu (1931).

LICA:

AMOR, antički bog ljubavi
KMET
KMETICA
ROKSA, njihova služavka
KRAVAR
ĆATA
KLISAR
KLISARKA
JECA
POP
PANDUR
PISAR
MILANČE, kovač
GAZDA MILAN
ZVEZDANA, njegova kći
GAZDA STEVAN
KIĆA, njegov sin
KRČMAR
SMILJA, njegova žena
SMILJINA MAJKA
KRČMAREV MOMAK
SELJACI, SELJANKE,
DEVOJKE, MOMCI,
DECA I CIGANSKI SVIRAČI


Vreme sadašnje. Dešava se u jednom šumadiskom selu: prva slika na raskrsnici, druga pred krčmom i kmetovom kućom obe jednog istog dana pre Đurđevadne, treća slika pred krčmom i kmetovom kućom sutradan, četvrta slika kod klisareve kuće iduće zore, peta slika u seoskoj sudnici nekoliko dana kasnije i šesta slika na raskrnici uoči Đurđevadne.

PRVA SLIKA.
ZAROBLJENI AMOR.

Seoska raskrnica: levo livada i zabran u zaleđu; desno obronak kraj reke i lug; pravo drum, kamen beleg i granati brest. Rana je aprilska zora, posle kiše. Maglovita daljina se preliva, bistri i sve više izvija u plavu kupolu. Iz mora zelenila, sve više rastu konture šumadiskog sela sa crkvenim tornjem, na kome se zlati krst: sviće. Tišinu svanuća remeti; kuckanje detlića, biljisanje slavuja, ćurlik žunje. Sa osvajanjem jutra pust drum počinje da oživljava: promine po koji radnik sa budakom ili motikom na ramenu, čobani, s glogovim prutom pod pazuhom, uz zvuke dvojnica i zvon stada u hodu. Odnekud doleti i pesma "Sinu zora, a ja još kod dvora ;" pesmi "Cveće cvetalo u našoj gradini, za mlado momce, gorsko čobanče", odziva se pesma "Vozila se šajka, mala barka, puna lajka mladih devojaka..." Odjednom grlat, otegnut doziv...

I
Krčmar; zatim ćata.
ĆATIN GLAS (već izbliza doziva) Ehej, krčmaru!...
KRČMAR (Četrdeset godina, gojazan, trom, teških pokreta. Majmunasta glava. Stupasto telo nasađeno na kratke i tanke noge. Pola seljak, pola varošanin. Kad govori pomiče šubaru čas na oči, čas na potiljak. Sav zadihan i brektav zastane na raskrsnici, zvera oko sebe, osluškuje, pa tek naprečac odahne dušom i obradovan se zasmeje) Ćata...
ĆATA (Tridesetih godina, omalen, kočoperan, ufitiljenih brčića i zalizane kose. "Kicoš." Na njemu je sve kao saliveno: odelo seoskog kroja od plavičaste čohe, ukrašeno gajtanima kafene boje, crni "vilcani" šešir napred povijena oboda sa krejinim perjem za pantljikom, sitno pleteni "đonovaci" s lakovanim kajišima preko vezenih čarapa, lanac od sata na zubunu i kupovan štap u ruci. Sustignuv krčmara) Kod tol'ki doziva gluv si!...
Stružeš li, stružeš uz drum k'o da te gone dusi!
Stani, čoveče Božji... Kud si se to zahuk'o?
Gle, samo kakav si, kao da si se s nekim tuk'o!..
KRČMAR (hučući i brišući znoj) Ne pitaj, ćato, more!... I kako crno "stani?"
ĆATA (ljubopitljivo) Pa de, govori jednom, šta je to bilo?
KRČMAR: Ma'ni! (Priča)
Bio do grada malo... znaš, pos'o...
ĆATA: (upada) Prodav'o piće...
KRČMAR: Jes', brate, ćato, piće... "Krčmaru, kiše biće!"
Svetuju mene ljudi - Ostani i ovde noći,
Pa sutra zorom možeš u selo serbez poći"...
A ja k'o ludi Dasa nit' hajem, niti čujem,
Nego ti svršim posla i lepo otputujem...
ĆATA (nestrpljivo) Ma dede na stvar pređi!
KRČMAR: (kao da se naljuti) Pred sudom nisam, ćato!
ĆATA: (kao gore) I tako u nekoj krčmi morade da noćiš za to...
KRČMAR: (nastavlja pričanje) Pogadaš... Po strašnoj kiši u vodenicu stigo',
I tu prenoći... Ali kad jutros kući se digo',
Uprav kod našeg groblja, neka se prikaza javi:
Ima k'o and'o krila, a rek' bi davo pravi.
Kako me vide stade da baca strele na me,
A ja ti zaždi'... Šta ćeš? Čovek sam, brate, stra' me.
Nikad ovako čudo do danas ne dožive'!..
ĆATA: (sa nevericom) Ma kakvo čudo, more, to tvoje oči su krive!
To si ti noćas mor'o u vodenici sniti!
Takva još čuda samo u priči mogu biti!
KRČMAR: Našto bi', ćato, lag'o, kad od tog nemam ćara!
ĆATA: Batali! Kakvo čudo! To tebe oko svara!
(Iz sela počne da bije zvono, ali odjednom naglo stane).
KRČMAR: Ču l', ćato, šta se desi?...
ĆATA: (načuljenih ušiju) Kao da puče zvono...
KRČMAR: (zloslutno) Unapred zla se bojim...
ĆATA: Ne vidim zašto?...
KRČMAR: Ono
Čudo me svega smuti.
ĆATA: E smutljiv osta dovek!
KRČMAR: (samo što ne zaplače) I smutljiv, i kakav 'oćeš! Ja sam ti nesrećan čovek!
(Molbeno) Učin' za ljubav, ćato, pa svrati do krčme moje,
Izjadajući ti redom sve teške muke svoje,
A imam i dobre ljute, vredi tri carska grada...
ĆATA: (polazeći) Idem, krčmaru, rad nje, a ne rad tvojih jada! (Odu).

II
AMOR (sam).
AMOR (Krilati nag dečak: tobolac, luk, strela. Razdragano, kliktavo)
Željan života, pesme, ljubavi, zabave, smeha,
Bežim od gradske buke, pritvorstva, poze i greha.
Ah, sit sam učenosti! I dosta s tom kulturom,
Gde životinjski nagon prevučen je glazurom
Dodijalo mi streli srce što k'o sat radi
I "bonton" što od ljudi smešne majmune gradi!
Ne volim zadrigle ćifte gigerlski obučene
I kaćiperske lorfe, njihove gizdave žene!
Želim da nađem ljude koji svoj život žive
Bez maske i bez laži: k'o klasje Božje njive.
Hoću seoske duše, polja, frule i mira,
Dalje od guvernanti, francuskog i klavira;
Dalje od svega toga: slobodan, prirodan biti!
Budimo ono što smo! Ta našto sebe kriti!...
U gradu ne videh život, nego kukavnu senu;
Tek selo Amoru daće njegovu pravu cenu.
Čovek je ono što je: ovozemaljsko biće...
Kako je ovde divno!... Zvezde se zgasle... Sviće...
(Osluškuje i osmatra niz drum). Neko čeljade žensko upravo ovamo hiti...
Selo je već tu blizu: treba oprezan biti. (Skrije se iza žbunja).

[Braca]

[Braca]