Slobodan Selenić - Kosančićev venac 7

[Braca]

Slobodan Selenić

Kosančičev venac 7

LICA:

VLADAN HADŽISLAVKOVIĆ - govori beogradski čisto, namerno staromodno, pomalo afektirano
ISTREF VERI - od vrlo lošeg srpskog tokom predstave napreduje do vrlo dobrog srpskog sa jakim šiptarskim akcentom
PUNIŠA MIRČETIĆ - čim otvori usta znamo da je Crnogorac
VASILIJA - njegova žena, takođe Crnogorka
MIJO ŠLJIVO - Bosanac, proguta sve suglasnike koje naće u reči, znoji se i briše vrat krpom koju drži u nedrima
JOZO MIHALJEVIĆ - kajkavac, ali ne ortodoksni, govori više zagrebački
MILENA DREKALOV - njegova supruga, govori novosadski
BOŠTJAN ZUPANČIĆ - govori slovenački, psuje srpski
IŠTVAN MOLNAR - govori i psuje mađarski
MARA GLIGORIJEVIĆ - iz Rgotine kod Zaječara, tako i govori
DRAGI STANIVUKOVIĆ - iz okoline Beograda, tako i govori
LAMBRO PETKOVSKI - govori makedonski, vatrogasac
LEPŠA KOJADINOVIĆ - dobra bakica sa predratnih kutija sa medenjacima
MARIJA ĆUPURDIJA - Bosanka, tako i govori
MICA GARAŠANIN - u crno obučena, nema više od 45 kila
MARA GARAŠANIN - u crno obučena, ima više od 90 kila
VUKADIN PETKOVIĆ - naprasit čičica, krajnje nesiguran u upotrebi padeža
MILAN MITIĆ - nećak Mice i Mare, izgleda kao Pavle Bogatinčević u ulozi kućnog prijatelja Nevenke Urbanove iz salonskog komada između dva rata
KUM JORDAN - šlogiran, govori sa pola usta
SAVKA - njegova žena, sjajno pravi slatko
SARKA - alapača
DŽAVID - Istrefov prijatelj, govori samo šiptarski

I
Vladan i Istref idu preko pozornice. Istref na ramenu nosi džak sa svom svojom ovozemaljskom imovinom. Zvone zvona sa Saborne irkve. Vladan primeti da ih Istref os luškuje:
VLADAN: Saborna. Zvoni svakih petnaest minuta. U mojoj kući na Kosančićevom vencu sat vam neće trebati.
Ulaze u Vladanovu sobu. Istref stoji na sred sobe, ne ski dajući džak sa ramena. Pažnju su mu privukli porodični portreti Vladanovih predaka. Portreti natkriljuju scenu i živo su prisutni u vidnom polju i svesti gledalaca to kom predstave.
VLADAN: Portreti mojih predaka. Ovo je Ćira Mana, praroditeljica nas Hadžislavkovića. O Ćira Mani se malo zna da je rodila sina Branka, ne zna se s kim, da je bila vidarica glavnokomandujućeg vezira El Hadži Mehmed Bahram paše negde 1754. godine u Niškoj tvrđavi. Njen unuk Slavko bio je na hadžiluku i tako, krajem osamnaestog veka, postadosmo Hadžislavkovići. Bio je slavan i čestit u Pr vom ustanku, ali njegovog portreta nemamo. Ovo je portret Hadži Slavkovog sina, zloglasnog Milića Hadžislavkovića. Milić se proču i bogatstvo zgrnu kada bi postavljen za binemina, beogradskog nadglednika svih Miloševih građevinskih kuluk poduhvata. Pa valjda tako, nabljudavajući dizanje jezgra buduće prestonice u severozapadnom delu šanca oko tvrđave Novog konaka, Đumrukane, Velikog zdanja, Mitropolije, Saborne crkve, čija se zvona maločas oglasiše, obuze ga strast da veću i lepšu od svih postojećih za sebe kuću sagradi. I eto, Istrefe, tako nas tade, 1845. Milićevo zdanje, ova kuća u kojoj ćete i vi od danas živeti. Ovo je moj deda Dimitrije, čovek stamenog karaktera i velike moralne lepote. Pamtim ga, Istrefe, kao sveca i oca, jer otac mi beše vetropirast i nikakav, i umre mlad od tuberkuloze, posle kratka i nedolična života. (Istref, sa džakom na ramenu, sluša, jedva da nešto razume.) Da pređemo sad u vaš vilajet. Nekad je to bila devojačka soba. I nju mi ostaviše. Dakako, ni je sjajna i veličajna, ali bolja je nego šupa kod tetka Lepše, zar ne? Slobodno se rasko motite, Istrefe.
Istref spušta džak na zemlju i počinje iz njega da vadi stvari: dugačke gaće i pamučnu košulju, asuru, amalski konopac, sekirče, testeru, komad domaćeg sapuna, misvak za čišćenje zuba, mali mangal za kuvanje. Vladan ga ljubopitljivo posmatra. Konačno, Istref vadi iz džaka i četiri knjige.

[Braca]