Goran Marković - Villa Sachino

[Braca]

Goran Marković

Posvećeno Anđeliji Marković

Villa Sachino

Pozorišni komad u četiri čina sa epilogom

LICA:
FERDINAND CAULET
... OBRENOVIĆ
DRAGA MAŠIN
KRALJICA NATALIJA
KRALJ MILAN
DRAGUTIN DIMITRIJEVIĆ – APIS
LAZAR PETROVIĆ
MINISTAR
LEONIDA SOLAROVIĆ
BENJAMIN (BAŠTOVAN, MAITRE D'HOTEL)
MANSUROV
NAMESNIK RISTIĆ
ĐORĐE GENČIĆ
JOVAN MIŠKOVIĆ
MIHAILO SREĆKOVIĆ
KELNERI, KUPAČI, DVORSKI OFICIRI,
SVATOVI, ZAVERENICI

Pozorišni komad u četiri čina sa epilogom Likovi i događaji u ovom komadu su stvarni, sve ostalo je izmišljotina. To će reći da se pisac, na jednoj strani, držao istorijskih činjenica ali se, na drugoj, nije trudio da ih prikaže u obliku koji istoričari smatraju svetinjom. Štaviše, autor ove drame ponekad je prilično proizvoljno tretirao hronologiju, svesno pretumbavao mesta događaja i ličnostima dodavao osobine za koje nema ni jedog naučnog dokaza da su postojale. Ako, zato, neko od Vile Sašino očekuje istorijsku dramu on će biti prilično razočaran. Ona neće moći da posluži ni kao obrazovno štivo niti će unaprediti naša saznanja o jednom od najdramatičnijih perioda srpske istorije. Već vidim stručnjake kako se mršte nad naučnim svetogrđem, a čuvare nacionalnih mitova kako se užasavaju nad srozavanjem srpskih veličina. Ali šta je tu je. Izabrao sam ovaj put posle dugotrajnog razmišljanja i ne mogu reći kako nisam svestan posledica koji mi ovakav pristup može doneti. Ideja vodilja mi je, svakako, bila da je umetnička istina važnija od faktičke. Bar u granicama jednog pozoriš nog komada. Uostalom, probleme i moralne dileme u vezi sa pretvaranjem jednog poznatog istorijskog događaja u umetničko delo, lepo je opisao Džulijan Barns u petom odeljku svoje knjige Istorija sveta u deset i po poglavlja, upoređujući činjenice u vezi sa brodolomom jedne francuske fregate i svedočenjem preživelih iz 1816. godine, sa načinom na koji je to Žeriko oslikao u svome čuvenom delu Splav Meduze, tri godine kasnije. Takvo stanovište, u neku ruku, zauzima i "jedan filizofski obrazovan grčki istoričar, Herodot, koji je rekao da zadatak umnog istoričara nije obično historein, što znači prikupljti podatke i obaveštavati o tome kako se i gde nešto dogodilo, već legein ta eonta, to jest govoriti ono što jeste, ono što uistinu jeste". (Mihailo Đurić). U tom smislu je korišćen i izvanredni komad Miloša Crnjanskog Konak. Dakle, ne kao pozorišni uzor (takvo opredeljenje bi, svakako, mirisalo na sumnjivu pozajmicu), nego na isti način kao i ostala faktografska građa (Vlada Aleksandra Obrenovića Slobodana Jovanovića, Crna ruka Vase Kazimirovića ili Apis Dejvida Mekenzija, na primer).

PRVI ČIN

1. PALATA LJUEDŽ D'ORSEILLE. KABINET MINISTRA RATA
Osvetljen uskim zrakom svetla, na proscenijumu stoji doktor Kole (Caulet).

[Braca]