Jelena Popadić - Gavranov krst

[Braca]

Jelena Popadić

Gavranov krst

Beograd,avgust 2003. godine

L I C A:
Mlada žena;
Devojka;
Žena I;
Žena II;
Starica;
Mladi sluga, Lazarev sluga;
Stari sluga, Lazarev sluga.


Događa se veče pred kosovski boj, 27. (po novom), odnosno, 14. juna - po starom kalendaru, 1389. godine, na Kosovu.

Vrelo i sparno junsko popodne, sve treperi od vrućine. Na sceni je ogroman šator, čija su oba krila za ulaz otvorena. U šatoru je mnogo postavljenih stolova za gospodsku večeru. Sve je besprekorno, Mladi sluga završava sa postavljanjem stola, juri mušice, kojih ima mnogo. On ih mlati krpom koju ima u ruci.

STARI SLUGA: (iz daleka)
'Ej, 'de, dođi ovamo, i mi imamo dušu!

MLADI SLUGA:
Sa' ću, samo da oteram ovu gamad! Sve će nam ove stolnjake ispljuvati!

STARI SLUGA: (iz daleka)
Neka pljuju, one za drugi pos'o i ne znaju! Dođi, 'de, da popijemo po jednu, pa neka bude šta bude!

MLADI SLUGA: (viče)
I to što kažeš! Spremi nam ti po jednu, pa i nek crknemo od nje na ovoj vrućini!

Mladi sluga prestaje da mlati krpom. Polako kreće ka izlazu iz šatora u dubini scene, besno još jednom tresne krpom o sto.

MLADI SLUGA: (za sebe, gunđajući)
Malo će vam sutra krvi biti! (izlazi)

Kada on izađe, Mlada žena proviri, dobro osmotri i rukom mahne, pozivajući nekog ko je iza nje. Polako izlazi Devojka. Obučene u «težane haljine» (od konoplje), prljavo bele boje. Obema su kose duge, vezane u kike. Mlada žena u rukama drži nekoliko sitnih cvetova, vesela je, ali i dalje obazriva da se neko ne navrati u šator. Poskakuje, nasmejana i rukom doziva Devojku, koja dolazi za njom sa velikim bremenom u rukama, koje je zamotano u beli čaršav. Mlada žena poskakuje kroz šator, gleda i očima pokazuje ovoj drugoj, ne može da veruje šta vidi očima. Najpre počinje da govori tiho, a onda, kada shvati da nikoga nema tu, počinje da govori normalnom jačinom glasa.