Ljubiša Vićanović - Nečiste sile

[Braca]

Ljubiša Vićanović

Nečiste sile

Lica:
MIHAIL AFANASJEVIČ BULGAKOV, književnik
JELENA SERGEJEVNA BULGAKOV, Bulgakovljeva žena
VIKENTIJE VIKENTJEVIČ VERESAJEV, književnik
SLAVKIN, islednik OGPU-a – Ujedinjene državne političke uprave
MLJEČIN, službenik Glavrepertkoma – komiteta za repertoarsku politiku
KRUPIJE, kasnije KELNER
ANTIKVAR
GLAS TURSANOVA, sekretar Josipa Visarionoviča Staljina
Glasovi iz pozadine

I ČIN

PRVA SCENA

Moskva.
Koraci. Otvaranje vrata. Zvuci restoranskog orkestra. Neugledna, škrto osvetljena prostorija prepuna duvanskog dima; pohabani kafanski stolovi nakrcani pivskim flašama, razbacani su po ćoškovima... U dubini prostorije, na malom uzdignutom podijumu, klavir. Na sredini - ovalni kockarski sto za kojim sede mračni, neprijatni likovi... Na vratima restorana zbunjeni stoje Mihail Afanasjevič i Vikentije Vikentijevič. Glasovi iz pozadine...
I GLAS (Mek, prigušen.): Dok su boljševici terali "bele", a mekopute damice bežale u spavaćicama iz svojih toplih soba, Miška Ušakov je sa ekipom upadao u najbogatije kuće i kupio okovratnike od samura i hermelina, bundice od činčile, majmuna i divljih mačaka... Sad je Miška jedan od najtežih u celoj Sovjetskoj Rusiji...!
II GLAS: Ja sam svoje rublje uzeo na akcijama Krup Štalferke.
III GLAS: Nastasja Golubjeva, lepotica ovdašnja, podaje se za tristo rubalja! Šta je tristo rubalja za onakvu lepoticu!
IV GLAS (Prodoran, šarlatanski.): Ja sad mogu za funtu 'leba imati svaku groficu... ejjj, ljudi! – dobiješ groficu za funtu 'leba...! (Raskalašan smeh.)
VIKENTIJE (Bojažljivo.): Kakvi su ovo strašni tipovi, Mihailo Afanasjeviču?
MIHAIL (Sa razdraganim cinizmom.): Kockari, dragi moj Vikentije Vikentjeviču? Kao iz Pikove dame. Sećate li se scene kraj Labudovog kanala, "ponoć se već bliži, a Germana nema pa nema". Prava puškinijada.
VIKENTIJE: Kakva puškinijada! Ovo su drumski razbojnici okupljeni oko kockarskog stola – neka jezovita bića...
MIHAIL: Jezovita bića sa još jezovitijim nazivom - "privatnici-sovburžuji". Pogledaj im lica; na njima stoji ispisan žig skorojevićkog bogatstva sjedinjen sa pritajenim strahom.
VIKENTIJE: Miša, da bežimo odavde...?
MIHAIL: Kuda da bežimo! Od gladi smo umakli u ovu kockarsku jazbinu. (Uzima Vikentija ispod ruku, odlučno.) Samo hrabro! Idemo za sto!
KRUPIJE (Dočekuje ih s nameštenim osmehom.): Izvolite! Hoćemo li ulagati...?
MIHAIL (Vadi novac; krupijeu sa izvinjavajućom skrušenošću.): Deluje obespokojavajuće: ali mi imamo tek malo više od ništa.
KRUPIJE (Ironično koketuje.): Sve ono što je više od ništa, mi rado primamo. A ovde, za ovim kockarskim stolom, imate lepu šansu da se odlepite od tog zlokobnog ništa. (Podsmešljivo.) Pa, izvolite gospodo! I sa srećom!
Mihail i Vikentije zbunjeno klimaju glavom...
MIHAIL: Šta mislite na šta da igramo? Na crno ili crveno?
VIKENTIJE: Da stavimo na crveno, a, Mihailo Afanasjeviču?
MIHAIL (Dugo razmišlja.): Hm... Na crveno ne možemo.
VIKENTIJE: Zašto?
MIHAIL: Zato što crveno može da ne dobije.
VIKENTIJE (Posle duže pauze.): Onda daj da stavimo na crno?
MIHAIL: Na crno? (Uzdah.): Ne, dragi moj Vikentije Vikentjeviču... Na crno ne možemo.
VIKENTIJE: Ali zašto?
MIHAIL: Zato što crno isto tako može da ne dobije.
VIKENTIJE (Nemoćno širi ruke.): Pa šta da radimo?
MIHAIL (Prigušenim glasom.): Treba da prizovemo nečiste sile!
VIKENTIJE (Zaprepašćen.): Mihailo Afanasjeviču, o čemu vi to?
MIHAIL: Da vam priznam nešto: oduvek sam sebe zamišljao kao pisca, sličnog Gogolju... ja kao i Gogolj opštim sa nečistim silama (smeh)...
VIKENTIJE (Prekorno.): Opet se šegačite sa mnom?
MIHAIL: Zar je ovo trenutak za šalu?
VIKENTIJE (Sa zbunjenim izrazom na licu.): Zaboga, Mihailo Afanasjeviču, vi ste završili medicinu... vi ste, tako reći, naučnik; i kako to!?
MIHAIL: U čemu je problem sa mojom medicinom, dragi Vikentije?
VIKENTIJE (Nemoćno maše rukama.): Danas, mislim... hoću reći – svet je nekako otišao... eto, nebom lete avioni, a vi – nečiste sile!
MIHAIL: Kakve veze imaju nečiste sile sa letenjem?
VIKENTIJE: Hoću da kažem da današnja nauka nepobitno dokazuje kako je to sa nečistim silama prosto smešno.
MIHAIL: A ja mislim obrnuto – da nauka dokazuje da su nečiste sile prisutnije nego ikada; jer ko to čoveka nagoni da iz tih istih aviona, kojima se vi tako beskrajno divite, baca smrtonosno oružje na druge ljude? Nečiste sile su te koje sluđuju čovekov um da čini tako opaka i ružna dela po svetu.
VIKENTIJE: Mihailo Afanasjeviču, zaboga!
MIHAIL: Ne, ne... Mi živimo u svetu koji je izgubio veru u Boga, a kad se Bog ne može nazreti, srce postaje ispunjeno strahom; u takvom stanju ljudska duša, stešnjena brigom, postaje lak plen za nečiste sile. Tako čovek postaje oruđe kojim upravljaju nečiste sile i čini stvari koje ni najdivljije zveri ne bi činile. Zar bi čovek, da nije nečistih sila, kidisao na drugog čoveka sa takvom strašću za ubijanjem...! Ne, Vikentije, nečiste sile postoje i niko ih nikad neće uništiti.
VIKENTIJE (Nesigurno.): Ja ne znam šta da mislim ali, dobro, ako ste drugovali sa tim... hm... silama, hajde, pokušajte sad da ih dozovete da nam pomognu, i stavite na nešto...
MIHAIL: Pre nego stavim, recite mi, Vikentije Vikentjeviču, ako dobijemo, šta biste kupili?
VIKENTIJE: Ja bih odmah pojurio u Tversku i u radnji Jelisejeva kupio šunku, kobasicu, sardine, svež hleb... sir čedar... I obavezno dve boce pravog inostranog portvajna... A vi?
MIHAIL: Nemam ništa protiv sira čedra i portvajna, ali ja sam obećao LJuši čizmice... njoj su samo cipelice ostale - ne može se ruska zima u cipelicama provesti... Prvo čizmice za LJušu pa portvajn.
KRUPIJE (S nekim podsmešljivim prizvukom u glasu.): Građanine Bulgakov, da li možemo početi?
MIHAIL (Neprijatno lecnut.): Izvinite, a otkud vi znate da se ja zovem Bulgakov?
KRUPIJE (Lukavo se smeška.): Nečiste sile, Mihailo Afanasjeviču, nečiste sile znaju sve!
MIHAIL: Hajde da bacimo sa đavoljom pomoći...
Okretanje ruleta...
IV GLAS (Iz pozadine.): Ejjj, ljudi - dobiješ groficu za funtu hleba...! (Raskalašan smeh....)

DRUGA SCENA