Radomir Konstantinović - Liptonov čaj

[Braca]

Radomir Konstantinović

Liptonov čaj

radiodrama

LICA:
I GOSPOĐA
II GOSPOĐA
ANTON

ANTON: Još malo šećera.
I GOSPOĐA: Svakoga dana, svakoga dana.
ANTON: Jesi li mi sipala šećer ili nisi? Koliko je časova?
I GOSPOĐA: Svakoga dana u pet časova mi pijemo čaj.
ANTON: Pa šta? Ja mislim da je već prošlo pet. Ali gde je moj časovnik?
I GOSPOĐA: Zar ga nisi odneo na opravku? Taj tvoj lepi časovnik za koji toliko brineš da ga neko ne ukrade? Oh, Antone. Mislim da se ne osećam dobro.
ANTON: Ohladiće ti se čaj. Uvek piješ hladan čaj.
I GOSPOĐA: Antone, moram nešto da ti kažem. Sad odmah moram da ti kažem.
ANTON: Jesi li mi sipala šećer?
I GOSPOĐA: Jutros na pijaci, čuješ li? Odjednom sam htela da vičem. Htela sam da vičem, čuješ li? Da vičem: dođite kod nas na čaj, dođite u pet časova da pijemo čaj. Dođite u pet, dođite u šest. Dođite u ponoć, mi smo uvek kod kuće. (Pauza.) Eto. (Pauza.) Ćutiš? Smeješ mi se? Samo se ti smej. Naišla je jedna gospođa. Imala je lisicu Dođite kod nas na čaj, rekla sam. Misliš da nisam rekla? Bože, moja glava. Tako se čudno osećam, Antone. Spava mi se. Toliko ima ljudi, znaš li, Antone, koliko ima ljudi? Svi oni prolaze, i niko od njih, ali niko ne dođe nikada da pije s nama čaj. Oni uopšte ne znaju da sam ja ovde i da ih čekam da pijemo čaj. Ja sam, Antone, za njih mrtva. Jesam li onda mrtva ili nisam? Oh, gospođo, rekla sam, mi pijemo Liptonov čaj.
ANTON (Upliće se u njen govor.):