Mijović Jelena - Ruža, uvela

[Braca]

Јелена Мијовић

Ружа, увела

ПРОЛЕЋЕ. ЛЕТО. ЈЕСЕН. ЗИМА. ПРОЛЕЋЕ, ОПЕТ.

АЏИКА, Костина баба, једна од оних што је заиста и била на Христовом гробу; све се креће, само њена мера ствари, постављена ко зна кад и наслеђена још у "њено време", стоји и не да животу да настави својим током; још једна потврда о врсти плоча којима је пут до пакла поплочан.
МАРИЈА, Станина мајка, Аџикина комшиница, одувек по страни, склоњена да не смета, све и кад би имала шта да каже, ко је она да нешто каже?
КОСТА, Аџикин унук, на истим мукама као и Кјеркегор, сав терет предака на сопственим плећима носи, такорећи добровољно, разапет између бабиних очекивања и љубави према Стани, прихвата патњу као задовољење и једног и другог.
СТАНА, Маријина ћерка, Костина девојка, Николина жена; да је она Коста, живот би им био потпуно другачији, и свима лепши. Али, није, она је само Стана.
НИКОЛА, Станин муж. Кријумчар, криминалац, скоројевић, у својој бахатости тренутно задовољава своје најпримарније потребе. Не зна се да ли је икада сањао.
ЈОВАН, Аницин и Николин отац, и отац и мајка, али све више мајка.
АНИЦА, сестра, жена и удовица, имала и снове и жеље. Научила да бол неутралише бол.
ИЛИЈА, касапин, цео живот воли Аницу. Оседео чекајући је. И није дочекао.
ЦВЕТА, Станина другарица, од оних што све па и сопствену сиротињу радосно носи. Хтела је нешто друго. Одустала.
ЦИГАНКА или свирач, неко ко је ту само као гарнирунг живота других.

ПРОЛЕЋЕ

УСКРС, ОСТАО У СЕЋАЊУ, ДОК ЈЕ ЈОШ СВЕ БИЛО МОГУЋЕ, ДОК ЈЕ ДРУГЕ ЖИВОТ ЛОМИО, А ТИ ПОСЛУШНО СТАЈАО У ИСТОМ РЕДУ

[Braca]