Euripid - Ifigenija na Tauridi

[S.Teller]

Euripid

Ifigenija na Tauridi

LICA:

IFIGENIJA, sveštenica Artemidina
OREST, njen brat
PILAD, srodnik i prijatelj Orestov
HOR ZAROBLJENIH HELENKI
GOVEDAR
TOANT, kralj tauridski
GLASNIK
ATENA, boginja
TOANTOVA PRATNJA
POSLUGA


PROLOG

(PRVI ČIN)


Artemidin hram na Tauridi

PRVA POJAVA

Ifigenija

IFIGENIJA (pred hramom)

Tantalov Pelop hitrim stiže kolima
u Pisu i kćer dobi Enomajevu.
Od nje je Atrej, a od ovog Menelaj
i Agamemnon, a od ovog postah ja,
kći ćerke Tindarove, Ifigenija.
A pored vira, što ih Eurip nemiran
zbog čestog vrti vetra i crn vitla val,
rad Helene me zakla otac — misli svet —
Artemidi u slavnoj luci aulidskoj.
Mornaricu od tisuć' lađa helenskih
na poziv skupi onda Agamemnon car
i htede da Ahajci venac steku lep
kad uzmu Ilij grad i speru sramotu
sa Helenine otmice, Menelaju
na ugod. A kad vetra ne bi niotkud,
on reši da se žrtve lati, Kalhant vrač
tad reče: »Vođo vojske ove helenske,
Agamemnone, s kopna nećeš brodom krenuti,
dok kćerku Ifigeniju ne zakolješ
Artemidi, jer najlepši u letu plod,
kćer što je Klitemestra rodi u kući,
svetlonosnoj si obećao boginji, —
dar za me najlepši — te sada žrtvuj nju!«
Odisej od majke me varkom odmami
sa Ahilejem tobož da me venčaju.

A nesrećnica kada stigoh Aulidi,
na oltar kad me digli i već trgli nož,
Artemida me ote, za me košutu
ko žrtvu dade pa me u grad Taura
kroz blistav eter posla, ovde nastani.
Tu barbarima Toant vlada barbarin
što trči nogom kao ptica krilima,
te zbog brzine nogu dobi ime to.
Za sveštenicu on me ovde postavi;
po običaju koji voli boginja
tu slave slavu, lepu tek po imenu,
al' drugo ću prećutat, strah me boginje.
Po običaju starom gradskom žrtvujem
Helena svakog štono amo zaluta.
Osveštam žrtvu ja, a drugi žrtvu tu
u boginjinu hramu ovde zakolju.
A sanak što ga prošla noć mi donese
sad etru, ako mi je lek to, otkriću.
A usnih da sam ovaj ostavila kraj,
u Agru živim, među devojkama spim,
a kora zemlji trešnjom sva se potrese.
I bežah, kad iziđoh, venac ugledah
na zidu gde se ljulja; sav se sruši krov
i ozgo s greda on se na tle strovali.
Još jedan samo — usni mi se — osta stub
od kuće oca mog, a plave kose bič
sa vrha pade, i stub ljudski dobi glas.
A ja ga, misleć na svoj zanat krvnički,
poškropih svetom vodom, plakah jednako,
jer smrt ga čeka. San ovako tolkujem:
Orest je umro, njega baš poškropih ja.
Ti stubovi su muška deca, sinovi,
i svako umre koga moja škropi kap.