Bernard Šo - Kandida

[S.Teller]

Bernard Šo

Kandida

Preveo: Nada Ćurčija Prodanović

LICA:
(po redu izlaska na pozornicu)
Prečasni DŽEMS MEVOR MOREL (James Mavor Morell) - pastor
PROZERPINA GARNET (Proserpine Garnett) - njegova sekretarica
ALEKSANDAR LEKSI MIL (Alexander Lexy Mill) - njegov kapelan
BERDŽIS (Burgess) - Morelov tast
KANDIDA (Candida) - Marelova žena
JUDŽIN MARČBENKS (Eugene Marchbanks) - mladi pesnik

Mesto radnje: Zupa sv. Dominika, Viktorija park, London. Vreme: Oktobar 1894.

PRVI ČIN

Lepo oktobarsko jutro u jednom kvartu na severoistoku Londona, u prostranom kraju koji je miljama udaljen od Londona Mejfera i Sent Džemsa i čije ulice, u kojima stanuje sirotinja, nisu tako tesne, prljave i zagušijive. U ovom kvartu se još strogo drže malograđanskog načina života; ovde su ulice široke i gusto naseljene; tu ima mnogo ružnih gvozdenih klozeta, radikalskih klubova i tramvajskih šina, kojima neprestano teče reka žutih tramvajskih kola; ovaj kraj uživa u raskoši svojih glavnih ulica, gde se pred kućama naiaze vrtovi sa travom po kojoj niko ne gazi izuzev po stazi od ulaza do kućnih vrata. Ali, njega upropašćuje monotonija beskrajno dugih nizova ružnih kuća od opeka, crnih gvozdenih ograda, kamenih pločnika, krovova od škriljca i pristojno ružno obučenih, ili nepristojno bedno odevenih ljudi, koji su sasvim navikli na ovaj kraj i koji u većini slučajeva nezainteresovano idu radeći poslove za druge. Ono maio energije i vrednoće koja se ovde javlja pokazuje se u pohlepi za novcem Londonca malograđanina i u poslovnom laktanju. Čak ni policajci ni crkve nisu dovoljno retki da bi prekinuli monotoniju. Sunce radosno sija; nema magle i, mada dim onemogućava da išta izgleda sveže i čisto, pa bila to lica i ruke, ili opeke i malter, nema ga ipak tako mnogo da bi zabrinuo Londonca. Ova dosadna pustinja ima svoju oazu. Na onom kraju gde se završava Ulica Hakni nalazi se park koji obuhvata 217 jutara i koji je ograđen drvenom, a ne gvozdenom ogradom; u njemu ima mnogo zelenila i drveća, tu je i jezero za kupanje, pa cvetne leje koje su vrhunac zadivljujuće umetnosti malogradana u baštenskom ćilimarstvu; tu je zatim i bazen s peskom, koji je dovezen s morske obale da deca uživaju u njemu, no on je brzo napušten, jer je postao leglo svih sićušnih životinja i životinjica Kingslenda. Haknija i Hokstona. Među atrakcijama ovog parka nalaze se paviljon za muziku, prazan podijum za religiozne, antireligiozne i političke govornike. teren za kriket, gimnastička vežbaonica i starinski kameni kiosk. To je prijatno mesto gde pod je vidik ograničen drvećem ili kakvim zelenim brežuljkom. A tamo gde je zemliište ravno do sive ograde iza koje se vide opeke i malter. reklame na vrhovima kuća, načičkani dimnjaci i dim, park izgleda turoban i gnusan. Najlepši pogled na Viktorija park je sa prozora na licu parohiiske kuće sv. Dominika, odakle se ne vidi ni jedna jedina opeka. Parohijska kuća je u nekoliko izdvojena od ostalih, ispred kuće su bašta i trem. Posetioci se na trem peniu preko nekoliko stepenica, dok trgovci (snabdevači) i članovi porodice ulaze ispod stepeništa u prizemlje. Tu se spreda nalazi soba za doručak, u kojoj se jedu svi obroci, a iza nje je kuhinja. Gore, na visini ulaznih vrata, nalazi se salon sa velikim prozorom od jednog komada stakla, koji gleda na park. U ovoj sobi, jedinoj koja je pošteđena od dece i porodičnih obroka, radi prečasni Džems Mevor Morel. On sedi na čvrstoj stolici, s okruglim naslonom, koja se okreće, za dugim stolom boji stoji prema prozoru tako da on može da uživa gledajući preko svog levog ramena u park. Uz drugi kraj stola prislonjen je stočić upola manji od Morelovog i na njemu je pisaća mašina. Njegova daktilografkinja sedi za stolom leđima okrenuta prozoru. Po velikom stolu su razbacane brošure, novine, pisma, kutije s pregradama za spise, dnevnik rada, vaga za merenje poštanskih pošiijaka i tome slično. Na sredini, prema Morelu, nalazi se stolica za posetioce koji dolaze svešteniku radi kakvog posla. Na domaku njegove ruke je kutija s kancelarijskim materijalom i jedna uramljena fotografija. Na zidu iza njega nalaze se police s knjigama, po kojima vešto oko može da utvrđi moralna i religiozna (teološka) načela ovog sveštenika, i to po Morisovim teološkim esejima i po celokupnoi zbirci Brauningovih pesama, a njegov reformatorskopolitički pravac po »Progresu i siromaštvu« ukoričenom u žuti povez, po ,,Fabijanskim eseiima«, po »Snu Džona Bola«, po Marksovom »Kapitalu« i po još nekim najznačajnijim delima o socijalizmu. Na drugoj strani sobe, prema njemu, blizu pisaće mašine, nalaze se vrata. Malo niže prema kaminu, iznad ormanića za piće, je polica s knjigama, a pored njega je divan. U kaminu živo gori vatra; kamin je veoma privlačan; s jedne strane nalaze se fotelja i crna lakirana kanta za ugalj, na kojoj je naslikano cveće u japanskom stilu; s druge strane je mala dečja stolica; nad kaminom je uglačana drvena polica, s lepo izrađenim pregradama i ugrađenim ogledalcima: tu je i putnički sat u kožnoj kutiji (neizbežni svadbeni poklon), a na zidu iznad police visi reprodukcija glavne ličnosti Ticijanovog »Vaznesenja Bogorodice«. Vidi se po svemu u ovoj sobi da je održava dobra domaćica koju je, što se tiče stola, pobedio neuredan čovek, no ona je inače svugde gospodar situacije. Kitnjasti izgled nameštaja odaje stil »garniture za salon« koji reklamira ambiciozni periferijski trgovac nameštajem, no u sobi nema ničeg suvišnog ni pretencioznog, budući da u kući sveštenika koji radi u istočnom Londonu nema novca toliko da bi se mogao bacati na snobovske, pomodne ukrase. Veliki svetli prozor i park koji se vide napolju jasno odskaču od tamnih tapeta i drveta kojim je obložena ova soba.
Prečasni Džems Morel je hrišćanski socijalist, sveštenik anglikanske crkve i aktivan član bratstva sv. Matije i hrišćanske socijalne zajednice. On je snažan, srdačan i opšte omiljen čovek četrdesetih godina; krupan, lepe spoljašnosti, pun energije; ponašanje mu je ljubazno, srdačno i puno obzira, a glas krepak i prijatan: on izgovara reči veoma jasno, kao vešt govornik koji uz to raspolaže velikim bogatstvom izraza. Odličan je sveštenik koji zna svakome da kaže ono što hoće, koji ume da kori ljude a da pri tome ne zauzme stav njihovog protivnika, koji zna da im zapoveda a da ih ne ponizi i koji ponekad može da se umeša u tuđe poslove a da to ne bude nametljivo. Još nijednom nije ni za časak presušilo vrelo njegovog oduševljenja i saosećanja; on još uvek slatko jede i dobro spava, tako da može da pobeđuje u svakodnevnoj borbi između iscrpenosti i obnavljanja snage. Pri svemu on je veliko dete, kome se može oprostiti što je sujetan na svoju moć i što je nesvesno zadovoljan sobom. On ima zdravu boju lica, lepo čelo, malo nakostrešene obrve, oči jasne i živahne, usta odlučna, ali ne naročito lepog oblika; pojači nos, sa nervozno pokretnim nozdrvama dramatičnog govornika; ni u obliku njegovog nosa, kao ni u drugim crtama njegovog lica, nenia suptilnosti. Daktilografkinja, gospođica Prozerpina Garnet, je žustra ženica tridesetih godina, iz nižeg sloja građanske klase: odevena je uredno, ali jevtino - na sebi ima suknju od crnog štofa i bluzu, prilično je brza i oštra na jeziku i nije naročito učtiva, ali je osetljiva i osećajna. Ona brzo kuca na mašini dok Morel otvara poslednje iz gomile pisama koja su stigla jutarnjom poštom. Shvativši smisao pisma, on jeknu u komičnom očajanju.

[S.Teller]