SVE SMO MI GOSPODJE MINISTARKE

[pitalica]

Ovo nije nikakva kritika, ocena, bodovanje, selekcija... ''Gospodje ministarke'', kao pozorišne predstave, u okviru Opštinske smotre, koja se trenutno održava u najlepšem selu sveta i šire, naravno. Ovo je samo moje lično vidjenje, kao gledaoca, trenutno inspirisanog tim dogadjajem.
   Ogradjujem se, unapred, da ovaj tekst neko ne shvati pogrešno. Ocenama se, svakako, bave oni kojima je to struka, da ne kažem – zanat, i ja u to, s iskrenim poštovanjem, svoje prstiće neću da zabadam (o pisanju ne smem ni da šapnem, pssst,  – već sam...)...

SVE SMO MI GOSPODJE MINISTARKE

Eh, da me sad neki muški pita, (e, baš će mene neko da pita! - al' zato ću ja baš i da pišem), šta ja mislim o ''Gospodji ministariki'', rekla bih mu ovako, iz feminističkog ugla: ''To Vam je, gospodine, suviše intimno pitanje.'' Jeste, baš onako uočno, indiskretno pitanje! Očekujem (od onih koji prate šta pišem - ja od njih uvek mnogo očekujem - bez veze, a i bez odgovora) da se zapitaju zašto bi to bilo intimno? Bože moj, predstava – ko predstava! Nušić – ko Nušić! Obožavam ga, stvarno. Mislim, Nušića, kao pisca. Nemojte nešto loše o meni da mislite (pa ja obožavam i miris lavande, sa njim i spavam, ali...) - daleko bilo. Malo sam konfuzna, je l' da? Dakle, evo odgovora na ono, meni nepostavljeno pitanje, ''zašto je to intimno?''. Pa, nisam li i ja jedna od gospodja ministarki? Jesam, naravno da jesam. SVE SMO MI GOSPODJE MINISTARKE! I može sad sav ženski rod da užasnuto digne nos,  ali, u dubini duše, bar u skrivenoj dubini duše – pustite ograde da se sruše. Pustite, jer nismo mi, žene, svojom krivicom dospele u ovaj svet, u ovo vreme u kome živimo, u kom je i Nušić – kako već napisaše organizatori smotre – nikad aktuelniji. Nismo li na samom početku videli gospodju Živku, a buduću ministarku, kako krkpi iscepane košulje, kako jadikuje nad malom platom i zajmi novce pod kamatu... Nije li vam to nekako poznato? (Jeste li platili struju, vodu, vazduh i sve ostale komunalije za ovaj mesec? Aha!) Da uzmemo najbezbolniji primer: ne da vam muž postane ministar (da opet ne petljam svoje prstiće tamo gde ne treba), već da dobijete premiju na lutriji! I odjednom, ceo život poprimi drugi smisao. Naravno kod svakog je drugačije. Neke bi počele od sitnica: kupite po' kile trapista, par čajnih kobasica i dve kole – al' one od 1,5! Na sebi osećate zaprepašćene i zavidne poglede ostalih kupaca, a vi se blaženo smešite – kao da vas nežno miluju. Druge bi, recimo, otišle u radnju da kupe peglu! Prvoklasnu, na paru, bez gajtana... i to ne ono – staro za novo, ne, ne! Dok se držite hrabrije od same Jovanke Orleanke (a želudac vam se grči od treme jer pred istinom da je vašoj pegli, nasledjenoj od svekrve, već dosta vas kao i vama nje - svekrve, o, lapsus, mislim: pegle), polako šetate izmedju redova tako potrebnih kućnih aparata, kao da ste na izložbi. Održava vas to što u sebi likujete, jer nezainteresovani prodavac  ni ne sanja da ćete vi peglu stvarno i kupiti. On ravnodušno sedi, i još ravnodušnije odgovara na vaša pitanja: ''A je l' to Roventa il' Teflon? A, je l' se sama prečišćava?''. Naravno, cenu ste već ošacovali, ali se pravite da vas to uopšte ne zanima. Ni da li ima garanciju (pa normalno da takve pegel imaju garanciju), gde je najbliži servis (''Bože,  kad se pokvari kupiću novu!''). Je l' se to neko smeje gospodji ministarki? Nemojte, nije pošteno. I nemojte mi reći da ovo važi samo za nas, ovozemaljske, što još krpimo čarape. Jao, tek onima što imaju više – više i treba. Okrenite se oko sebe, još, još... Ta, recite mi što se zidaju one neugledne, visoke, široke kuće, sa smešnim lukovima i rogovima (šta li su?), nego da budu bar za ciglu više od komšijskih. Sve stilovi mediterana, arhitektura ko zna kojih stoleća ili daleke budućnosti, samo ne ovih naših, ravničarskih uslova i predela? Ili me ubedite da ne biste volele da ne morate svaki put da moljakate muža da vas s detetom, kolima, preveze do ambulante, ili bar do škole, na roditeljski, dok se on izležava a napolju pljušti kiša. A vi? Vi što svakodnevno jedete trapist i pijete Revitu, već odavno imate ne samo peglu na paru, već i svu ostalu propratnu opremu, vi što same vozite svoja kola – ma, nemojte mi reći da ne želite baš ništa više! I nad popom ima pop! Na pravdi Boga, a po Darvinu, da čovek ne želi uvek bolje, ne bi ni sišao sa grane. Evo, ja ću prva, a vi, ako imate savesti ili bar smelosti, priznajte i vi: SVE SMO MI GOSPODJE  MINISTARKE!

[/color]