PRIČAM TI PRIČU

[pitalica]

-10 -

   To je bilo onda kad je moj jadni mali Bata hteo da umre pa sam posle htela da umrem i ja. Jedanput su moja mama i moj tata otišli u varoš pa sam ja čuvala mog malog Batu i gurala ga u onim njegovim kolicima na dva točka i gledala kako se deca igraju školice. Onda je jedan Perica što ne stanuje u našoj baraci šutnuo loptu pa je
lopta došla kod mene pa sam htela i ja da je šutnem al sam ispustila mog jadnog Batu pa je on pao na leđa i strašno udario glavu o beton. Onda je moj Bata strašno počeo da plače i zacenio se pa sam ga brzo podigla i unela u kuću i tešila ga lulu lulu jadno moje malo dete i plakali smo i on i ja. I ja sam ga gledala kako plače i strašno sam se uplašila da će da umre.
   Al moj jadni Bata nije umro ni kad smo spavali ni kad smo se probudili ni sutra kad smo se opet igrali. I opet mi se onako smejao i udarao me po obrazu seko seko. I ja sam opet išla u školu i sve. A onda sam se jedanput vratila a moja mama je mog
jadnog Batu donela iz jaslica i moj jadni Bata je bio strašno bolestan. Bio je bled bled i više se nije smejao i noću je plakao dok je spavao i budio se pa opet plakao. Moja mama je tad mog jadnog Batu odnela kod doktora a ja sam ostala kod kuće i strašno sam se uplašila da će doktor da kaže mojoj mami zašto je Bata bolestan. Al on joj to nije rekao nego samo kazao davajte mu limun i jaja. A moja mama je došla kući i  vikala doktori su kurve i oni ništa ne znaju i ima tu nešto drugo. I ja sam je razumela. I onda sam rekla kad će moj jadni Bata da umre nek umrem i ja.
   I kad je jedanput bio mrak pa su moja mama i moj tata spavali i kad je i moj jadni mali Bata malo zaspao ja sam polako ustala i šapnula mom malom Bati na uvo a sad Bato tvoja seka ide da umre zbogom. I poljubila sam ga. Onda sam polako izašla u naš hodnik i strašno sam se bojala da će neko da vidi da sam pošla da umrem. Al nisam srela nikoga. A napolju je bio mrak mrak i nije bilo nikoga. Al ja se
više nimalo nisam plašila. Onda sam došla ovamo pa sam u mraku našla mog Sašu i moju Lelicu i iznela sam ih pred šupu. I onda sam im rekla sad zbogom vaša Lilika ide da umre. I poljubila sam ih. Onda sam ih opet unela u šupu da me ne gledaju kad umrem. I onda sam strašno plakala. I poljubila sam i šupu i vrata i poljubila sam zemlju i htela sam još nešto da poljubim pa više nije bilo šta. I onda sam legla na zemlju pa malo gledala u nebo i bilo mi je strašno lepo što sam živela tad sam rekla a sad nek ja umrem a moj mali Bata neka ozdravi zbogom. I zažmurela sam. I onda sam čekala čekala čekala al još ništa nije dolazilo. Onda sam čekala još i još malo pa mi je bilo zima pa sam pogledala u nebo i ono je bilo isto onako crno i onda sam znala da ništa neće ni doći i da će moj mali Bata da umre. I onda sam ustala i vratila se kući.

[pitalica]

- 11 -

   
   Posle sam postala strašno gladna. Stalno stalno sam bila gladna. I počela sam strašno da kradem. Krala sam i pre al sad sam sve krala. Krala sam prvo za mog malog Batu al onda je moj Bata ozdravio pa su moja mama i moj tata opet počeli onako da me grde kako nisam dobra i kradem i kako ću da budem kurva i da me vezuju za krevet i udaraju i ja sam se uvek upiškila pa sam posle počela da piškim i noću dok sam spavala. I onda sam krala još. Ukrala sam od mame šest dinara i još pedeset i trideset i šest i još sto osamdeset. Kupila sam čokoladu i bombone i jabuke i išla sam u bioskop. Ukrala sam tetka Lepi sto šeset dinara. Kupila sam za sve pare kruške pa sam ih do škole sve pojela samo sam jednu ostavila za mog malog Batu. Sakrila sam je u klozet i čekala da moja mama nekud ode da mu je dam. Al ona nije otišla pa sam je u klozetu pojela. Ukrala sam moju Lelicu. Ukrala sam jedanput dva limuna za Batu pa opet dva limuna i jednu pomorandžu pa dva jajeta. To sve na pijaci. Ukrala sam jednu jabuku i jednu krušku iz piljarnice nisam mogla više onaj čika me gledao pa sam se uplašila da me ne uhvati. Ukrala sam tetka Ðurđici konopac za veš od najlona pa sam ga odnela na pijacu i prodala jednom seljaku za trideset i pet dinara. Kupila sam suvo grožđe. Ukrala sam u školi od jedne Novaković Nevenke penkalo pa su napravili pretres i zamalo me nisu uhvatili. Sakrila sam ga u cipelu. Prodala sam ga čika Andri on isto krade to sam videla za sto dvadeset dinara al on me posle kazao mojoj mami pa me ona udarala. Rekla sam da sam ga našla. A i pare sam bila potrošila. Opet sam kupila kruške ništa nisu valjale. Ukrala sam od jedne tetka Milice što radi sa mamom iz njenog mantila dvesta dinara pa se ona posle svađala s mojom mamom a moja mama me kod kuće udarala i vikala priznaj jel si uzela ništa ti neću a ja sam vikala nisam mama da mi umreš ti. Išla sam u dečji restoran pa sam jela salame i kifle i jogurt i mleko i u poslastičarnicu i kupila ono dugačko što visi u izlogu. Nije mi se svidelo. Ukrala sam još od tetka Lepe gajtan od pegle pa niko nije hteo da ga kupi bio je star. Bacila sam ga u kantu za đubre. Ukrala sam od jedne tete što ima malu bebu jedanput uveče nešto belo s konopca mislila sam košulja. To su bile tri pelenice pa nisam znala šta ću s njima. Bacila sam i njih. I još sam krala sad ne mogu da se setim.

[pitalica]

-12 -

   A onda sam jedanput na pijaci od jedne debele tetke što prodaje papuče i patike i cipele uzela jednu papuču pa sam onda uzela i drugu papuču i niko me nije video. I bila sam pošla. Al tad sam primetila da su obe bile leve. Nisam znala šta ću pa sam se okrenula da ih polako zamenim ali jedna mi je ispala. I svi su me videli. Onda je ta debela tetka počela da se dere lopov lopov pa su se žene skupile oko mene i počele da viču lopove kradljivice i da me čupaju za kosu a ona debela me držala za ruku i drala se zar ti meni da ukradeš odavno te ja vardim ne znam šta to znači i di je taj milicajac. Onda je milicajac došao i odveo me u opštinu.
   Tamo sam opet videla onog čiku s lepim rukama što je dolazio kod nas. On me je poznao i izgledao tužan i pitao me i šta će ti te smrdljive papuče. A ja sam ćutala. Onda je u sobu ušla jedna teta pa rekla ju tako mala a krade jel se stidiš. A ja sam rekla ne. Onda me je onaj čika ispitivao. A ja sam mu ispričala da sam mnogo krala i sve šta sam krala i rekla i njemu da se ne stidim. A onda je dotrčala i moja mama i čupala kosu i vikala ja to neću preživeti zar ti nisam sve kupila jao jao šta sam dočekala sve sam dala za tu decu a ona tako jao kako ću ovo preživeti i mene je tada bilo strašno stid.
   Sad su moja mama i moj tata opet mnogo dobri. Više me ne udaraju a mama mi uvek kaže a zašto sine ne obučeš novu haljinicu. Ja sam isto dobra i više ne kradem. Samo ponekad malo. I samo se ponekad noću upiškim. Ali me mama i tata zbog toga više ne grde. A danas je bila nedelja pa sutra moja mama opet neće raditi nego će mi opet dati da obučem novu haljinicu zeleno i žuto sa crvenim cvetićima i uzeti me za ruku i odvesti u Zemun u onaj dom što nije dom nego robija za decu. Ja sam se prvo strašno plašila pa dolazila ovamo i plakala. Sad se više ne plašim. Baš me briga za dom. Baš me briga za mamu. Baš me briga za sve. Samo mi je žao što malopre nisam zvala Pecu. On je dobar. A kad odem tamo reći ću nekom muškarcu da mi napravi dete. Oni to vole ja to znam. Ako mi ne bude lepo ja ću da stavim ruke na oči pa ništa neću videti. A posle ću da rodim jednog lepog malog Batu. I zvaću ga Bata a ne Miroslav. To mi se ime ne sviđa.
   A možda ću da pobegnem u Ameriku. Tamo ću da porastem velika pa ću da budem lepa pa ću da odem u jedan cirkus pa ću tamo po konopcu da jašem jedan sjajan bicikl kao što sam jedanput videla u Zemunu i imaću mnogo lepih haljina od najlona i mnogo lepih muškaraca i oni će me mnogo voleti. I svi će me mnogo voleti. I onda će mi u novinama izaći slika pa će ona doći u Beograd pa će je videti i moja mama i moj tata i moj mali Bata i Peca. I svi. I onda ću da kupim jedna lepa crvena kola bez krova pa ću jedanput prvog maja ne neću prvog maja tad je gužva jedanput u nedelju ću da dođem u Beograd i voziću se u mojim crvenim kolima bez krova s jednim lepim velikim kučetom i onda ću da dođem kod naše barake i počeću da sviram sirenom i da se okrećem oko naše barake i onda će svi izaći pred baraku i gledaće me i vikaće Lilika Lilika evo naše Lilike i milicajci će mi vikati Lilika Lilika i ovako će me pozdravljati. A ja ću samo juriti oko naše barake i nikoga neću gledati i
vetar će mi nositi kosu i moju lepu haljinu i teraće mi suze na oči i oni će vikati kako je lepa naša Lilika kako je lepa naša Lilika. A ja ću samo trubiti trubiti trubiti juriti juriti juriti i okretati se oko naše barake okretati se okretati okretati okretati okretati.

A možda ću samo prestati da jedem...

[pitalica]

Arijana Čulina

   

ŠTA SVAKA ŽENA TRIBA ZNAT O ONIN STVARIMA

Ja se zoven Gabrijela. To san ime dobila po anđelu Gabrijelu jer mi je mater, dok san bila još u drobu, stalno tepala anđele moj mali. Da san bila muško bila bi Gabrijel, a ovako san Gabrijela. Iman nekih, recimo, oko, dvadeset i osam godina. Žene se nikad ne mogu zaklet na godine, pa tako ni ja. Mater mi se zove Magdalena, po Mariji Magdaleni. Moja mater je inače opsjednuta vjerom i religijom i premda nas dvi imamo ta dva lipa biblijska imena ne znam bi li se moglo reć da smo neke svetice. I jesmo i nismo. Jedini sto posto nesvetački lik u našoj kući je moj otac Stipe koji nema ama baš nijedan svetački znak ni obilježje. On za razliku od nas dvi viruje da, kad čovik umre, da ga više nema i gotovo, jer da se niko mrtav dosad nije diga. I tu za njega prestaje sva filozofija, nagađanja i pitanja. Dakle, zoven se Gabrijela, ali mi nadimak nije Gabi nego Goge, a zašto nemam pojma. Zovu me još i Goge Bjondina, mada iman crnu kosu. Ono, ustvari nisan skroz crna, moglo bi se prije reć crvenkasta. Ustvari, više se ni ne sićan svoje prirodne boje kose. Doduše, lipše mi stoji tamnija kosa, ali mislin da ću do smrti ipak ostat plavuša jer je to moja životna filozofija. Teško se odričen plave kose čak i na kraći period, ali katkad volin prominit imiđ. Volin se obnovit, ponovit, osvježit, Bože moj, ka i svaka žena. Novim komadom robe, novon frizurom, šminkom. S vrimena na vrime to se mora, to je najbolji lik protiv ženske depresije. Ona se najbolje liči novim postolama ili novon frizurom. To je sto posto. Žena se odjednom osjeća nekako nova, ka ispod čekića. Za osobe koje vole promjene neki kažu da su nestabilne, a drugi kreativne, a sad ko će znat šta san ja i koja san ja. Mogu bit i jedno i drugo, a i ne moran. Volin promjene, ali ne znan zašto, je li to moj osjećaj ili činjenica, ali istog dana kad se opituran u neku drugu boju koja nije plava sve mi krene nizbrdo i već sutra moran ponovno trčat u frizera na vraćanje svoje prirodno-neprirodne plave boje kose.

Plava kosa, pogotovo duga, ključ je uspjeha svake žene, to van je isto, sto posto, ziher, a do tog zaključka došla san vrlo rano, još ka smeđokoso-crvenokosa klinka. Na moju žalost, ili radost, vrlo rano spoznala san čudesnu moć plave kose i zaklela san se da ću jednog dana, kad-tad sigurno bit plavuša. Tome je prethodio jedan, za mene, vrlo nemili događaj koji mi se uriza u pamćenje i izgriza mi srce i dušu. Evo kako. Imala san jednu prijateljicu Lizu sa kojon san se družila priko lita na otoku di smo, inače, imali malu vikendicu. Posli smo tu vikendicu prodali jer mater nije znala plivat i bojala se trajekta pa nije bilo druge. Otac joj je kupova rukavice, buvele od auta, kola, ali ništa nije pomoglo. Ne bi je Bog naučija. Plivala je ka sikira. Shvativši da tu pomoći nema, proda je vikendicu, a meni je još i dan-danas žaj te lipe morske kućice u cviću. Srce mi se za njon nikad nije pristalo parat. Posli se više nisan nikad vratila na taj otok niti san vidila Lizu za koju san čula da je neko vrime putovala po svitu, a onda se skrasila u Londonu pridruživši se sekti Hari Krišne, ili tako nešto slično, ko će znat. Bacila se na duhovno, na mnogoboštvo i Indiju ka i većina ovih modernih holivudskih glumaca i evropske moderne omladine. To je valjda sad neki đir. Okej, to poštujem, ali s druge strane ja nikad ne bi minjala viru jer me je mater učila da je to najveći grij, a i ocu je ona bitna i to samo zato šta se, kako on kaže, po tome zna ko je, šta je i odakle je neko. Ja ne bi išla u tu sektu ka Liza da neko ne bi pomislija da san Indijka. Kad bi to moj otac slučajno čuja, na mistu bi me se odreka ili bi ga srce kolpalo. Znan da je to tako ziher i zato to ne bi ni sebi ni njemu priuštila. Mislin, kakva sam, takva sam rođena i to se ne more prominit. Da je Bog tija da buden žuta ili crna on bi me takvu napravija. Svakom narodu daje svoju viru i svoju boju kože i neka bude volja njegova. Dakle, jedno lito dok smo litovali u našoj otočnoj kućici u cviću pošla san sa Lizom u kino jer su se na otoku svaki dan prikazivali novi filmovi, i to je nama bila ludnica. Taj dan je, sićan se, igra Tarzan. To mi ni u ludilu ne bi propustile.

I tako išavši prema kinu svratile smo kod šipaca na slaju. Dale smo mu novce iz zajedničkog budžeta i rekle da nam da svakoj po dvi kugle čokolade i jagode. Njoj je slastičar da tri kugle i dupli kornet, a meni jednu i jedan kornet. Zabezeknuto san gledala u moga slaju dok je Liza svoga već ponosno i zadovoljno lizala ne obazirući se na moju iskrivljenu facu. Kad san ga u čudu zapitala zašto nan nije pravedno podilija, on je odgovorija: Zato šta si, ti mala, debelja, a uz to još i brineta, a ja voljim vile duge pljave kose, ka šta je tvoja prijateljica. Za tu svoju lipotu ona zaslužuje tri kuglje, a tebi je dosta jedna, jer i tako moraš malo smršavit, vidi te kakva si. Tada, toga momenta, svatila san cilu bit, svrhu i postojanje i zaklela se u sebi da ću se kad-tad izdužit, skinit koje kilo i imat dugu ''pljavu'' kosu. Njega uopće nije zanimalo kakva san ja osoba, njemu se svidila ona isprazna Liza lizalica duge plave kose i bolila ga je briga za moje osjećaje. Uglavnom, ona je dobila tri kugle, a ja san dobila životnu filozofiju: Za ženu je najvažniji izgled i samo izgled, a kad si uz to još i plavuša, uspjeh je zagarantiran. Ne znan samo jeste li ikad primijetili da su skoro sve časne sestre tamnokose. Možda i nisu, ali ja još u svom životu nisan vidila plavu švoru. Ko će znat zašto je to tako. Vjerojatno, pošto ni jednoj nije stalo da se uda, jednostavno nemaju potribe da priko noći postanu plavuše. Sudeći po tome da je u privatnom životu skoro više plavuša nego crnki, sad nije važno pravih ili falših, čini mi se da je dosta žena došlo do istog zaključka ka ja, bar šta se tiče plave ilitiga žute boje kose. Oči su mi kafenkaste, mada san cili život tila imat plave. Otac mi ima plave, a ja skupila male kafene od matere, dok mi mater opet ima lipe zube, a ja skupila od oca neke nikakve rastavljene. A sad, šta mogu, ispala san takva kakva san ispala. Tu sad neke pomoći nema i neki mali zahvati tu ništa ne bi mogli značajnije dodat ni oduzet, a za plastične operacije i onako neman dubok džep ni želudac, pa nek stoji ovako. I tako ništa nije vječno, pa ni ja, ni moje oči. Svatila san da nešto mogu korigirat, a nešto ne. Lakše je i bezbolnije prominit frizuru i boju kose, nego oblik i boju očiju. Danas-sutra kad se okuražin i kupin plave leće to će bit to. Samo se nadan da mi neće kroz oko pobić u nos i grlo.

[pitalica]

- 2 -

Ja san izgleda stvorena da mi ljudi sve saspu u lice ili su ljudi iz tog kamena odakle san ja jednostavno takvi, bez pardona i dlake na jeziku, pa in je šta na umu to na drumu, tako da slastičar nije zadnji koji me je uvridija i ugriza za srce. Ali, kad čovik malo sazrije i uvride počinje drugačije primat, više srce nije tako blizu guzice. Meni nisu samo ogadili kosu nego i oči. Svakakva san ja poniženja otrpila. Uvik su me pitali: Mala, a šta ti stalno žmirkaš, ali ne vidiš dobro? Onda mi je jedna, tad poznata glumica rekla: Ti, dušo, nikad ne bi mogla bit glumica, imaš tako sitne oči, a za glumicu je važno da ima velike izražajne oči na kojima se vidi odraz njene duše i unutrašnjeg života, stanja i zbivanja. Pošto o glumi nisan baš nikad razmišljala, nije me bilo ni briga. Mislila san se u sebi: Samo ti govori, stara olinjala babo, jebe se mene za tebe, tvoju glumu i unutrašnje stanje i zbivanje, izvještačena kozo kravljih očiju. Znan da san malo bila zločesta, ali ni ona nije bila bolja.

Neki ljudi stvarno imaju fiks ideje pa mi je, tako jučer mater diteta koje je gurala u kolicima rekla da dite doji već treću godinu kako bi mu oči ostale plave. Svašta čovik, eto, more u nas čut. S mojom bojom očiju sad je gotovo, a na cicu ne namjeravam opet prić. Inače, kod nas u Dalmaciji ljudi znaju bit vrlo često surovi. Od čovika se prirodno očekuje savršenstvo, tako da se svakom čoviku sa hendikepom teško nosit u takvom društvu i uvik dobije neko nadime svojstveno vlastitim nedostacima tipa coto, ćoro, muto. I tako. Jednostavno ka da se od svih očekuje da vječno budu zdravi, lipi i mladi, šta je naravski nemoguće. Teško se tu oprašta i mala bubuljica. Ako van je slučajno na nosu, svak ko vas vidi pitaće: Ajme, šta ti je to? To mi je grozno, na to poludim. Ka da čovik sam ne zna šta mu je na nosu nego ga još i drugi mora na to stalno podsićat. Ka da se onaj ko ima tu bubuljicu sa njon nije borija sate i sate isprid ogledala štrukavajući je, mažući i kamuflirajući. Ali to je tu tako, i tako će ostat. Sve se, eto, na žalost opet vrti oko izgleda.

Visoka san srednje, iman cice broj, tako, četri-pet i uglavnon ne sličin na anoreksičnu višalicu ka većina današnjih cura po pistama. One nekako, brate, ka da iz vode rastu. Sve imaju po tri metra i puno manje cice. Zbog te visine mi se čini da su nekako usporene. Mi starinske ženske smo puno živahnije, a to je i normalno, mislin. U maloj boci leži špirit. Kad si manji lakše se kotrljaš, živahniji si. Meni je otac uvik govorija da san lina, a šta bi onda reka za ove trometrašice pitan se. Ja san se, ustvari, tribala rodit negdi šezdesetih, za vrime Merlin Monro, Ave Gardner ilitiga Sofije Loren, koje su, ono, žene istaknutih i zanosnih oblina. Sad, nisan ja baš tako zanosna ka one, ali mogla bi bit tu negdi. Onako građena san ka vaza, a moja svekrva, kad me je prvi puta vidila, rekla je: Ajme, sine, cura ti ima noge ka dvi pivske boce naopako. Ti si bome puno lipši i zgodniji, ma di ti je ona par. Ali o tome ćemo posli. U djetinjstvu me često čuvala moja baba iz Zagore dok su mi roditelji radili, pa san ja stalno govorila nu umisto vidi. Zbog toga nu ekipa iz ulice nije se tila igrat sa mnon jer su me zvali da san seljanka. Ja san došla onda plakat ocu na vrata, a on me potira i reka da mi on neće tražit prijatelje i nek se izvolin sama socijalizirat i izborit za svoje misto u društvu, pošto ću to i onako morat radit odsad pa do kraja života. Govorija je: Neće bit tu uvik matere i ćaće, moraćeš se dušo naučit sama borit, laktašit i probijat kroz mase. Sitićeš se ti još mene i kako je meni sa vama bilo. Vidila san da moran sama pa san malo razmislila i razradila plan kako uć u ekipu i kako on kaže socijalizirat se, akomodirat se i prilagodit. Počela san skupljat značke, salvete, poštanske marke, i doktorski pribor šprice, inekcije, igle, vatu, jednu bocu crvene piture od tempere - to je bila, ka, krv - i jedan, oni, bubrižnjak šta se podmetne onom koji mora ka povratit. Sve bi to đonila u portun i preslagivala. I tako satima i danima, sve dok se jedan po jedan nisu zainteresirali za te moje stvari i počeli se sa mnom za njih minjat. Najprije za salvete, a onda značke i marke, petarde i sve ostalo. Ali to još nije bija znak da san prihvaćena u ekipu. Falilo je još ono šta se zove nešto, šta je visilo u zraku i šta je tribalo kako tako dovatit. U ulici je bila i jedna Zdene koja se malo više zainteresirala za te moje stvarčice i počela sve više vrimena provodit sa mnom. Meni je teta iz bolnice nabavila one igle i cjevčice, pa je Zdene organizirala malu uličnu bolnicu u kojoj je ona glumila doktoricu, ja medicinsku sestru, dok su svi ostali iz ekipe u ulici bili pacijenti.

U početku su se bunili, tili su svi bit doktori, ali Zdene je to već na sebi svojstven način sredila, pa smo tako napravili pune tegle crvene boje od tempera i lječenje je počelo. U bolnici smo se svi pregledavali, jedan drugoga ka na pravim lječničkim pregledima. To je ono o čemu je Frojd pisa da je sasvin normalno za tu životnu dob. Takozvana seksualna preispitivanja samog sebe, svog tila i uspoređivanja sa tilima svojih vršnjaka. Tipa ono mirenja kome su cice veće, kome su počele rast dlake na nogama, ispod pazuha i tamo di već tribaju počet. Sa Zdenon sam se čak vodila i za ruke i isto smo se oblačile. O tome je isto pisa Frojd, da je i to normalno, jer da su u to doba žene i muškarci skloni homoseksualnosti. Ja sad ne znan je li to to. Ja nikad nisan bila lezbača, nisan gajila takve osjećaje prema Zdeni, a nisan ni znala šta je to, ali Frojd je sigurno pametniji, pa ako on kaže da je to to, onda biće da je to to. Mislim, ne znan, ali meni i Zdeni je, da prostite, još uvik kurac zakon.

[pitalica]

- 3 -

Dakle, Zdene je bila to nešto šta je visilo u zraku i šta san ja dovatila. Ona je bila moja ulaznica za društvo. Bila je crnka, mislin, i još je. I kako smo se isto oblačile ona je tila da se i ja opituran u crno, da budemo šta sličnije. Sve san je poslušala, ali to nikako nije išlo. Pošto ona nije virovala u moju filozofiju i teoriju o plavušama svaka je ostavila svoju boju kose i pituravanja nije bilo. Sa Zdenon san i danas ostala dobra. Ni ona, kad malo bolje pogledaš, nije baš nešto ludilo prošla u životu, a imala je puno bogatije starce od mojih koji su joj kupovali sve šta bi njoj na um palo, samo da dobije šta bolje ocjene i da više uči. Ali u Zdeninom slučaju sve je to bilo uzalud. Nije volila knjigu, pa nije. Nije pomoglo ni to šta su učiteljicama stalno slali parfeme i bombunjere, čak je bilo još i gore. Zdene je bila vesela i zajebant, ali školu nije mogla smislit. To je zaista bija šok za njezine starce, jer su oni bili nemale face s pedigreom u gradu. Koliko smo popodneva i noći samo ja i ona provele skupa, ka, tobože, učeći. Njeni je u početku nisu puštali u mojih jer mi nismo bili dovoljno, kako kažu, nobl obitelj s pedigreom i jer su se bojali da i Zdene ne počne govorit nu umisto vidi. To je negdi načuja moj otac i poludija. Reka je da se njega jebe za njih i njihov nobl i da oni seru i pišaju isto ka i mi, a kad pogledaju u zahod, govno ostaje govno, reka ti nu ga ili vidi ga. Inače, svaku situaciju zna je potkripit sebi svojstvenim primjerima. I mora mu se priznat da mu u tome nije bilo ravnog. Bija je nenadmašan, brz i više nego slikovit, šta se lipo more vidit na ovom primjeru nu ga i vidi ga. Pošto Zdene nije tila učit nikako pa nikako, njeni su je, eto, uz jedvite jade pustili kod mene da isprobaju i zadnju taktiku koja se sastojala od učenja u dvoje. Ja i Zdene. Fala Bogu, sve smo radile i sto čuda nam je padalo na pamet, ali knjige i slova, nikako. Umisto knjiga čitale smo ljubavne romane, prelistavale časopise tražeći golišave slike, oblačile se i šetale isprid ogledala poput filmskih diva, pisale ljubavna pisma i satima pričale o frajerima koji nam se sviđaju. I tako, ja san svoju školu završila kako san završila. Ni sama ne znan kako, a i Zdene je isto na jedvite jade tu srednju uspila stuckat uz pomoć cile sile veza i vezica. To je bila čak neka srednja šta je trajala godinu dana kraće od moje, mislin, moga si maturirat nakon trećeg razreda. I dan danas ne prođe dan da jedna drugu ne zvrcnemo, a onda satima meljemo priko telefona za koji mi ona obično pomogne platit račun.

Ništa ne radi. Ustvari, traži posa, a moli Boga da ga ne nađe, a eto, nije joj ni potriba jer ima tu privilegiju da joj starci i danas, ka i onda, sve plaćaju. Kupili su joj stan i auto, daju joj za život koliko triba, a robu joj donose iz inozemstva. Tako da ona uzme nešto love od onoga šta oni njoj daju i meni, katkad, pomogne kad zagusti. Često dođe kod mene, pijemo kavu, gatamo i krojimo planove. To šta je situirana nije joj baš nešto pomoglo u ljubavi. Svak je iskoristi, opelješi i baci ka štracu. Uglavnom se tipovi zalipe na njenu skupu robu, auto i mogućnost besplatnog stanovanja, seksa i drugih usluga koje bi in ona ka takva mogla pružit. Ali ona je, jadnica, nesritna i tila bi nać nekoga ko bi volija nju, a ne njenu lovu. Ja joj se koji puta čudin jer bi ja tila da neko kod mene voli bilo šta, ali da voli, no eto u mom slučaju niko se ne more zaljubit ni u moje auto, jer ga neman, a kamoli u moju dušu. Tilo ne računamo. Ali ni ja, ka ni Zdene, ne bi tila da se neko zalipi samo u moju fasadu, nego da lipo uđe duboko u me. Sa nama bi se u vezi toga, sigurna san, većina žena složile. Ona je inače puna nekih fiks ideja o kojim ću van posli pričat, jer ovo je ustvari priča o meni, a ne o Zdeni. Kad se ona bude odlučila pisat knjigu o sebi, onda neka u njoj govori sve o sebi. Uglavnom Zdena mi je puno pomogla da se uklopin u tu ekipu iz ulice, koja me u početku ignorirala, ali kad su vidili da se ona sa mnon druži, a ona je ipak bila iz ugledne građanske obitelji uvik sa lipin cipelama i vestama, sve novo, in, mejd in Itali, onda su se i oni sve jedan po jedan počeli igrat sa mnon, na graničare, zoge, na grupa traži grupu, na rošule, bicikle i penove. E, to je bila dobra igra. Svi bi sili u krug, muški i ženske, i vukli bi penove. Onda na primjer pitaš: Šta da radi ovaj pen, šta da radi ovaj pen? Onda bi, na primjer, neko reka: Neka poljubi Gogu! To bi nekad bilo i namišteno. Recimo, svi bi znali ko se kome sviđa i tako bi namistili. Ja san u to vrime bila zaljubljena u jednog malog šta je lipo svira gitaru, a on u jednu Sanju.

To je uvik tako još od malih nogu, ti voliš nekog, a taj voli neku drugu. To se posli pokazalo u životu gotovo ka pravilo. Jedanput san tako igrala na zogu. To je ona igra kad guraš kamen iz kućice u kućicu. I dok san ga ja tako gurala, gurala, taj kamen je odjednom skrenija sa putanje i opizdija moju simpatiju u nogu. On se sta derat i vikat ka stoka i virovali ili ne dan danas sa mnon ne priča. Pizdarija! A baš me briga danas kad ga vidin, čudin se sama sebi šta san u njemu našla i kako mi se moga svidit. Sto puta san ispala bolja od njega.

[pitalica]

- 4 -

Nisan završila neke velike škole, ali san zato prirodno pametna i inteligentna. Inteligencija je jedno, a obrazovanje drugo. Ako triban birat ja bi se uvik odlučila za ono prvo. Koliko san samo imala prilike u životu vidit ka fol učenih i obrazovanih ljudi, štrebera koji mogu danima sidit za knjigom i sve nabubetat napamet, a sami ne mogu zaključit kako brokvu triba zabit. Sve im tribaš napisat i nacrtat. To su oni koji čitaju i kako ljubav triba vodit. Ne mogu sami zaključit. Za njih san napisala jedno poglavlje o tim stvarima, ali o tome ćemo posli. Sad govorimo o meni. Dakle, te velike škole nisan završila, a sad da me pitate zašto, ne bi van znala reć. Nisan glupa, ma ni govora, možda san malo bila lina. A ustvari nisan ni lina nego san malo svoja, ono, na svoju ruku, šta bi rekla moja mater. Moj bi otac sto puta reka: Bože, Magdalena, na koga je i čije je ovo dite? Nema ništa moga. Da je bar malo više na me, bila bi pametnija, ali bojin se da je na te i na tvoju blentavu racu. Bidna mater bi samo mučala i pognila glavu. Bilo mi ju je nekad prosto žaj. Ali moj otac bi tako lupija i osta živ, a već nakon pet minuta bilo bi mu krivo šta ju je uvridija. Pravi je Dalmoš. Iman ja puno njegovoga, samo šta on neće da prizna. Nema ni on neke velike škole, ali je prirodno inteligentan, ka i ja. Knjiga mu isto nije bila jača strana, mada on tvrdi da je moga završit bilo koji fakultet da je bija na mom mistu. Ali ja znan da to nije istina jer bi on prije sve radija nego učija. Isto ka i ja. Mada ja, doduše, volin čitat, ali samo ono šta me zanima, a ne šta mi oni zadaju u onoj glupoj školi. Neman živaca sidit satima i učit koja je, na primjer, industrija u Brnu, kad je umra neki Ferdinand, kad su i zašto štrajkali u Rusiji, kad je bila sedma ofanziva ili zasjedanje u Jajcu. To mi je stvarno bilo gubljenje vrimena. Danas se, na primjer, ispostavilo da to više niko ne uči i da je to čak sramota i znat. Srića da ni onda nisan o tome ništa znala. Rekla san van ja da san prirodno pametna. Odma ja vidin šta je trenutačna, a šta vječna literatura. Jedan dobar bestseler nikad neće zastarit ka zasjedanje u Jajcu. Mislin da su u tin našin školama malo svi nepametni. Bombardiraju dicu sa toliko nepotrebnih informacija koje će i tako brzo zaboravit, jer naš je mozak skrojen tako da zaboravlja sve suvišno, a pamti ono bitno često ponavljano. Zato smo mi ka jako obrazovan narod, a Amerikanci stručnjaci. Zato šta oni uče odma samo ono bitno, a mi se bavimo sa sto pizdarija, umisto da uđemo u srž problema. To ja tako mislin, pa san zato tako i radila. Eto, zato nisan imala neke ocjene. Kod mene je inače sve na priskače, nema nekog reda. Kad san znala, znala san, znači da me zanimalo, a kad nisan rekla bi: Nisan spremna!, a učiteljica bi rekla: Dobro, sidi, as!. Ja bi rekla: Pošteno!. Jedino san strašno osjetljiva na nepravdu. Za popizdit. Jedan puta mi je jedan profa iz hrvackog da manje nego san zaslužila i ja san srušila vrata od razreda koja su se raspala u sto komada, ono, u komadiće. Za ocjene me se jebe, ali nepravdu neću podnosit. Često san i picavala. Svaku matineju san u kinu gledala, filmove obožavan. Zato šta san sanjar i gledajući dobar film pobignem bar na tren iz ovog banalnog i blentavog svita. Najgore je bilo šta bi prvi sat došla, treći i četvrti falila, onda opet peti se nekako našla u razredu. I teško je to bilo opravdat. Onda je još ijedan Vicko ima brod pa bi se mi ekipa iz škole lipo skupili, kupili kruva i umisto u školu zapalili brodon za Čiovo i tako cili dan. Tamo bi lovili i pekli ribe i živili ka Robinzoni, tako da smo već u petom misecu svi bili crni ka Arapi. To cjelodnevno izbivanje već je bilo lakše opravdat.

Nađeš nekog na cesti da ti glumi brata, daš mu za kino i duvan, on složi priču kako je bija bolestan, kako starci rade i kako mu je neko triba dodavat čaj i tablete dok je leža, a posli kaže kako je sa njega prišlo na sestru, odnosno na mene i, eto, već pet dana opravdano. Nevolja bi nastupila kad bi mi otac doša u školu i sve to otkrija. Jedva bi živa ostala.
   
Nakon njegovog dolaska na primanje naglo bi podigla prosjek. Kad bi mi god mater rekla da otac sutra ide na primanje, za mene bi to značilo sankcije. On bi doša doma, ja stavila kuhinjsku krpu na guzicu da mi ublaži udarce, spremno ga čekajući u grobnoj tišini sa srcen u petama. On bi uša, ništa nije govorija samo bi mu se lice zajapurilo i iskrivilo u neku grimasu, a žila na vratu bi mu iskočila i podrhtavala. Doša bi do televizije, ugasija je, onda napravija dva-tri dira u krug ka firer, a onda me svon forcon potega iz fotelje prema sebi, puka nogon u guzicu, u kojoj su već srićom bili amortizeri od kuhinjskih krpa, i posla u sobu. Nije me nešto puno tuka, mater me nije znala ostavit kad bi me dovatila kuhačon, ali on bi napravija samo jedan zahvat i sve rješija. Ka ta noga u guzicu. Ali ta noga u guzicu teže mi je pala nego sve one materine batine sa kuhačom, jer je ona to radila sa stilom i osjećajem, a njegova noga bila je nešto brutalno. Kad bi tako poludija i izgubija busolu, mater bi odma stala u obranu ka tigrica i stala ga prekljinjat da me više ne dira: Nemoj je, Stipe, nemoj je! On bi reka: Ma šta nemoj je, budi sritna ti i ona šta je nisan sravnija sa zemljon i samlija u najfiniji papar. Da će ona meni to radit, jeben li jon sunce! I još mi govoru da su curice nježnije i bolje. Bože, šta mi sina nisi podarija, gore od ovog nije me moglo snać. Nijedan ti muški nije ka ona. Pogledaj samo Perinoga sina, pa Antinoga. Sve momci u koje bi se moga ugledat. A ona gospoja picaje i to nalazi pitaj Boga koga da joj glumi brata. Kojega brata - pitala je mater - nemamo mi sina. Po njoj imamo. Nalazi neki ološ od muških po cesti da jon opravdava satove. Vidićemo kad će opet izać. Bilo bi mi bolje da je nisan nikad ni pravija. A ko zna ustvari ko ju je napravija, nema ništa moga. Da san napravija klupko konca više bi nan koristilo od nje. Ništa ti na njoj ne valja. Ma nemoj sad opet tako, Stipe - preklinjala ga je uzalud mater. Ma šta i za koga ja ovako krvavo radin i stvaran, jeben li jon ćaću i mater i onoga ko je napravi... Pa da ona nema nikakve odgovornosti i osjećaja, mater jon jeben! A nema ništa nego tu školu, to bokun knjige i to joj je teško. Šta bi ona da joj je bilo ka meni kad san se ka osmogodišnjak diza svako jutro i nosija mliko i jaja prodat deset kilometara iz sela u grad, i to sve pješke, kad san ora, kopa, pomaga materi. To su bila dica. A ne ona i ova današnja mladež. Samo side, slušaju niku treškavu muziku, voze motore, auta. Sve imaju, sve im je dato. Zato i jesu takvi kakvi jesu. Sami galofak. Danas je teže odgojit jedno dite nego stado ovaca.

[pitalica]

- 5 -

A, jebenti ljudski rod. Beštije čin se okote počnu se brinit za sebe, a oko ove današnje dice problemi dok si živ. Mene je moja mater, čim san prooda i zinija na svit, samo pustila na ledinu i snađi se druže. A ona sve ima, sve san joj priuštija, a gospođi su, eto, i knjiga i škola teške, a nema ništa nego to. Sve ja za nju radin. I ja radin Stipe - rekla bi mater. Ma šta ti radiš, po tebi bi isto svi crkli od gladi. Takav je bija moj otac, nikad nikom nije prizna nikakve zasluge. On je mora stalno imat osjećaj da je hranitelj i branitelj obitelji. To mu je davalo sigurnost ka i svakon Dalmošu. Ja se u ovoj kući najviše satiren - reka bi, a njoj je i knjiga teška. Pa kad joj je teška, sad ćemo vidit. Nema više izlazaka, ti da jon ništa nisi kupila - reka bi materi - nema televizije, videa, prijateljica, telefona... I šta da van kažen, jednom riči bila je to narednih dana i tjedana sobica samica. Mogućnost bjega nije dolazila u obzir. Jedina mogućnost izlaska iz samice bila je dizanje ocjena i nepicavanje. I šta ću onda, morala san učit sve one gluparije šta su ih pametne glave nagomilale po knjigama i knjižurinama. Kad bi sankcije prestale ja bi opet po starom. I tako, sad vidim da nije bilo lako izać na kraj s njima, a bogme ni njima sa mnom.

Uvik su mi govorili "Ako ne budeš učila praćeš skale i zahode, a nema ništa lakšeg od knjige i olovke. Lakša je olovka od motike. Malo se pomučiš i cili si život dama. Vidiš kako sin ovoga, kako ćer onoga lipo uči, i sve tako nabijali bi mi osjećaj krivice, ali sve to skupa nije puno urodilo plodom. Kako bilo da bilo, tu san školu nekako sklepala i zaposlila se na zamjenu u nekon frizerskom salonu, zatim u kafiću, pa piceriji. Kako san bila malo nestalne i živahne naravi sve bi mi nekako brzo dopizdilo ili bi se sa nekin na poslu zakačila zbog onog mog poznatog osjećaja pravde. I tako malo-pomalo kako san rasla i počela se brinit za sebe, počela san svaćat očeve rečenice, kako to sve skupa u životu neće bit med i mliko, kako će bit puno borbe i nepravde. Još san uvik živila kod staraca i davala in dio svoje i tako mizerne zarade. I tako dan po dan, noć po noć, ja san odrastala i dočekala svoju prvu ljubav. S njim san se samo vodila za ručice, uživala u misečini i ljubila u usta, dalje nisan išla. Kad me je prvi puta pita da bi volija nakon godinu dan uvatit me malo i za cicu, sablažnjena san ga ostavila. On mi je govorija da njegov prijatelj Ante sa Anitom već radi i one stvari, ali ništa to kod mene nije pomagalo ni palilo, bila san i ostala nepokolebljiva u svojoj odluci. Očeve upute o ponašanju i materin kruti katolički odgoj ipak su učinili svoje. Puno san in pizdarija u životu napravila, ali za ovu nisan bila spremna, tako da su njihova dugogodišnja predavanja o tome šta mi se more dogodit ako se buden drogirala ili prerano, kako su oni rekli, počela živit s momcima, ipak urodila plodom. Čuvala san se svih tih pošasti. Nešto od tih roditeljskih govorancija, koliko god nećeš i odbijaš, ipak u podsvjesti ostane negdi u malon mozgu. I tako je moja prva ljubav pukla ka i prvi mačići koji se u vodu bacaju. Ponekad ga se sitin ili sanjan, ali sve ka u nekoj magli, ali ništa više. Nakon nekog vrimena više ne znan šta mi je bija san, a šta se stvarno dogodilo. Valjda je tako sa svim događajima u životu. San i java se vrimenom izmišaju i teško je razlučit šta je šta bilo. Uglavnom, do dan danas zapravo nisan uspila shvatit kad ljudi govore da je prva ljubav najveća i jedina koja se pamti i onaj slogan Samo jednom se ljubi. Moran priznat da to kod mene nije bija slučaj. Nakon njega još san se sa nekima vodila za ručice, a onda je došlo prvo pravo bolno ljubavno iskustvo. Moj otac nije moga prihvatit da san stasala, ka ni činjenicu da mu ćer neko dira, pa je pizdija iz dana u dan na mene, mater, sebe sama i činjenicu da ima ćer.

Da iman sina on bi napada nečije druge ceri i ja bi se ponosija. Muško je za napad, ali da moju ćer neko napada ne mogu podnit ni sa tim se pomirit, govorija bi. To ga je nekako totalno iznutra uznemirilo i izjedalo, a kad bi mu mater rekla da je i ona nečija ćer i napadnuta strana, on bi joj reka da je ona nešto drugo. Tako je to, tuđa kost nikad ne boli - odgovorila bi mater - a da bidni moj otac zna šta ti od mene radiš, moš mislit kako bi mu bilo. Ali otac je uvik mislija da njoj ništa ne fali, da je najvažnije da ima šta poist, popit i leć i da je on za nju dobitna kombinacija na lotu. Kad bi ga ona zapitala, a šta je sa njenim duhovnim životom on bi joj odgovorija: Jebeš duh kad je želudac prazan. I tako, nije bilo smisla dalje mu objašnjavat, jer to on iz svoje krute perspektive hranitelja obitelji i tako ne bi svatija. Jednog dana, kad njega nije bilo u kući, mater mi je prišla i rekla: Znaš šta, Goge. Ja više vako ne mogu. Uvika san između vas ka između dvi vatre. Tila bi ugodit jednom, tila bi ugodit drugom, ti si mi ćer, on mi je muž. Stalo mi je do oboje, ali došlo je vrime da se malo sami brinete o sebi. Di san tu ja, u čiloj toj priči, di je moj život? Ne mogu više vako, tila bi ovo malo godina šta mi je ostalo posvetit sebi, nečemu šta nisan nikad radila, svom duhovnom životu. Tila bi malo šetat, pustit mozak na pašu, izrađivat figurice od gline, ić na tečaj modernog slikarstva, radit ikebane, učlanit se u humanitarne organizacije. Gledat neke druge face, a ne samo tebe i oca po cile dane. Znaš šta, Goge, najbolje da se ti lipo odseliš i da mi imamo svak svoj život. Ti neš nas trpit, mi nećemo tebe i tako ćemo se najviše volit, poštivat, manje svađat i bit u prilici da se zaželimo jedno drugog, pa kad se vidimo bićemo sritni. Mi smo već u godinama kad tražimo mir, a ti kasno odlaziš, rano dolaziš, mi ne znamo ni s kim si, ni di si. Stalno smo pod nekin pritiskom, strpnjom, tlakom. Ne možemo to više ni ja ni otac. Vidićeš kad dođeš u naše godine, tražićeš sve više mira. Sad ti to nemoš svatit, ali zapamti dobro da ćeš se sitit mojih riči. Ovako kad lipo odeš niko nikog ne vidi, niko nikog ne čuje i svi moremo radit šta oćemo, bit s kim oćemo i dolazit kad oćemo i mirna Bosna. Ja san malo ostala paf na tu njenu tiradu. Malo tupo u nju gledala. Onda me nešto malčice za srdašce ugrizlo.

[pitalica]

- 6 –

Ka neka sjeta, nostalgija. Ne znan šta, ne mogu taj osjećaj opisat. Ali doživila san ga ka neko definitivno odrastanje i odvajanje od roditeljskog doma koje nikom nije lako. Ali ništa, to san prigrizla, tu noć besano prispavala i sutra krenila tražit stan po oglasima. Za par dana bila san u svom novom domu. Tridesetpet kvadratnoj garsonjerici. I tako je počeja moj samostalni život, neka moja iskustava koja san kroz život ubirala i o kojima ću posli pisat. Ograničiću se uglavnon na onaj dio koji se tiče muškarca i žene, jer za neke druge nauke nisan kompetentna govorit pošto ništa nisan studirala. A jedina škola koju san prošla je životna, pa o tome imam pravo govorit. O onome šta san sama iskusila i vidila, a puno san ja u svon samostalnom životu nepravdi vidila i na svojin leđima iskusila, a kako me onaj moj osjećaj za pravdu proganja još od osnovne škole, kad san razbila ona vrata, morala san o tome tila-ne tila progovorit, jer bi u protivnom pukla ka dinja.

Iza sebe iman i jedan propali brak u koji san glupo, tupo, mladalački, nepromišljeno i nabrzinu uletila. Odjavila svoju garsonjeru i otišla sa njim živit u njegove matere. Tu san napravila kardinalnu životnu grešku. To je tek pakal koji ne bi nikom priporučila. Ona zbrka u roditeljskom domu je šarmantna pizdarija i mačiji kašalj prema tom paklu koji san prošla kod moje mile svekrvice sa mojim još milijim i dragim mužićem-pužićem. Da sad ne duljim. Uglavnom taj je mene moj dragi mužić-pužić bukvalno zaključa doma sa tom mojom milom sve-krvicom, odnosno svojon materom, a on je pičija vanka po danu i po noći. Totalno su me izludili. Onaj moj osjećaj za nepravdu svaki dan je sve više dolazija do izražaja. Može mi se sve reć, da san bila vaka ili naka, malo lina, neobrazovana, šlampava ali u jedno san sigurna: Dobar san i pošten čovik! Ali u toj kući to nikog nije bilo briga. Gazili su me iz dana u dan, a ja san počela nestajat iz dana u dan.

Ništa nikom nišan mogla objasnit. Njegova mater je uvik govorila da se neće u ništa mišat, a nema toga u šta se nije mišala i svoje prste uvalila. Nije se mišala u ništa jedino kad njen sin nije bija ugrožen. I tako san živila iz dana u dan, iz noći u noć, a kako, fala Bogu, stojin u lajavon gradu do mojih ušiju su dopirale kojekakve priče i pričice o intimnom životu moga dragog. Tako san čula da raznorazne ženturače i mone voza i ganja po gradu dok ja sa njegovon materon čučin u kužini, kuvan i peglan na jeftinu struju. Nisan in virovala i na svih, koji bi mi išta takvoga sličnog spomenili, bila san ljuta ka pas. Za mene su to bile samo glupe zločeste babe-tračare. Sve dok jednog dana on nije doveja doma ka fol neku našminkanu, nalakiranu kolegicu s posla koja se s njim i mojon svekrvom cerekala sve u šesnaest. Kad ju je iša, ka tobož, pribacit doma, odlučila san u hipu da ih iden pratit. Čisto da vidin i da se uvjerin je li točna ona: Di ima dima ima i vatre i da li su svi oni tračevi o njemu bili osnovani. Oni su izašli kroz vrata, a ja zgrabila kantu škovaca i rekla svekrvi da ih iden bacit.

Ona me je, naravno, tila zaustavit jer je gospođa sigurno znala kakvi joj je sin, potrčala je za mnom, ali bilo je kasno jer san joj već bila zalipila vrata isprid nosa. Tek šta san se spustila niz skale imala san šta vidit. Moj mužić pritisnija tobožnju kolegicu s posla uza zid od portuna i sta je mečit i stiskat. Ja uz Tarzanov urlik zafrljačila onom kantom škovaca i nabila je njoj na glavu. Gospoja se stala gušit u onim škovacama i urlikat. Moj dragi je jednon rukon drža mene, koja san totalno pomanitala, a drugom nju oslobađa od kante i šporkice šta jon je padala niz lice i ramena, a bilo je tu kora od banane, šalše, čaša od jogurta, ćiketa i ostalih pikanterija šta se inače mogu nać u kantama za škovace. Ali neka joj, nikad mi neće bit ža šta san joj je nabila na glavurdu. Škovace škovaci. Kad mi je moj virni mužić-pužić prilipija šamar poslala san njega, nju i mater mu u lipu pizdu materinu i odjurila ka furija u suzama grcajući. Cili se portun od cike i vriske orija, dok su glave susida izvirivale kroz poluotvorena vrata i balkone. To je za njih sad bila hrana i bestseler za prepričavanje sljedećih godinu dana. Natrpala san nabrzaka u kofer cili miraz, ono malo svojih štraca i, fala Bogu, izletila kroz ona vrata kroz koja san se zaklela da bi me ponovo jedino mrtvu mogli, Bože sačuvaj, unit.

[pitalica]

- 7 –

Kako žena zadnja sve sazna, posli san čula sve i svašta. Jer tek kad s nekin prekineš dođu ti svi i svako sa svih strana sa kojekakvim informacijama i pikanterijama o osobi sa kojon si živila i koji put dilila stol i postelju. Najbolje šta san čula, a i provjerila, jer je u to bilo svakom normalnom teško povirovat, da mu je brak sa mnon već četvrti, peti po redu. Da mu je jedna žena u Australiji, druga u Alžiru, a treća pitaj Boga di. Ne bije ni on, ni Interpol naša. Mene stvarno tribaš totalno zagušit da se počnen spašavat. Ja se moran skroz zagovnit da počnem iz govana izranjat, da se ne bi utopila u kanalizaciji. I tako san ja otišla ili su me oni izbacili. Ne znan, ali na toj adresi me se više nije moglo nać. Vratila se ja u onu moju staru garsonjeru. Pola ove priče starcima nisan rekla jer bi in srce pripuklo od tuge. Kakva san, takva san, ipak san ja bila nečije dite, a glupe svekrve nikako ne mogu svatit da su i neviste nečija dica i da in ne bi bilo drago da prema njihovoj ćeri neko tako postupa, ali to je jače od njih i o tome je iluzorno govorit. Posli rastave nastavila san izlazit sa Zdenon, koja je za to vrime dok san ja bila u braku-mraku uletala i izletala iz raznih veza, vezica i kombinacija. U tom periodu bile smo slobodne, otvorene i spremne za potragu i nove pustolovine. Sve smo lipo izračunale koga bi i kakvog tipa tile nać, ali u teoriji je sve to bilo lakše nego u praksi, šta ćete posli vidit na par primjera iz našeg iskustva. Eto, kako vidite, to se moje iskustvo povećalo, a osjećaj nepravde i revolt skočija do neslućenih visina i ja san odlučila o svemu progovorit i tako, ako mogu pomoć nekom da zna šta ga čeka.

Zapravo, dugo mi se bilo teško odlučit da napišen ovu knjigu da nešto kažem i o onome zašta nisam baš stručna i kompetentna, da o tome analitički govorim, odnosno pišem, jer nisan ja ka neki psiholog ili bračno savjetovalište, ali vidin da danas u novinama svak svakom daje savjete, a najmanje to rade stručne osobe, pa san sama sebi rekla: A šta ne bi i ja, i tako san pametnija od njih devedeset posto. To šta neman papir i potvrdu za tu svoju pamet nema veze, neman ni za glupost. Nisan ja Šeroun Ston da mi triba izračunavat oni aj kju. Šta će meni neko izračunavat kolika mi je pamet. Znan i sama. I tako san neki dan pročitala u novinama da ti svi testovi za ispitivanje inteligencije nisu mjerodavni. Osin toga, znan dvi kojima su mirili taj aj kju i koje se sad po cilon gradu pušu i hvale kako su prišle gornju granicu inteligencije i kako su ustvari blizu genijalnosti. A ja ih znan ko su i šta su. Jebate, glupe su ka kurac, da gluplje ne mogu bit. I zato ja neću dat da mi pamet niko miri.

Da počnen pisat knjigu okuražila me i činjenica da danas, kako san imala sriću primjetit, sve svak može i radi. Na primjer u politici, neko bude ministar zdravstva, onda ga smjene pa je već za misec dana ministar poljoprivrede, športa, znanosti. Ministri šetaju tamo-amo uglavnon po podobnosti, a manje po stručnosti. To su neke sigurno strašno pametne i učene glave, sve sami doktori. E sad, kako jedan ministar turizma priko noći more postat i ministar kulture i ministar čega oćeš. To moraš bit stvarno lumen za znat sve o tin granama, kad je poznato da fakultet samo za jednu od tih grana traje najmanje četiri godine, a o doktoratima, koje svi odreda, pitaj Boga kako, imaju, da i ne govorimo. Onda, recimo, ja san mislila da pivat mogu samo oni koji imaju glasa, a vidin da danas piva ko di stigne. S glasom i bez njega piva se i reve na plejbek. Sve sama sintetika, plati i reve ka tovar. Svak crta i piše. Ko di dovati. I onda san sama sebi rekla, a bogami iman i ja šta reć i savjetovat, pa nek se čuje i moj glas.

Ta moja potriba za pisanjem nije se tek tako odjednom rodila. Znate, kad bi me otac kaznija i zaključa u samicu ja san se ustvari imala potribu izjadat svom dnevniku, ali nešto me ipak odbijalo od toga jer san došla do zaključka da samo nesritni ljudi imaju potribu komunicirat s papirom. Da nisan tog trenutka bila sama ka pas u sobici samici ne bi ni meni ta ideja o dnevniku, samoći, nezadovoljstvu i pisanju pala na pamet. Tako da ustvari mogu za svoje pisanje zafalit ocu koji me tamo zatvorija i di san ja došla do tog zaključka. Jel gledajte, sritan čovik ima prijatelje, pa sa njima priča i dili svoje probleme. Nesritan i nerealiziran čovik piše o ljubavi, vodi ljubav s papirom i tamo sve uzdiže i idealizira, a sritan čovik ima ljubav i ljubi i grli čovika od krvi i mesa i pisanje mu ne pada na pamet. Pošto ja sad iman konačno tu potribu da sve šta mislin i šta me tišti, da svu moju strategiju stavin na papir, ne mogu a da ne dođen do zaključka da ja zapravo nisan sritna osoba. Možete se vi čudit, ali to je sigurno to, jer nikad neću zaboravit kako san u sobici samici gledala u bili papir isprid sebe i proklinjala situaciju u kojoj mi je on osta ka jedina utjeha i u kojoj san se jedino sa njim morala prisilno družit i iznit mu svoje jade.

Ali odupirala san se tom, odupirala, i sad je došlo vrime kad više ne mogu i neću i kad san se pomirila sa tim da apsolutne sriće nima, i da, ako i ne staviš neki kamenčić u postole, uvik će te nešto tako i tako bost. Pa i oni pjesnici koje san morala čitat u lektiri odreda su bili nesritni i umirali u nekin vlažnim sobama od gladi i tuberkuloze. Sad dobro, kod mene nije, fala Bogu, do toga došlo. Istina da nisan još našla ljubav svog života, ali se još nadan i nisan spremna na nikakva samoubojstva a i za tuberkulozu se naša lik. To ne. A sad ću van malo-pomalo počet pričat o svojin, prijateljičinim i raznim drugim ženskim iskustvima koje san imala prilike čut i iz toga zaključit i napisat sve o onim stvarima koje žene rade da bi pridobile, zadržale muškarca, a pritom ostale šta normalnije. O svim onin stvarima s kojim se žene susreću živeći i voleći ljubavi srca svoga, nerjetko, slomljenoga. O onin stvarima za koje žene znaju da muški misle, a ne govore, o stvarima za koje muški znaju da žene misle ali ih nije briga. Jednom rječju, o svim ovin i onin stvarima s kojima se susreće obična žena i koje je spremna pritrpit i to za ništa drugo osim za MRVU JUBAVI: