MOMO KAPOR - IN MEMORIAM

[pitalica]

OGLAS (I)

Traži se jedan svet, prekjuče iščezao.
Traži se jedna polovna nedelja bez vesti o nesrećama i ratovima. Traže se prijatelji, makar dotrajali, svi oni iščezli, raseljeni, umrli, izgubljeni, poženjeni - traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav.

[pitalica]

A ŠTA OSTANE POSLE LJUBAVI?

   
   Je li to sve što ostaje od ljubavi? I šta uopšte ostaje posle nje? Telefonski broj koji lagano bledi u sećanju. Čaše sa ugraviranim monogramima ukradene u ,,Tri ladara". Posle ljubavi ostaje običaj da se belo vino sipa u dve čaše i da crte budu na istoj visini. Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod ,,Znaka?" I začuđeni pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima.
   Posle ljubavi ostaje rečenica: ,,Divno izgledaš, nisi se ništa promenila..." i ,,Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona".
   I neki brojevi studentskih soba u kojima smo spavali ostaju posle ljubavi. Posle ljubavi ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali posle ljubavi. Posle ljubavi ostaju melodije sa radija koje izlaze iz mode. Ostaju znaci ljubavne šifre: ,,Ako me voliš, započni sutrašnje predavanje sa tri reči koje će imati početna slova mog imena". Ušao je u amfiteatar i rekao: ,,U našoj avangardi..." Poslao mi je poljubac.
   Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da će neko iznenada naići. Klak - spuštena slušalica kada se javi tuđi glas. Hiljadu i jedna laž.
   Posle ljubavi ostaje rečenica koja luta kao duh po sobi: ,,Ja ću prva u kupatilo!" - i pitanje: ,,Zar nećemo zajedno?" Ovaj put ne.
   Posle ljubavi ostaju saučesnici: čuvari tajni koje više nisu nikakve tajne. Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikoga u blizini. Fotografije snimljene u automatu, taksisti koji nas nikada nisu voleli.
   Posle ljubavi ostaje povređena sujeta. Metalni ukus promašenosti na usnama.
   Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene.
   Posle ljubavi ne ostaje ništa. Katastrofa!
   

[pitalica]

GOLUBOVI

Tačno u pola osam svake večeri, na terasu Gradske kavane u Dubrovniku, stiže čovek koji je pravio istoriju. Mada već godinama nije na vlasti, ljudi ga gledaju sa poštovanjem i divljenjem. Čovek koji je pravio istoriju, ispija polako svoju crnu kafu, visoko uzdignute glave. Njegov pogled upravljen je nekud, prema nebu i zvezdama, pa svi letnji gosti misle da je strašno ponosan i nepristupačan. Greše. On posmatra golubove na spavanju. Golubovi spavaju pod krovnim vencem crkve svetog Vlaha. Čovek koji je pravio istoriju, broji ih svako veče. U sredini tog crnog golubijeg friza na sivoj osnovi kamenog zida, spava jedan beli golub. Jedan jedini, beli. Čovek koji je pravio istoriju, otkrio je posle dugog posmatranja tajni golubiji zakon: beli golub je uvek na sredini, u samom centru usnulog jata. Otkrio je, takođe, da svaki golub ima svoje tačno određeno mesto. A kada neki golub sa kraja pokuša da se približi centru, ostali ga kljunovima oteraju na mesto koje mu pripada. Pošto se uveri da su svi golubovi na broju i da je svaki od njih na svom mestu, čovek koji je pravio istoriju plaća svoju kafu i osmehnut odlazi, gledajući ispred sebe.

[pitalica]

SKITARA

Moj prtljag stiže uvek poslednji kad ga čekam na aerodromu. Nikad među prvima. Izgleda da imam najlenju torbu u Evropi. Dok drugi koferi hrle svojim vlasnicima, moja torba se izležava na kolicima. Ne ume da se progura. Svi su preko nje, pritišću je, gaze... Šta da radim s njom? Koliko mi je samo puta stigla rastvorena! Kupio sam sa pokretne trake sapun za brijanje, uspomene i donje rublje; trčao za pastom za zube, panično vukao rukav od džempera koji je po svaku cenu hteo ponovo napolje, u svet.
Torba mi je nepopravljiva skitara. Neće kući. Kad se tako vraćamo sa nekog putovanja i kad pomislim da joj je najzad dosta vucaranja po jeftinim hotelima i sumnjivim mestima, da je poželela da se lepo isprazni i popne na vrh ormara gde joj je i mesto, utvrdim da je uopšte nema na traci. Gde je?
Oprostite, kaže mi čovek zadužen za prtljag, ali vaša torba je otišla u Amsterdam!
Šta će u Amsterdamu, kad tamo nemamo nikoga?
To se i ja pitam? - sumnjičavo vrti glavom kontrolor.
Šta da radim.
Pet puta je bežala preko granice i vraćala se sva izlepljena nalepnicama stranih avionskih kompanija. Mora da je letela nekud daleko, negde gde je toplije nego kod nas: to sam utvrdio po crnoj pasti za cipele, koja se istopila i iscurela na moje bele košulje.
Ipak, posle izvesnog vremena, čovek se navikne na skitačku prirodu svoje torbe. Važnije stvari sada nosim po džepovima i više se ne uzbuđujem. Neka putuje, neka se nagleda sveta dok joj ne dosadi!
Kad ostari, smiriće se.

[pitalica]

BRE

(Bele ruže za Princezu)

Poslednjih desetak dana u Beogradu je boravila moja stara prijateljica, princeza Jelisaveta Karađorđević.
Došla je da poseti grad u kome se rodila. Ljubazno su joj pokazali Beli Dvor. Prošetala se perivojima po kojima se igrala dok je bila devojčica. Pomolila se u crkvi za seni svojih predaka. Na njenom crnom slamnatom šeširu širokog oboda, sve vreme je venulo žuto cveće koje je ubrala na Kosovu polju.

Za razliku od skorojevića obogaćenih preko noći, koji kada se vrate u Beograd iz belog sveta, imaju čitav niz primedbi na sve i svašta, Princeza se zaljubila u ovaj grad. Zavolela je, kaže, ljude, ulice, drvorede, našu hranu i način života...

Kada smo se upoznali pre dvanaest godina u Njujorku, otkrio sam joj tajnu, da sam kao dečak ljubio svaku žabu koju bih uhvatio.
— Zašto si ljubio žabe?
— Za svaki slučaj! — kazao sam — Nikada se ne zna kada će se neka žaba pretvoriti u princezu...

U međuvremenu, Princeza je naučila da sasvim pristojno govori srpski i da piše ćirilicom. Kao i sav otmen svet, ona govori odmereno i tiho. Mi, naravno, galamimo i pričamo svi uglas. Zbog toga je Princeza naučila da kaže: "Nemoj da se dereš!"

Sedeli smo na jednom brodu na reci Savi i posmatrali šetače na keju. Sve beogradske devojke izgledale su kao princeze iz nekih začaranih, tajnih novobeogradskih kraljevstava.

Jedanput sam pisao o njima: "Leti, mi smo, zaista, najlepši narod na svetu! Zimi nas šiju u eleganciji mnoge zemlje i mnogi gradovi, ali kada se najzad svuku vizonske bunde Londona, kada se pod ludim suncem počne da topi rimska šminka, kada se izađe iz kuća i automobila po kojima se raspoznaje ko je ko, kada se poskidaju pariske fantazije od šešira — dolazi naših pet minuta! Na suncu, toj sirotinjskoj majci, dovoljne su samo jedne farmerice i jedna majica, pa da golim telima ušijemo dekadentno englesko bledilo, rimsku tradiciju i parisku lepotu punu artificijelnosti... Više nije važno šta ko poseduje — sve što je lepo, leto je izvuklo za kosu na ulicu!"
Kćeri Beograda! Usred krize i neimaštine, one su odevene u čistu fantaziju...
"Nemoj da se dereš!" reče Princeza.

Ali ja ne vodim otmene, aristokratske rubrike (kakvih kod nas, uostalom i nema) pa zbog toga neću ni opisivati šta je sve Princeza radila po Beogradu i okolini.

Setih se kako sam je davno, jednoga dana u restoranu "Đino" na Leksington aveniji, učio da kaže — bre. Tada nije znala šta znači ta reč, ukoliko je uopšte reč, a ne rečca!

Pravo je čudo kako čovek u tuđini odjedanput počne da shvata vrednost nekih stvari i reči, na koje kod kuće nije ni obraćao pažnju. Prvi put te davne godine, shvatih koliko je taj troslovni turcizam prisutan u našem svakodnevnom govoru, koliko višeslojan, nabijen svim mogućim značenjima i varijacijama... Čini mi se da ne možemo ni da sastavimo rečenicu, a da se u njoj ne nađe makar jedno bre, baš kao u Bosanaca, bolan, ili kod Dalmatinaca ono čuveno, nepostojano eeee! — koje ima hiljadu značenja i intonacija. 
Rečeno sa divljenjem: On je, bre, ljudina!
Potcenjivački: Ma, idi, bre!
Izazivački: Šta je, bre?
Nežno: Ih, bre!
Sa ljubavlju: Dođi, bre...
Prepotentno: Ti ćeš, bre, da mi kažeš?
Filozofski: More, bre!
Zapanjeno: Otkud sad to, bre?
Zapovednički: "Sviri, bre! — zapovedi Hajduk Stanko Ciganima".
Epski: "Bre, ne laži crni Arapine!"
"Bre, ćutao sam, bre, vikao sam, bre, pretio — badava, sve zlo, te zlo!"

Kako, uopšte, prevesti to malo, a tako značajno bre, na bilo koji svetski jezik? A, u njemu ima inata, ima prkosa, nežnosti i ležernosti, ima nečeg bundžijskog i obesnog, mangupskog i kabadahijskog... Ono služi da se izrazi odobravanje i divljenje, istovremeno, neodobravanje i žaljenje, služi za čuđenje, za poziv i opomenu, za iznenađenje, za podsticanje, hrabrenje, sokolenje i za preklinjanje.

U tom malom bre smo mi, sa svim manama i vrlinama — čini se, ono je naša suština... I da se nekim čudom izgubimo u svetu, izrasli bismo sigurno, ponovo, iz ta tri slova!
A, onda je došlo vreme da se princeza Jelisaveta vrati u beli svet.

Kazao sam joj da je lepša nego ikada i to stvarno nije bio prazan kompliment.
—   Nemoj da se dereš! — rekla je odlazeći niz Makedonsku.
—   Ajde, bre! — rekao sam, ali me nije čula.

[pitalica]

GOSTOVANJE

   
Istina, nisam više u godinama kada se ide na gostovanja po provinciji: sale su nam poluprazne i nezagrejane, publika nikakva, instrumenti dotrajali, a razglas bedan – smrzavamo se, kisnemo i gazimo blato, hranimo se gde stignemo, pijemo najgori vinjak, a spavamo po svratištima; kombi nam je propao, pa ga sve češće guramo, na koncertima nam uglavnom zvižde, loše smo i plaćeni, ali bar – nisam kod kuće!

[pitalica]

PEVAČICA

Usred blatnjave varošice polegle po dolini, kao da želi da se sakrije i od Boga i od ljudi, trune stari hotel s prostranom dvoranom olupanih zidova. Gosti, sve sami muškarci, ne skidaju ni kapa, ni kaputa. Ispred orkestra jedna jedina žena – mlada crnokosa pevačica u dugoj balskoj haljini, golih leđa i dubokog dekoltea. Neodoljiva. Nedosanjana. Ničija.
Ko li spava sa njom? Koga li voli?
Provlači se između stolova vukući dugu žicu mikrofona, kroz kiselkasti zadah pokislih šoferskih bundi, piva i dim roštilja što kulja iz kuhinje. Korača ne primećujući užagrene poglede ljudi koji odlažu povratak kućama, gde ih čekaju večito zabrinute žene što su već odavno digle ruke i od sebe i od lepote.
Ne vredi plakati, kaže pesma stara,
I ne vredi ljubiti sa previše žara...
Opčinjeni ovom divljom, tamnom lepotom, koja kao da je s neba pala u njihovu tmurnu palanku, ljudi se posle svakog novog litra zaljubljuju sve očajnije, bez ikakve nade da će im biti ljubav uzvraćena. Danas su delili plate, pa večeras pljušte masne karte; kotrljaju se kockice barbuta. Plaćaju pevačicu krupnim novčanicama, samo da bi makar malo bila pokraj njihovog stola. I mesni intelektualci su tu: sušičavi profesor crtanja, advokatski pripravnik, lokalni pesnik, dopisnik prestoničkih novina... Mada se trude da na licima zadrže što prezriviji izraz prema ovoj primitivnoj muzici, nisu odoleli da i ove večeri ne dođu u hotel!
Fajront! Muzičari žurno pakuju instrumnte. Pevačica odlazi ispraćena pogledima mutne ljubavne čežnje, prema svojoj hotelskoj sobi sa upotrebom toaleta u dnu hodnika. Ponosno je prati proćelav čovečuljak – direktor hotela, koji ju je zaposlio na određeno vreme.
Razilazimo se u rasulu, očajni i ljubomorni kao psi, misleći potajno da je samo nas gledala. A noćas će je imati on – patuljak!

[pitalica]

PORTRET

U zimu 1941. tata je naručio od poznatog beogradskog slikara portret moje mame u prirodnoj veličini. Mama je pozirala tri nedelje. Slikar je neprestano odlagao da završi to platno, mada je primio predujam. Verovatno se zaljubio u moju mamu, koja je u to vreme bila prava lepotica.
U proleće se zaratilo. Tata je otišao u rat i poginuo već na početku. Nas dve ostadosmo same. Mama je najpre prodavala stvari, a onda je radila po tuđim kućama. Ostarila je preko noći. Da bi nekako preživeo, slikar je, verovatno nekom prodao mamin portret. Ko zna ko je sve kupovao, i gde je sve visila ta slika?
Jednog dana posle rata, neko nam reče da se mamin portret prodaje u staretinarnici, u bivšoj Hartvigovoj ulici. Otišle smo tamo. Tada sam imala devet godina i svega se dobro sećam. Dućan je bio dubok i polumračan, zatrpan starudijom. Iznad vrata je visila ispunjena zmija, ispod koje je pisalo: ''Zmija Piton. Uhvaćen na Tašmajdanu.'' Mamin portret je stajao blizu ulaza, tako da je na njega lepo padalo svetlo. Tek tada se uverih koliko je nekada bila lepa. Senka slamnatog šešira sa plavom vrpcom padala je na njene ogromne tamne oči i rastvorenu knjigu u krilu. Bila je odevena u belu haljinu bez rukava. Videlo se da je portret rađen sa mnogo ljubavi. Stajale smo pred njim vrlo dugo.
- Koliko košta? – upita najzad mama staretinara.
- Dvadeset hiljada... – odgovori starac.
U to vreme, to su bile ogromne pare. Nas dve smo živele čitav mesec sa dve hiljade. Ali slikar je pre rata bio jedan od najboljih.
Mama me uze za ruku i krenu ka izlazu.
- Oprostite, gospođo! – zaustavi nas staretinar, pokazujući portret. – Jeste li to vi na ovoj slici?
Mama mu ne odgovori odmah. Pogledala je svoje upropašćene ruke, otresla nevidljivu mrvicu sa izbledele haljine, dodirnula kosu u kojoj je već bilo mnogo sedih.
- Nisam... – reče, i mi izađosmo iz dućana.

[pitalica]

OGLAS (II)

Traže se svi oni barovi u kojima smo učili da se opijamo i igramo engliš valcer, traži se Megi Friza, Desa Kesa, Lili Petobanka, koje su plesale igru sa sedam velova pod lažnim imenima Kora Kent, Beti Bup, Lulu Brekfast, traže se ma gde bile, ma za koga srećno udate. Traže se.
I još se traže svi oni podvodači, stranci, pokeraši, bleferi, sve one lepe žene i ukleti pesnici što su prvi sedeli u kafe-baru ''Terazije'' dok je bio još nov novcat i dok se u njemu služilo vruće mleko u čašama optočenim srebrom. Traže se svi oni bivši ministri, generali, policajci, doušnici, isluženi špijuni, pederi, arhitekte sa olinjalim leptir-mašnama, sve one kurve se traže što su nekada sedele u plišanom ''Mažestiku'' i pile kapuciner u šest po podne, pričajući da ih je zaveo profesor matematike kada su mu odnosile pismene zadatke kući na ispravku.
Traže se da dođu na ponoćni bal kod Nebojša kule, mrtvi ili živi, i zaigraju valcer ''Na lepom plavom Dunavu'' sa vilenjacima, vešticama, duhovima i davnim davljenicima. Traže se.

[pitalica]

MALINA

Odjedanput, strašno poželeh da popijem malinu sa sodom. Stariji kelneri su se samo osmehivali i odmahivali rezignirano rukom, a mlađi nisu ni znali šta je to.
Kako da im objasnim da su nekada kafanske bašte bile posute sitnim belim šljunkom? Subotom su nam prali kolena i trljali uši krajičkom od peškira, vodili naveče na roštilj u ''Kikevac'', ''Sokolac'', ''Kalenić'', ''Tabor'', ''Maraton'', ''Složnu braću''... Odrasli su pili pivo, a nama deci naručivali su malinu sa sodom. Pili smo je polako da što duže traje, razvlačili taj dragoceni ''kupovni'' napitak divne grimizne boje, gledali lica i krošnje drveća kroz zamagljenu čašu kao kroz Ticijanovu lazuru nekog kraljevskog plašta.Nismo mogli da zamislimo ništa skuplje – nikakvu veću nagradu od te retke, tako dugo čekane subotnje čaše hladnog malinovog soka razblaženog sodom koja rezi. Uvek bih rasipnički prvi popio svoju čašu i posle zavideo deci koja su umela da razvuku preko cele večeri svoju malinu sa sodom. Sećam se: soda je rezila, a malina je bila slatka. Međutim, taj slatki sok moga detinjstva više ne drže po kafanama. Zamenili su ga koka-kolom.
Posle mnogo godina, jedanput na Jugu, u nekom malom zalivu, u krčmi ''Kod sidra'', najzad naiđoh na starog šankera koji je ulivao poverenje. Izgledao je kao neko ko zna šta je malina sa sodom. Upitah ga da li ima himber, a njemu oči zacakliše, kao da sam izgovorio neku već davnu zaboravljenu šifru s pomoću koje se otkriva skriveno blago; kao da sam glasnik koji je najzad stigao iz nekog tamnog vilajeta sa važnom porukom. Reče mi da već sedamnaest godina nikom nije napravio malinu sa sodom. Stavio je prst na usta i zaverenički se odšunjao u sobičak iza šanka, odakle se uskoro vrati sa prašnjavom bocom lepljivog malinovog soka. Dovukao je veliku metalnu bocu sode i u čašu ubacio jedan dugi, veličanstveni štrc, koji penušavo proslavi povratak starog napitka. Smešao mi je pravi himber, gledajući me sa pravom nevericom. Malina je bila ista onakva, kao nekad!
Mnoge stvari su se promenile, mnoge izgubile ukus, ali ova malina sa sodom, nije. Zaista, nije! Osetih pod nepcima škripanje belog šodera u onim divnim kafanicama ispod rascvetalih lipa, začuh sanjivu muziku periferijskih orkestara, a nozdrve mi ponovo ispuni dim roštilja na kome su se pekli ćevapčići; osetih da opet pripadam onim divnim skromnim, porodicama koje su jedanput nedeljno izvodile svoju decu na malinu sa sodom, osetih kako mi to srećno vreme klizi niz grlo i kako ljubav rezi – osetih sve one stvari koje mi nikada nisu padale na pamet dok sam pio koka-kolu ili švepssss! – ali ponovo načinih staru grešku: prebrzo sam ispio svoju čašu, umesto da je što više razvučem. Naručih brzo drugu, ali jest – vreme, ono daleko vreme, pobeglo je, izgleda, u bocu sa sodom i više nije htelo napolje.