Aleksandar Popović - Smrtonosna motoristika

[Braca]

Aleksandar Popović

Smrtonosna motoristika

Dvokratno činodejstvo u 6 kakvoća

LICA
MARELA, gracija
KATICA BRADVICA
MARICA TRAVICA
ANICA ZAOVINA
PAVICA, bolničarka
SILVANA, Havajka
DULE, motorista na smrt
KUFTA PAGANINI, muzikus
SVETISLAV-SVETA APOSTOLOVIĆ, nastavnik
GANE, kafedžija
ČIKA DRAGI
MILISAV, kalauz
ŠANDOR, majstor od zanata
PERA, majstor od zanata
HOR NARODA

Događa se na relaciji od života do opredeljenja i natrag, za iste pare.

KAKO TREBA S LJUDIMA, KAKO SE ČOVEK NE RAĐA, KAKO SE ZA JEDNU STOTKU POSTAJE SREĆAN I ZADOVOLJAN, KAKO TREBA S ŽENAMA I KAKO ČOVEKU TREBA ŽELETI SVE NAJLEPŠE I ŽIVOTU.

PRVI KRAK
KAKO TREBA S LJUDIMA
KAKO SE ČOVEK NE RAĐA
KAKO SE ZA JEDNU STOTKU POSTAJE SREĆAN
I ZADOVOLJAN

KAKO TREBA S LJUDIMA
(Ispred zastora: MARELA, KATICA, MARICA I ANICA.)

[Braca]

Aleksandar Popović

Smrtonosna motoristika

Dvokratno činodejstvo u 6 kakvoća

LICA
MARELA, gracija
KATICA BRADVICA
MARICA TRAVICA
ANICA ZAOVINA
PAVICA, bolničarka
SILVANA, Havajka
DULE, motorista na smrt
KUFTA PAGANINI, muzikus
SVETISLAV-SVETA APOSTOLOVIĆ, nastavnik
GANE, kafedžija
ČIKA DRAGI
MILISAV, kalauz
ŠANDOR, majstor od zanata
PERA, majstor od zanata
HOR NARODA

Događa se na relaciji od života do opredeljenja i natrag, za iste pare.

KAKO TREBA S LJUDIMA, KAKO SE ČOVEK NE RAĐA, KAKO SE ZA JEDNU STOTKU POSTAJE SREĆAN I ZADOVOLJAN, KAKO TREBA S ŽENAMA I KAKO ČOVEKU TREBA ŽELETI SVE NAJLEPŠE I ŽIVOTU.

PRVI KRAK
KAKO TREBA S LJUDIMA
KAKO SE ČOVEK NE RAĐA
KAKO SE ZA JEDNU STOTKU POSTAJE SREĆAN
I ZADOVOLJAN

KAKO TREBA S LJUDIMA
(Ispred zastora: MARELA, KATICA, MARICA I ANICA.)
MARICA: Šta ja sve nisam isprobala: i karanfilčić sa smokvom prženom na usijanom tiganju, i lincuru istucanu sitno na prah, pa u pola kafene kašičice komove rakije, i nišador na dušak, i dva-naest do petnaest zrna darovice u čaši hladne vode, pre jela...
ANICA: Dobro nisi progorela?
MARICA: I ekstra salicil odoka, i poparenu koru kleke, i komlov našte srce, i krmez pred spavanje, i cimet u prahu na dva deci crnog vina, i grumuljicu kantariona ovlaženu presnim mlekom, i salisabor...
KATICA: Koje mi uvo zvoni?
MARELA: Levo.
KATICA: Tačno.
MARICA: Rđave ćeš vesti čuti.
KATICA: Sigurno je da hoću.
ANICA: Zar verujete u trepetnik?
MARICA: Ko ne bi verovao kad predskazuje!
KATICA: Tako isto meni kraj desnog oka spram posazaigrao... i više-višepute... otiri rukom — ne otiri... ispljuskaj vodom, al' ono igra li — igra... čisto podrhtava!... kažu žene: ,,Zatrudnićeš, to ti je ko bog!"... i zbilja...
MARELA: Zbilja.
MARICA: Zbilja.
ANICA: Zbilja.
MARELA: Ma ja njemu kažem!... onom mom... ,,Idi kod druge, usreći je!... samo mene ostavi na miru, da živim!"...
KATICA: Džaba ti takav život kad ja treba da se odreknem svega!
MARICA: Ne bi ja na dijetalnoj ishrani mrljavila, pa da znam da će me glave koštati!
ANICA: Kažeš samo... mi smo mome pokojnom svekru, posle operacije žuči, krišom u ponudama doturili pečeno prase, jer nam se čiča tužio da će crći od gladi!
KATICA: Pa zdravlje na usta ulazi.
ANICA: Jeste, al' moj svekar krknuo prase, što vam pričam... sve pod ćebetom jeo starac ležeći da ga ko od osoblja ne bi opazio... i kosti pod krevet bacao... al' zbog toga su ga sekli po drugi put!
MARICA: Je l' po kazni?
ANICA: More, spopali ga opasni bolovi od tople prasetine! Nisu doktori u prvi mah ni znali šta mu je, sve dok konzilijum nije pod krevetom našao kosti... te mu brže-bolje duplirali operaciju... I posle na oči nije video osam dana... a nas su pretresali kad smo dolazili u posetu... pa ga pitamo svašta, a on samo ćuti i stenje...
MARELA: Ma kad ispadne natraške nije šala!
KATICA: Lutrija je to, može da ispadne i ovako i onako...
ANICA: Pa oči da ti iskoče!... tri nedelje sam se ja sa dušom rastavljala... i kad mi je najcrnje bilo... ,,U presavijenu krpu", reče mi zaova... ,,Strugan ren s projinim brašnom u sirćetu, pa na svakih pola sata menjaj", kaže...
KATICA: Al' ništa dok te ne bace na astal pod nož! A inekcije, ni broja im se ne zna!
MARICA: I gorku so, i pogačicu od komine s crepa na suncu pečenu, i zovin cvat na tri načina, i stipsu spolja, i morsko orašče u smlačenom zejtinu, i špirt-kanfor u obavijenom čaršavu, i natroje po-mešano: jedan deo pirevine, jedan deo dobričevice, i jedan deo panjenike, što ovde govore bokvica. i obaška suve orahove rese s medom, i samlevene šipure, pa opet ništa i od ništa — ništa... usta mi se isprištila, a jaštavica žeže, da mi je samo nešto hladno da pijem!... sve dok od jedne postarije žene nisam na pijaci sasvim slučajno čula za te obloge.
MARELA: Al' on kaže da ne vredi... onaj moj! Kad ga teram... kao zbog zato što sam njegov tip... I ne odlepljuje se od mene, đavo da ga nosi!
ANICA: I ne tegli ništa teško, kaže moja zaova... za dan-dva-tri do pet tako... pritrpi se, svu će ti vatruštinu izvući iznutra napolje... Al' kakvi, slaba fajda!
KATICA: Sva mi je pozadina utrnula od inekcija!
MARICA: A mene su jesenas, ako ćete mi verovati, povratile iz mrtvih samo te obloge od belog vina... al' da ne budu ni preterano tople, ni dibidus hladne, nego onako osrednje... tek koliko da ubije stud.
MARELA: Kad sam mu nadohvat ruke, šta se tu može!
ANICA: Još da me ujede za srce njegova sestretina, u oči mi kaže: ,,Što si tako zemljosana!"
KATICA: Srce mi se skroz istrošilo od jakih le-kova.
MARICA: I odozgo vunen šal... lepo se potpašem, pa divota i krasota!... radim sve po kući ko zdrava!... upustim se u veliko spremanje... prozore brišem!... a tu se baš isteže, takoreći... ali da kucnem u drvo, od onda pa sve do sada... ima više od tri meseca, pevajući!
ANICA: I taman zaboraviš na jad i čemer, a ono opet...
MARELA: Takvi su ljudi, traže da im se ugađa.
KATICA: A dok si devojka ti misliš sve što kažu istina je.
ANICA: More, ako je devojka i što mi je zaova, da je Paraskeva!... ne mogadoh ni njoj oćutati... u lice joj sasuh... kažem: ,,Ne bi tebe tako pečene ni bilo, da si ti, kao što sam ja, što na teret socijalnog, a nešto i o svome trošku, sveukupno sedamnaest puta abortirala"!...
KATICA: Ma gde gajim onih četiri, spojila bih ja i ovo peto... još ako je muško, da ih sortiram!...
MARELA: Grešiš tu, ženska deca su zahvalnija od muške!
MARICA: I uvek su uz majku!... da prinesu, da pogledaju, da doture i da ne zna zet!
KATICA: Znam, ali pribojavam se... izrađena sam, kveknuću na astalu, ostaće mi dete posmrče!
MARELA: Sve mi to znamo, znamo, al' opet nam neki đavo ne da mira... nego i kad razmislim malo bolje... Ne mogu ni ja da se odbijam od čoveka!
ANICA: Ja znam kako treba s njima: umiljato, a sve lažno.
MARICA: Mi žene treba da se ravnjamo napram njih kako se pokažu, jer danas jesu, a ko zna sutra? Nismo s bogom sklopili ugovor!
MARELA: Tu sve mi grešimo što im se mnogo predajemo.
KATICA: Sad sam se ja izveštila kako treba... tražim prvo da me obezbedi... neću ja sutra da idem, može biti, gola i bosa, a neka druga, ko zna kakva belosvetska, da tera modu na moj račun!... a ovako da mi srce i ne zadrhti... imam preobuke za deset godina... ništa da ne obnavljam, dosta mi je!
MARICA: Mi smo jorgane preradili i nisam se smirila dok ga nisam naterala da kupimo cvilih za dušeke... ruke nas ništa nisu koštale, to sam sve ja sama... raščešljam vlasnu vunu i od starog šešira isečem pulije, pa dušeče ko duša!... I sad ako hoće da ide, što kažete, zna gde su vrata... eno mu: drum!
ANICA: Al' nije lud da se pokriva, može biti, ponjavama i da spava na ovim kupovnim dušecima!... to je unutra nabutana sve sama furda... teško ko zemlja, a zgunta se očas, pa spavaš posle na tome ko na džombama!
MARELA: Nego, neće ni oni s konja na magarca, prepredeni su.
KATICA: Da napuštaju svoju kuću zbog nekih tamo, znasekakvih... nevaljalih!... nećetoljudi... proluftiraju se jednu-dve noći i eto ih natrag!... još kad se naviknu na domaću hranu, ne možeš ih motkom izjuriti iz kuće!
MARICA: A dok si devojka ti na to i ne pomišljaš, nego daj samo: jurcaj!... po bioskopima traži sreću!...
ANICA: E, baš tako!... ko ćuskija!... naprndeči se, češalj iz ruke ne ispušta... pa kad niz ulicu stane da kotrlja kukovima, ko da valja pivsko burence... drž''!.. drž!.. drž'!... samo što ne pita: ,,Pošto je Beograd!" Kad posle, ne prođe čestito ni godinu dana od njene udaje i ovde se sretnemo, kao da je neko namerno udenuo... skucala se moja zaova i iskrivila se ko gudalo, a u licu došla više dunkl grao... pepeljasto!... sva se isflekala... i nešto me izaziva da joj uzvratim za ono odranije, da ja sad nju pripitam: ,,Što je tako mumificirana?... ko iz groba da je ustala?"... nego, nemam takvo srce.č. kaže ona: ,,Ja ostajem ovde da ležim, obrati pažnju na onoga mog, osevapi se, sumnjiv mi je mnogo: oči mu igraju ko na zejtinu... srce će mi prsnuti od sekiracije!... i noruči mu da mi šalje karmin za usta i neku bolju pomadu... nek časti personal da mi doture!"...
KATICA: A majka je ipak za svoju decu sve... otac već... što se kaže: otac kao kolac.
MARELA: Ali ako mu ja odreknem, znam, naći će se neka koja će jedva dočekati da mu izađe u susret, pa onda ode on od mene kod nje!
MARICA: Kod inteligentnih ljudi nema toga, čitala sam... predstavimo kod Engleza... piše tako u ovim ilustrovanim bazarima...
ANICA: To je otrov za žene! — kaže moj... Uče vas koječemu što ne treba da znate...
KATICA: A vrlo verovatno da se tim tamo Englezima i ne prima ko nama, svaki čas... dok me dotakne ja znam na čemu sam...
MARELA: E, proklet je čovek, znate šta, nikad mu ne valja!... Ko tako što ima tamo kod mene u komšiluku jedna koja se više napatila po lekarima, nego nas deset zajedno, a ne može, što se kaže, da održi!... te produvavali je, zračili i podvezivali... ubi se hodajući po banjama!... plače kao kiša... ,,Ne treba mi ovakav život", govori... A ja mislim: luda li si, ženo!... Što ja nešto nisam tvoje sreće, terala bih s ljudima barabar!... pa da ih onda vidim na delu, nek' se pokažu!
MARICA: A u Engleskoj, tako bar piše... svako imasvojusobu...muž imasvoju, ažena obaškasvoju...
ANICA: Majko moja, pa to kao u hotelu!
MARICA: Ima da bude fini, da kuca, pa ako ti se hoće, pustiš ga... ako nećeš, ništa... nek' pre-spava!...
KATICA: Ako su im živci mlaki, može biti!... ali onaj moj bi izvalio vrata!...
PAVICA (dolazi Šandor s televizijskom antenom i Pera s televizorom, pa se postavljaju u dva razna kraja. Pavica proviruje kroz zastor): Sledeća! (Pavica se povuče, a za njom odlazi iza zastora i Anica.)
PERA: Hvataj pravac!
ŠANDOR: Istok!
PERA: Zapad!
ŠANDOR: Istok!
PERA: Zapad!
ŠANDOR: Istok!
PERA: Zapad!
ŠANDOR: Gde smo stali?
PERA: Ma daj malo, stabilizuj, a ne stalno čas ovamo — čas onamo!...
MARELA: Koji ste vi?
ŠANDOR: Majstori od zanata... Šandor!
PERA: Pera!
ŠANDOR: Mika!
PERA: Laza!
ŠANDOR: Janko!
PERA: Marko!
ŠANDOR: Savle!
PERA: Pavle!
MARICA: E, što se i ovaj narod grdno izveštio!
KATICA: Dvojica ih rade, a na platnom spisku ih preko stotinu!...
MARELA (Šandoru i Peri): Gde su vam ostali?
ŠANDOR: U malom džepu!
PERA: U malom prstu!
ŠANDOR: U malom mogzu!
PERA: Spreda!
ŠANDOR: Otpozadi!
PERA: Zavukli se pa ćute.
ŠANDOR: Ko masne krpe!
MARELA: Valjda, ko miševi u brašnu?
PERA: Nije, nego kao volovi u kupusu!
ŠANDOR: I bubrezi u loju!
MARICA: Pa to vam je ko divlje meso, osim noža, nema mu drugog leka!
KATICA: To se seče dok je malo, svi kažu... u korenu.
PAVICA (proviri kroz zastor): Sledeća! (Odvodi za sobom Katicu iza zastora.)
MARELA: A šta vi uopšte radite ovde?
ŠANDOR: Ne radimo mi samo ovde, nismo ograničeni.
PERA: Mi radimo svuda i tamo gde nam se najmanje nadaju.
ŠANDOR: Gde god nam se ukaže zgoda.
MARELA: A koju radnju radite?
ŠANDOR: Biramo kanale.
PERA: Štelujemo sliku.
MARELA: Pa ništa se ne vidi, mnogo vam je maglovito!...
MARICA: Samo neke linije?... Linije, linije, linije!...
MARELA: I iskri vam načas, iskri!
ŠANDOR: Pero, zar se ne naziru konture?
PERA: Iskrivljuje se linija... i pada sneg... sve trepti!
ŠANDOR: TO je od atmosfere!
PERA: A I napon je slab.
MARELA: Ode vam sve u širinu!
ŠANDOR: Sigurno je neki relejni odašiljač u kvaru.
PERA: Zategni ti držače, Šandore!
ŠANDOR: Zategnuću koliko mogu, jer štiftovi su mi izlizani i razlabavljeni.
MARICA: Au, bre, majstore, pa kod vas je to sve napola.
PERA: Nismo mi krivi, takav je materijal.
MARELA: I hoće li slika uvek biti ovako mutna?
ŠANDOR: Ne zavisi to od nas, jer ako smo majstori, nismo čudotvorci!
MARICA: Pa ne kaže ban-badava tamo jedna što je ja znam: unesi čudo u kuću za nesreću!
PERA: E, pa kad je to još neusavršeno, ima konstrukcionih grešaka!
MARELA: Pa šta onda od toga čovek dobija?
ŠANDOR: Pitanje je šta gubi, a o dobitku je još prerano govoriti!
ŠANDOR: I šta bi pa i mogao dobiti: knedla dnevno, vreo krompir mesečno!
PERA: U proseku pada dve daske po glavi.
MARICA: Zar nemate vi druga posla, nego da se s nama izigravate!
ŠANDOR: Ala ste vi malodušni i sumnjičavi!
PERA: Al' evo, ako ne verujete nama, da se to i proveriti!
ŠANDOR (Marici): Da li biste vi pristali da vas mi testiramo?
MARICA: Neka hvala, mi imamo muža... testerišite vi svoju ženu!
PAVICA (proviri kroz zastor): Sledeća! (Odvodi za sobom besnu Maricu.)
PERA: Ova vaša prija je mnogo prgava, da joj se to ne osveti u životu?
MARELA: Nije ona moja.
ŠANDOR: Utoliko bolje za sve nas.
MARELA: Da se okanimo jedni drugih. Vi ste majstori od zanata, pa radite svoj posao dalje ko što ste i do sada.
PERA: Jeste, ali mi to po učinku... a ne možemo posle da prikažemo, ako ne pokupimo podatke... dajte nam to jedan čas!...
ŠANDOR: Ostaćete anonimni, s te strane vam je diskrecija čašću zajemčena. A nama će vredeti ko hleb!...
PERA: Recite samo svoje zanimanje?
MARELA: Gracija.
ŠANDOR: Uža specijalnost?
MARELA: Ženska.
PERA: Pol?
MARELA: Delimično francuski.
ŠANDOR: Uhranjenost?
MARELA: Neopredeljena.
PERA: Nacionalnost?
MARELA: Ovalna.
ŠANDOR: Osobeni znaci?
MARELA: Godinu dana uslovno.

PAVICA (proviri kroz zastor): Sledeća!
MARELA: Evo me odmah, samo da se oprostim!... (Pavica se povuče iza zastora.) E, pa čuli ste, i pored najbolje volje, ja vas moram napustiti.
PERA: Napušteni smo mi poodavno, to kad besmo kao bele lale — pripada prošlosti. Nemojte nas dirati u bolno mesto, nego nam pre rastanka recite ono što nas zanima... nek' pričekaju i oni svojih pet minuta, neće od toga svet propasti!
ŠANDOR: Zbilja, odlazite li na pijac i ukoliko odlazite, da li odlazite sami ili sa suprugom, ili sa drugim osobama, i koliko puta nedeljno?
MARELA: Idem istom prugom, uglavnom... i sa suprugom... a svega jedanput u životu, kad smo bili u zavadi mesec dana, išla sam iz inata s njegovim najboljim prijateljom.
ŠANDOR: A koliko puta nedeljno?
MARELA: Kako kad... neki put češće, neki put ređe... zavisi sve od raspoloženja.
PERA: I kakva su vaša zapažanja?
MARELA: Inkasanti zakidaju, figuranti stati-raju, kalkulanti priželjkuju, trabanti galame, a di-letanti čitaju novine... ceo svet se odao uživanju, a oni koji treba da suzbijaju, odnose se pomirljivo... prvoj meni oprostiše... kažu: ,,Gledaj, more, svoja posla... i malo finiji od tebe dobili su razrešenje na politiku!"... Takve bi trebalo za gušu! Zar umesto da me osakate, oni mi daju štake... kojeg će mi vraga kad ja puzim četvoronoške... I što onda da ih ja krijem kad oni mene štite!
ŠANDOR: More, što je više jaja to je gušća čorba, ti kao domaćica najbolje znaš...
MARELA: Pa znam ja, al' pijana mati i rođenoj deci je maćeha.
PERA: A onako, onako... kako?
MARELA: Pa prilično skupo.
ŠANDOR: Po čemu cenite?
MARELA: Po džepu.
PERA: Rasplinuste se, ženo... govorite više nego što vas pitamo.
ŠANDOR: Moraćete sad dopunu da date.
PERA: Od vašeg rođenja, pa skroz do današnjeg dana... šta ste kad jeli, šta ste kad pili... i naro-čito, šta ste kad sve s kim razgovarali?
ŠANDOR: Kao na primer, taj i taj, rekao je tog i tog dana, na tom i tom mestu, da gora za majstorom plače...
PERA: Da mu se to udari u raboš!
MARELA: Nemojte!
ŠANDOR: ŠTO?
MARELA: Nije to rekao.
PERA: Onda ste rekli vi?
MARELA: Ne! -- onda pišite da je reko on, ako već nešto mora da se upisuje!
ŠANDOR: A sad nam sve to potkrepite nekim vašim doživljajem koji je na vas ostavio dublji trag i uticao da se preobratite, pa da popijemo po jedno fehtanje.
MARELA: Pa eto, baš pre neki dan...
PERA: Petak ili subota?
MARELA: Ne sećam se.
ŠANDOR: Setite se, nama se ne žuri, nastavićemo od nedelje nekog dana...
MARELA: Nemojte, molim vas, ja sam rada da to što pre likvidiram!... Neka bude i petak, i subo-ta, samo da zbog toga ne ležim duže!... Evo, sve što znam ja ću vam odmah ispričati: i kako sam birala na pijaci jaja po tezgama... i kako je to isto radio i jedan penzioner... i kako mu je kao za maler jedno jaje isklizlo iz šake, pa tras na beton... a on, siromah, brzo se saže i zgrabi razmrskano jaje, pa ga srče, sve hlapće i očajno zapomaže i ,,Ode, ode, ode!"... Skupilo se nas pedesetak oko njega da vidimo kako će se stvar okončati...
PERA: Jeste li brojali prisutne? (Pera i Šandor se neopaženo gube sa scene.)
MARELA: Prebrojaću ih ja sad u glavi, ništa ne brinite, da završim prvo ovo kako je čiča jaukao: ,,Pet banki, pet banki!"... i pet nečijih majki opominje gorko... prste liže, ljuske pljuje koje su mu u onoj halapljivosti promakle u usta... al'još nikako da se pribere od derta što je štetovao... dok mu ja ne rekoh: ,,Pa ništa vam nije otišlo u rastur"... Tek onda se starac razvedri i ozari... ,,Pa jest, kaže, prijatno me rashladilo, isto kao da sam koknuo čašu hladnog piva"... te se tako s olakšanjem rasturismo u strelce... Čujete li?!... Gde ste se sakrili?!...
PAVICA (proviri kroz zastor): Sledeća! (Povlači se iza zastora.)
MARELA (koja Pavicu od uzbuđenja s Šandorom i Perom nije ni primetila): Hej, vi!!... Izgoreće slama, ali će i miševi sesti tamo gde ne valja!!... čujete li?...
PAVICA (izleće pred zastor): Treba li tebe limunom vabiti?!... (Povlači se iza zastora.)
MARELA (odlazi i preplašeno se osvrće): Ko istinu gudi, gudalom ga po prstima biju... (Odlazi iza zastora.)

KAKO SE ČOVEK NE RAĐA

(Na pozornici dva kreveta, u jednom leži Marela, u drugom Katica.)
KATICA: Ej, drugarice!... da ti nije pripala muka?... je l' ti zlo?... il' si se opekla jednom u životu, pa se sad kloniš društva?... Zašto samo kao mula ćutiš?!
MARELA: Stid me je.
KATICA: Čega, more?
MARELA: Ne znam. Samo me je stid, mislim, nikad više neću imati obraza među svet. A ti?
KATICA: Nakraj sam srca, sve mi se plače, a ne znam zašto.
MARELA: I znaš, i ne znaš.
KATICA: Takve smo. Sve bismo rekle i istakle na tarabu, samo jedno ne bismo ni rođenoj majci.
MARELA: A moj čovek drži da je to tek tako, pljuni, pa zalepi.
KATICA: Svi su oni na isti kalup. Ja sam svu noć prošlu proplakala, a on se u neko doba probudpo, pa kaže: ,,Što ronzaš? Šta ti je naspelo u zlo doba?" ,,Nije mi ništa", kažem. ,,Ostaće mi deca bez majke". Kaže on: ,,Ne budali, treba ujutru da poranim na posao". Kao da sam ja od drveta. Kaže: ,,Kad god ideš na to tvoje čišćenje, ti celu kuću podigneš na glavu", kaže. ,,Umukni već jednom". Kao da sam ja đubre.
MARELA: Pa i jesmo đubre. Kako da nismo! Čini mi se, čistili su me kao metlom na đubrovnik. Što plačeš?
KATICA: Žao mi je što sam žensko.
MARELA: Sad, to nam je što nam je.
KATICA: I žao mi je što oni sve na gotovo dobijaju... i depu, i uz decu... i sećam se tako kad smo nas dvoje tek počeli da idemo... imala sam košuljicu od belog puplina, pa ja to operem, uštirkam, ispucujem... celo posle podne se lickam i cifram... i idem da se nađem s njim, pa sva treperim... a on mi posle svu tu košuljicu isprlja i izgužva... i što baš ništa i oni da ne iskuse!
MARELA: Zato što su ljudi. Ljudi su ljudi, mi smo spram njih ženske.
KATICA: I lakše bi mi bilo da je on bar sad kraj mene.
MARELA: Doći će, u dva je poseta. Ne bi bilo rđavo da se mi malo i uredimo, ne moraju baš da nas vide u ovakvom stanju. To nije preporučljivo! Imaš li ti šminke, ja sam prošvercovala?
KATICA: More, nema ga ko nije! I ja sam... oni pitaju: ,,Šta imate?" A ja kažem: ,,To što je na meni". A na meni jedanaest tergal suknji, četiri šuškavac-vindjakne, i u svakom cepu po tranzistor, i po dva serviza za crnu kafu, ne smem ni da mrdnem, bojim se kmeknuće mi ispod suknje ona velika krevetska lutka... ovolika!... probio me znoj, al' se samo umiljato smeškam... i prođe voz!
MARELA: Eh, što smo ti mi žene ko mačke!
KATICA: Misliš lukave?
MARELA: Mislim otporne.
KATICA: A što da se prepuštamo? Ako ja imam muža i decu, valjda ja svejedno imam pravo na život? Meni je veća i potreba. Neću da se zaćopim, još sam ja na snazi. Misliš, trsim se?
MARELA: Ne mislim, nego mislim baš sve isto ko i ti.
KATPCA: Samo kad bih ja htela, bilo bi mušterija za ljubav ko pleve. Najmanji znak da im dam, časna reč! Samo da se nakreveljim. Na primer, kad se ja naružiram i namodim, sva se utegnem, pa pođem ovako, predstavimo, po radnjama da pazarim, meni trgovci govore: ,,Gospođice!" I upijaju, upijaju... oči da im iskoče!
MARELA: Znam, al' kad to nije njihovo, nego je državno. Moja je jetrva tako nasela, pa joj posle na sudu predsednik kaže: ,,Kako ste mogli da primate ono do čega se nije došlo na pošten način?"
KATICA: Ja bih znala šta bih njima rekla!
MARELA: Pa rekla im je ona... ,,Na koji je način on zaradio: ne znam, al' znam da je mene dobro koštalo sve što sam od njega izvukla!"...
KATICA: Zbog toga se ja i držim jednoga, mogu da mu uđem u trag. Neću da sutra familija okreće glavu od mene.
MARELA (pevuši): Tiho su šuštale palme...
KATICA: Šta kažeš?
MARELA: Ništa, pevam... (Peva dalje.) kada sam se vraćao sa mora...
MARELA I KATICA (Katica prihvati pesmu, pa pevaju u duetu):
Rumena bila je zora kada sam ti pjevao ja... Sanjaj Marela te divne noći kada sam ti rekao da ću ti doći... Ja idem u svet tražiti sreću, al tebe nikada zaboraviti neću...
P.AVICA (ulazi sa zembiljom): Poseta, žene! (Mareli.) Kakva sreća, ti si ovde, imam nešto važno da ti pričam! Nego, ko je to Katica Bradvica?
KATICA: Ja sam, šta se desilo?
PAVICA (daje joj zembilj): Ovo je dole predao vaš muž... i kaže ako možete na svaki način da izađete na basamake.
KATICA: A što on gospodin nije došao gore, ne bi mu kruna pala s glave.
PAVICA: Ja sam ga slala, al' on kaže da ga je sramota da se meša s ženama.
KATICA: Jeste li ga videli kakav je, ko devojka! (Izleti.)
PAVICA: Kako se zalete, preturiće se preko gelendera... kao da je tamo čeka premija!... Nego, htela sam da te pitam... treba večeras da se upoznam s jednim dentistom... izlazimo na večeru, pa sam htela da te zamolim da mi pozajmiš, da uzmem tvoju haljinu i cipele iz ekonomata do sutra ujutru... je l' može?
MARELA: Što ne bi moglo... (Pojavi se Dule.) Dule!
DULE: U društva sam, pričekaj! (Brzo izađe.)
PAVICA: Pričaću ti ujutru šta je bilo, kako sam se provela.
MARELA: Opet on izvodi svoje besne gliste...
PAVICA: Kaže da nije naočit, ali je interesantan... i lepo zarađuje!...
MARELA: Osećam da će i ovde napraviti neki krkljanac...
PAVICA: Ja znam svakog da izmerim prema držanju koliko je težak.
MARELA: I da mi je znati gde se sad istopio?...
PAVICA: Kakav je da je, hoću samo s ovim mojim što se sad zabavljam da raskinem.
MARELA: E, ovo je prevazišlo!... zadržao se, u štetu da je pošao dosad bi se vratio.
PAVICA: Nije ni ovaj moj sadašnji loš, ne mogu da se požalim... ali samo zbog jednog nikako da se objasnimo... šta će mu krstić na lančiću oko vrata?... ne trebaju meni bogomoljci!... nego je on polu-Poljak po majci!... (Ulazi Dule, a za njim na malom odstojanju i Silvana.)
MARELA: Gde se ti to šetkaš, Dule?
DULE: Ma pusti me, nisam raspoložen za šalu!
MARELA: Šta ti je?
DULE: Nije mi ništa, šta bi mi bilo! Postavljaš mi glupa pitanja!
PAVICA: Mnogo vam je žena zaljubljena u vas, celovreme priča samo o vama, napuni mi uši... vi ste najsrećniji suprug!... (Izlazi.)
DULE: Kako si?
MARELA. Dobro sam, vidiš... umalo da zagla-vim... a ti?
DULE: I ja.
MARELA(na Silvanu): A drugarica?... koga čeka?...
DULE: Što te to zanima?
MARELA: Možda nekog traži?
DULE: Ma ona je sa mnom u društvu! Zar se vas dve ne znate odranije? Priđi, Silvana, da te upoznam s mojom babom!
SILVANA (prilazi): Ja sam Silvana, al' više me znaju kao Silvanu Havajku, ako ste slušali za mene?... jedno vreme sam nastupala i u ,,Kristal-baru"...
DULE: Napolitanke ti donosi ona, a pomorandže su od mene... I nemoj sad da navališ, da sve pojedeš danas, nego pomalo!... koliko da se zasladiš, da ti traje... to je skupo!... vidi cenu, piše... hiljadarka!... ovo je na kraju nula, ne vidi se dobro...
MARELA (gurne sa kreveta na pod i pomorandže i napolitanke): Beži od mene!
DULE (besno Silvani): Primetila je da smo brisali!... ja sam ti lepo rekao da ne prepravljamo cenu!... (Mareli nežno.) Marela... sine, šala je šala... šalu nastranu, dušo!... i pomeri malo nožudare da sedne Silvana!...
SILVANA: Hvala, neću da se gužvam.
DULE: Ma sedi slobodno!
SILVANA: Veća sam kad stojim... i hodi da ti nešto šapnem, da ne čuje tvoja žena... (Dule prilazi, ona polutiho.) Nije joj pravo, ja sam ovde nepripadajuća... što si me dovukao?...
DULE: E, pa onda tako, Marela, kao što smo se dogovorili!... odleži to svoje, pa ćemo se sutra videti... mi sad idemo, a ti budi dobra... i nemoj mnogo da jedeš ove napolitanke, to može da te pročisti... hajdemo, Sivana!... (Krenu.)
MARELA: Dule, stani!...
DULE (zastane): Ne mogu, žurim se... imam neka važna posla!...
MARELA: Hoću nešto da ti kažem...
DULE: Reći ćeš mi to isto sutra.
MARELA: Vrati se samo za trenutak, preklinjem te... dve reči da ti kažem...
DULE: Izvini, Silvana, molim te, da čujem baš šta hoće... (Prilazi krevetu.) Govori, šta je?
MARELA: Ne mogu glasno, hoću samo tebi... sagni se...
DULE: Nemoj da si neozbiljna... (Sagne se.) Hajde, reci!...
MARELA (poluglasno): Kaži joj neka ide!
DULE: Nemoj da se glupiraš! (Marela ga zgrabi za ruke, on se otima.) Pusti me!... nemoj da me grebeš!... Pusti me, kad ti govorim!... (Grubo se otrgne, Katica ulazi, on sa Silvanom dune napolje pored Katice.)
MARELA: Dule, ne idi!... Dule, ako odeš, osvetiću ti se!
DULE (za trenutak se vrati): Za ovaj tvoj preterani postupak ćemo sutra još porazgovarati!... Pra-viš mi mučne scene da pomisli devojka da sam neki šalabajzer!... (Dune napolje.)
MARELA: Dule, ubiću te na spavanju!... Dule, zar je to ta tvoja velika ljubav!... Dule, znaš šta si mi pričao!... U oči ću ti sodu!... Sačekaću te kad se najmanje nadaš!... Dule, život si mi uništio!... platiću glavonji da ti polomi rebra!... otrovom ću ti posoliti, Dule!...
KATICA: Onu bi trebalo, ne njega!... ona je kriva!...
MARELA: Al' on se meni zaklinjao u sve na svetu!... On! On!!... godinu dana me pratio u stopu ko kuče, dok me nije salaberisao... šta mi sve nije govorio!... kako je puzio!... zbog njega sam se zarobila... on mi je ceo život upropastio... A molila sam ga da me ostavi!... terala sam ga od sebe!... Što onda nije otišao?... Koliko boljih prilika sam imala... kako divnih ljudi!... i sve sam ih zbog njega, nitkova, odbila... sve sam zbog njega u životu natraške radila!... pa zar on sad meni tako?!...
KATICA: Al' i ona, i ona!... nije samo on!... on je muškarac!... svaki muškarac je takav!... koji bi od njih odbio kad mu se nudi!... A ova se njemu sama ponudila... more naturila se na silu!... nju bi ko mačku trebalo prebiti, pa da se više nikada u svome veku ne seti da preotima tuđe ljude!...
MARELA: Al' ima ljudi i ljudi!... pa kad bi svi ljudi tako postupali!... Neću da me više on kinji!... dušu da mi kida... neka ide!... neka odlazi, al' nikad više da se ne povrati!... to ne mogu... a znam da će mi opet prići... tako on sa mnom radi... i ja sam luda što popuštam... što nemam snage da mu se oduprem kad dođe... neću više!... nikad više!... zakleću se u ono što mi je najmilije!... kad mi priđe, oči ću mu izvaditi!... samo neka mi prikuči, ubiću ga!... ako pokuša da me dotakne, ubiću ga... .ubiću ga... ubiću ga...
KATICA: Smiri se, sva drhtiš... poći će od tebe, ne smeš toliko da se sekiraš... sve će to proći, samo ako on nije od onih što idu do kraja...
MARELA: Gadan je!... odvratan... grozan!...
KATICA: A misliš da je moj bolji?... ja znam najbolje... kad bih ti samo pričala šta sam ja sve s njim prepatila... i koliko sam njegovih govana pojela... nego ćutim... znam da ni drugi nisu ništa bolji... s početka, kobajagi, med i mleko... samo dok te ne isprevrće, a posle ćeš videti svoga boga... takvi su svi do jednoga!...
MARELA: Osvetiću mu se!... strašno ću mu se osvetiti, zapamtiće me!...
KATICA: Nemoj samo badava da se ždereš!... ja sam to prečistila, svaka žena treba sama sebi da uredi život, a na to i da ne pomišlja... nema nam druge. Nemoj više da plačeš, sva ti je krv otišla u glavu. Hajde, uzmi jednu pomorancu, to će dobro da ti čini.
MARELA: Neću ništa njegovo.
KATICA: Pa ovo nije njegovo, dajem ti od svojih... uzmi. (Marela uzme pomorandžu.)
MARELA: I da on to meni priredi?... meni koja sam za njega sve žrtvovala... kad sam ja bila luda, pa ja njega prva nisam odgurnula!...
KATICA: Ne misli na to; kažem ti... kao da nije ni bilo... zaboravi najbolje!... ja to tako radim, kao da ga i nema... pokupim svoju dečicu, idem kod sestre u posetu... ili uzmem da šijem jastučnice... otvaram rupice na jorganskim čaršavima, spremam zimnicu, čistim šporet... malo čitam novine, slušam radio, borim se s decom... on dođe s posla, a ja ga i ne primećujem... ,,Zdravo" — ,,zdravo", i to je sve... pa da vidiš kako onda on oko mene obigrava i cupka... Je l' te malo ublažila pomoranca?
MARELA. Mnogo mi je lakše...
KATICA: Eto, vidiš... skoro će i veče, već se smrkava...
MARELA: Tamo gde sam ranije odlazila otpuštaju oko jedanaest, ne znam kakav je ovde red?
KATICA: Sličan... u devet je pregled, posle dok se razdužiš u ekonomatu... ovamo — onamo, u podne si napolju...
MARELA: Al' kad ga sutra nađem!...
KATICA: Zar ti još misliš na njega?... nemoj da si naivna!... sigurno i oii sad na nas misle, sve se bojim... Zar ćeš opet plakati?
MARELA: Ne, samo sam umorna od svega... tako mi se spava...
KATICA: Pa da spavamo, vremeje... mene sutra kod kuće čeka lom... neoprani sudovi, kuća razvašarena, kreveti nerazmešteni, ormani pretumbani, deca neumivena... za jedan dan moga odsustva čudo se napravi, šta bi bilo da ja umrem, pitam se?... Je l' ti već spavaš?
MARELA: Ne spavam... mislim nešto... dolazi mi kako smo proletos jednog kišnog dana sedeli u našem vagonu... on me je molio da mu sviram na gitari... i da mu pevam... kao da to nije taj isti čovek, kako je onda bio dobar i nežan...
KATICA: Kaži mi koja je njegova pesma, pa ću ti po tome oceniti koji je?
MARELA: Život je lep.
KATICA: Dobarje on, samo znam šta mu je mana... prek je i nestalan! Čekaj, samo, je l' to beše ona pesma... (Pevuši.) Život je lep...
MARELA: Baš to!...
MARELA i KATICA (pevaju dalje u duetu, sve tiše i tiše, do sna):

... kad ima puno nada
i noć u krevet s osmehom tiho pada...
Život je lep kad zgusne noćna magma,
kad je za ljubav još nesmanjena jagma...
Život je lep kad ne znaš da već gubiš
ono što smeš samo po noći da ljubiš...
I ako sve ti moraš da izgubiš,
život je lep i kada s bolom gubiš...
Život je lep zato što čuda stvara,
život je lep kad ima puno para...
(Spavaju)
PAVICA (uleće u haljini kojuje na početku imala Marela na sebi): Marela!
MARELA (trgne se iz sna): Ko je?!
PAVICA: Ja sam... Pavica.
MARELA: Prepala si me, nešto sam rđavo sanjala... (Budi se Katica.) kao da stojim na nekom puteljku među grobovima...
KATICA: To znači da ćeš uskoro s nekim velikim ličnostima biti u društvu.
PAVICA: Došla sam da ti ispričam kako je noćas bilo... divno!... kao da sam sanjala!... što skoro tako nije bilo... famozno!... uobrazila sam da mi tvoja haljina donosi sreću!...
MARELA: Koje li je doba?
PAVICA: Jutro je već uveliko, nisam ni trenula!...
KATICA (ustaje): Treba nas dve da se pripremamo.
PAVICA (Mareli): Samo da čuješ!... mali je, omanji, ali nije tako ružan!... a što je ovako, mislim, kulturan i galantan... mnogo!... četrdeset komada naručio iz mesta, nismo mogli sve ni da pojedemo... i vino najskuplje, na isti način... i to sve dopola flaše, pa odmah druga stiže na astal... a obaška pivo... i to ono uvozno, pa kad ga s visine izmuziraš, dođe tri četvrti čaše kragna... brkovi od pene čvrsti, da ih ne poližeš, ostali bi ispod nosa do ujutru!...
KATICA: Kako gustiozno to pričaš, spopade me žeđ!...
MARELA: Nemoj da nam hvataš zazubice!
PAVICA: Časna reč, mnogo je fer!... na kraju su bili kolači, šangaj voće, pečeni kikiriki i kafa...
i još bi on zvao da sam ja htela!... uopšte na ceh ne obraća pažnju... A znaš kako je uzdržan!... kad smo pošli, on sve izvinite, sve izvolite... pridržava me... ima manire kao da je u Parizu rastao, a odavde je, naš, iz Velike Plane rodom!... ispratio me sve na odstojanju... i tek u kapiji...
MARELA: Poljubio te?
PAVICA: Al' više kao rođački!... zakazali smo za danas u osam na trgu kod sata... Osećam da ću se zaljubiti!... Odbija me malo samo što je on ženjen. Ali ne živi sa ženom u slozi!... to je neka, kako sam čula, opasna!... uopšte nema razumevanja... upropas-tila ga psihički, čula sam... razvešće se... i ona nije sad tu, ima godišnji odmor, pa je s detetom na moru... imala bih još onoliko da ti pričam, ali moram da se presvučem, čekaju me dole na prijemnom!... hoću samo još jednom da te poljubim za haljinu... !... videćemo se dole, uvešću te da budeš prva na redu za pregled!... (Izleti napolje.)
KATICA: E, živote, gorak li si!... Žena s detetom na moru, a muž s babicom u kafani, pa raspali po šangaj voću!... ljubav kao vrbov klin!...
MARELA: Kad se saže da me poljubi, ja joj vidim sve šljive po vratu... skroz je izujedana!
KATICA: Pa posle, kaže, veruj muškarcima... a sažaljevaj žene!...
MARELA: Ne zna se ko je od koga gori!...
KATICA: Al' kad se čovek ipak tako zamisli... i princezu, i vešerku, i čestitu majku, i kurvetinu, i ministarsku, i seljanku... sve je to majka rodila! Izaći, na primer, na ulicu kad je najveći promet i narod listom gmiza, pa se seti da je sve to iz majke izašlo... Sve je to mučena majka rodila!
MARELA: Zbilja, sve je to majka... E, ljudi, ljudi!... (Marela i Katica kupe svoje stvarčice da bi otišle.)
KATICA: To ti je ko u onoj pesmi... (Pevuši.) A kad dođem...
MARELA I KATICA (pevaju dalje u duetu): ... na grob majke premile
Od tuge će srce da mi prepukne...
(Zavesa lagano pada, pesma se još čuje.)

KAKO SE ZA JEDNU STOTKU POSTAJE SREĆAN I ZADOVOLJAN

(Čim padne zastor, grune zaglušujuća južnoamerička muzika.)
DULE (dolazi pred zastor sa strane, kreće se natraške): Levi ajnšlag, Kufta! Levi!! Ispravi sad!!! Dobaar!... bremzaj!... stani!... puška!...
KUFTA (dolazi): Hoćemo li ovde, da poturam panjeve?
DULE: Hoćemo! Silvana, tvoje mesto! (Silvana dolazi u večernjoj bleštavoj haljini za nastup i donosi dva ručna megafona jedan daje Duletu. Dolazi i Kufta s harmonikom i megafonom.) Tuš, muzika, Kufta, molim!! (Kufta tuš na harmonici, dalje svi troje govore u publiku kroz megafone, ali ne stoje u mestu, kreću se, komešaju se.) Pažnja, pažnja! Svi oni koji su ma na koji način odrođeni, tužni, poraženi, rotirani, kompromitovani i seksualno ugroženi!!...
SILVANA: Svi oni koji su ma na koji način degradirani, potišteni, reducirani, antipatični, sentimentalni, zaobiđeni, mračni i pogrešno okvalifikovani!!...
KUFTA: Svi oni koji su ma na koji način ucveljeni, konzervativni, anulirani, korumpirani, u sebe uvučeni, pretučeni i niže razvrstani!!...
DULE: Svi oni koji su ma na koji način dogmatični, impotentni, dezorijentisani, kontrarevolucionarni, stambeno neopskrbljeni, deklasirani, sudski osuđivani i u razvoju ukočeni!!...
SILVANA: Kao i svi ostali bez obzira na rang, pol, stepen obrazovanja, godine starosti i nacionalnu opredeljenost!!...
KUFTA: Mogu svi kod nas uz popularnu cenu od samo sto dinara u roku od četvrt sata postati srećni i zadovoljni!!!
DULE: Perspektivnost, nade za bolji život, romantika, ljubavne draži, elan, buđenje optimizma i većih životnih apetita pružiće vam naša dupla moto-sportska panoramika pod parolom: tehnika narodu!!!
KUFTA: Svi oni koji uz mali reskir od samo sto dinara iskoriste svoju životnu šansu i posete nas, imaće prilike da vide temperamentni ples vatrene Silvane, zvane Havajke — seksepilke s najizazovnijim oblinama na ovoj teritoriji!... kao i do sada u svetu neviđenu smrtonosnu motoristiku mejd in germani koju izvodi svetski as lepi Dule!!!
SILVANA: I sve to skupa zajedno u muzičkoj obradi našeg renomiranog muzikusa sluhiste, Kufte Paganinija, a uz sniženu okasion cenu od samo...
SILVANA, DULE i KUFTA: (uglas): ... sto dinara!!!
DULE (odloži megafon): Ti sad, Kufta, po gradu izlepi plakate! (Zavesa se diže: na pozornici vagon i krš dekora koji treba da se sklapa kasnije.)
SILVANA: Idem ja da se preobučem i abšminkujem!... I ako ma ko donese na moje ime poziv od sudije za prekršaje, vi samo recite: ,,nepoznata"!...
KUFTA: O, smušenosti!... kad se gde koja mučenica uhvati u kolo, a ne zna odakle je šuplja!...
DULE: Ti, Kufta, ne brljavi, nego gledaj svoja posla!
SILVANA: Ako ja ne znam kako se zameću tragovi, onda ne znam ko zna?... ki-ki!... Al' moja je deviza: onde, ovde, tuda svuda... i nikad ne noćiti na istom mestu više od tri noćivanja!... i po ulici bilo sunce ili hladovina, bez naočara za sunce ne idi, zbog sode, jer hoće to žene da upražnjavaju kad im muževima skineš kajmak s buđelara!... (Odlazi u vagon.)
KUFTA: O, zakovrnutosti!... kad gdekoja ždrebica legne na vrh slame da uperenim nogama plaši vrane!...
DULE: Kufta, ne idi mečki na rupu, rekoh li ti!... I nađi neke geliptere za sitne pare da nam namontiraju panoramiku, ja ću sa Havajkom prodefilovati po okolini. Jasno?
KUFTA: Jasno... nego, Marela nam se danas vraća iz bolnice?
DULE: Neka se vraća, ko joj brani! Gledaj ti svoja posla! (Kufta odlazi.)
SILVANA (dolazi iz vagona preobučena): Hik!...štuca mi se, spominje me jedna što sam joj čoveka naučila kako se diže kredit na bareno jaje!...
DULE: Kakvo jaje, šta pričaš?
SILVANA: Kad ti kažem, sve se da urediti... samo na tvrdo da se skuva i da se onako još vrelo oljušti... pa da vidiš kako se pečat prenosi s hartije na hartiju, ko ništa!...
DULE: Gle-gle?!... gde si te škole izučila?...
SILVANA: Kako gde?... a one silne istražne, gde se istražuje!... pa po nas pet-šest u sobi, a koji put i deset, menjamo iskustva... čemu se sve ne možeš naučiti!...
DULE: I kad sve ti to, devojčice, pre, tek si zapupila?!...
SILVANA: Da si ti živ i zdrav, ja sam još u trinaestoj probila led!... i šta je odonda vode iroteklo, iha!... i koliko je preko mene pregazilo ljudi raznih profesija, oho!... bio je među njima čak i jedan sivac iz SIVA!... naplaćivao im tamo neke markice, a lepio ih meni na zadnjicu.
DULE: Znači, ti si markirana?!...
SILVANA: Zvanično jesam, al' ja privatno živim više na parče... i uvek samo ko kraljica... A čim me markiraju, ja abdiciram, pa izađem na pijac i rasprodam sve suvišne stvari... utopim kišobran, utopim peškir, utopim kufer... i kupim samo jednu plastičnu mrežu, veknu hleba, pola salame šunkerice i jedno kilo jabuka...
DULE: Valjda pregladniš od one sekiracije i straha pri pomisli šta bi ti kelneri uradili da im je da te kroz mala vrata odvuku iza sale u magacin?
SILVANA: Ispalo bi da sam sve ja kriva što su im zabranili držanje muzike. Kažu: ,,Tu je svake noći među gostima bilo Kosovo polje zbog te Silvane!"... A iz početka su govorili da se za promet ne boje dok im je mene!... Sve su po dve plaće na mesec delili!...
DULE: O bakšišu i zakidanju pijanim gostima i da ne govorimo!...
SILVANA: A posle ceo personal piše protiv mene peticiju predsedniku opštine i sudiji za prekršaje... računaju: mene na berbu kukuruza, a oni će za promet naći novu kraljicu... al' ja ih predupredim, pa bacim na vreme stara dokumenta... obarim jaje, pa sačinim nova te izađem na drum... i retko da me koji kamiondžija odbije... Eto mene ko kraljice u nekoj drugoj varoši, a velika je Jugoslavija!...
DULE: Znaš, Silvana, da ti ne verujem!... Uopšte se po noći ne trzaš kad nešto šušne ili lupne sa ulice, da onako bunovna pomisliš: evo ih po mene, dolaze!...
SILVANA: Zato što ja slabo pamtim i uopšte ne znam šta je juče bilo... I ima tako neki put, priđe mi poneko... Kaže: ,,Srce, sećaš li se ti mene?... ,,Uopšte", kažem ja. A on kaže: ,,Pa imaš li ti mladež na ramenu?"... Ja kažem: ,,To imam, vidim da se ti sećaš"...
DULE: Seća se, imaš ga, zaista!
SILVANA: Ali ja se nikog ne sećam... i znam samo ono što je danas, a kad prođe, kao u ambis da je propalo... Jedino ću tebe, Dule, držati u ljubavi dok sam živa... do groba!...
DULE: E, pa i đavo dođe po svoje, što se kaže!...
SILVANA: A govorili su meni da ću naići na minu... i nije da sam naletela, nego da se sad pojavi ne znam ko, da mi milione prospe pod noge, ja bih pljunula!...
DULE: A zbog čega, hajde, priznaj, nemoj da kriješ!
SILVANA: Pa bilo je ljudi i ljudi, Dule, ali kao što si ti, to još nisam nailazila, nikad... mnogo si grub!...
DULE: To su mi već mioge rekle. Na svaku žensku kad spustim šapu, ona je likvidna!
SILVANA: Al' nemoj više da pogledaš ni jednu osim mene, života ti!... Ja ću se besiti ako me ostaviš... toliko sam se u tebe čisto zaljubila, zauvek... očiju mi!...
DULE: A zbog čega sve to, što kriješ, priznaj!... To volim da čujem!
SILVANA: Pa gde da nađem takvog muškarca kao što si ti, to se ne nalazi... Dule, kunem ti se u sat i oba oka... veruj mi!...
DULE: Verujem ti, pročitala si me skroz, a i ti si meni slična!
SILVANA: Pa hoćemo li već jednom da krenemo, ja sam pripravna?
DULE: Aha.
SILVANA: Pa što si se onda udrvio?... i što si tako užagrio očima na mene?
DULE: Ko ne bi kad si opojna!
SILVANA: E, sad ja tebi ne verujem!
DULE: Kako ti umeš da oceniš vrednost čoveka, to je unikum!
SILVANA: I opet ti ne verujem!... ništa ti ne verujem!...
DULE: Meni svaka veruje, moraš i ti!...
SILVANA: Ne moram! Kupi mi prvo nešto, pa ću ti verovati.
DULE: Kupiću ti. Sve ću ti kupiti! Biće sutra para kao blata, ovo je ovde mesto talično za rad.
SILVANA: Sutra je za sutra, a danas je za danas. Ne tražim ti ja bogzna šta da se toliko skanjeraš. Ja sam jeftina, a rentabilna! Hoćeš da kažeš da nisam?!
DULE: Jesi! Ti si moja naga vizija!
SILVANA: Kako znaš da podilaziš!
DULE: Ti si moje samrtno proleće i ljubav bez uzvrata!
SILVANA: Veliki si fahman!
DULE (grlije i lagano odlaze): Ti si moja razbuktala strast i nevinost bez zaštite! (Izlaze.)
KUFTA (dolazi s harmonikom i seda. Dolaze i binski radnici i montiraju dekor: podijum s valjcima i motorom. Kufta svirucka i pevuši): Tiho su šuštale palme kada sam se vraćao sa mora, rumena bila je zora... (Prestane i obraća se binskim radnicima koji rade.) Hajde, momci, navalite!... isplata na ruke po obavljenom poslu!... ako ste vredni nema tu ni pola sata rada!... (Dalje svirucka i pevuši.) ... kada sam ti pjevao ja... (Iza njegovih leđa dolazi Marela.)
KUFTA I MARELA (Marela prihvati Kuftinu pesmu i pevaju u duetu): Sanjaj Marela te divne noći...
KUFTA (prene se i okrene se): Marela!
MARELA: Paganini! (Polete jedno drugom u zagrljaj.) A gde je Dule?
KUFTE: Tu se baš sad vrzmao... ne znam gde ode?
MARELA: Sam?... sa onom, znam!... Zašto samo ćutiš, Paganini?
KUFTA: Ja sam mu rekao, Marela!... odjutros dok je ona još spavala u vagonu, iskoristio priliku da mu sve izgovorim!...
MARELA: A šta?
KUFTA: Rekao sam mu, Marela: ,,Po onome šta čovek rezonuje o ženi, možemo ga svrstati!" ,,Nemoj, Kufta, da daviš", reče mi on. Rekoh ja: ,,Tvoja majka je žena, ona ti je dala život!... Ko mrzi ženu, zaboravio je na svoju majku!" Ali on me odalami po ramenu i ode smejući se grohotom... A ja viknuh za njim: ,,Ko ženu masati taj je najbedniji među onima koje sunce greje!" Ali on je na sve to ostao gluv.
MARELA: I slep, Paganini... kod očiju ćorav... zaćoren!
KUFTA: Neka ga, prokockaće svoju muškost i biće nesrećan ako tako nastavi, jer njegova ruka neće više biti sigurna da se ti na nju možeš osloniti... o, strahote!
MARELA: I na čemu smo onda?... ja sam gola i bosa, tako reći na ulici, Paganini... kako ću se iščupati iz ove neprilike?
KUFTA: Prezri opasnosti.
MARELA: I hoću li onda biti srećna?
KUFTA: Hoćeš, ako budeš znala da kompletno sortirana garderoba, komforan stan i luksuzna kola ne čine umetnicu srećnom, već joj to u životu može pružiti samo njena afirmacija na polju umetnosti.
MARELA: Ali ja ne mogu biti sasvim srećna ako nemam ljubavi, Paganini!... hoću li ja ikada biti ljubljena onoliko koliko ljubim?
KUFTA: Hoćeš, ako budeš znala da je ljubav divno i mirisavo cvetno polje na kome treba neumorno danju i noću raditi.
MARELA: Ali ako on sa ovom računa ozbiljno?
KUFTA: Kad govori ozbiljno tad misli neozbiljno.
MARELA: A šta on misli, ko zna?
KUFTA: Misli kako će doći do cilja.
MARELA: Istinski je ne voli?
KUFTA: Dok želja bude ispunjena ljubav će presušiti.
MARELA: Hoće li mi bar posle biti veran?
KUFTA: Hoće do prve prilike.
MARELA: Ako tako kani, što me uopšte drži uza se?
KUFTA: Zato što u tebi gleda svoju sreću.
MARELA: U poslu?
KUFTA: I u poslu.
MARELA: Sumnjam, on nije materijalista.
KUFTA: Kad spava idealista je.
MARELA: Ti grešiš, Paganini, pre bi se za njega moglo reći da je ženskaroš.
KUFTA: Al' najviše su mu uz srce prirasle ženske koje su na novcu naslikane.
MARELA: On je totalno šašav!
KUFTA: Da je pametan imao bi nešto.
MARELA: Ne može da ima ništa kad pripada mokroj braći.
KUFTA: E, pa kad ne voli vodu ni u cipelama, a kamoli u čaši.
MARELA: Ako tako neuredno nastavi, ipak, brine me njegovo zdravlje... Šta misliš, Paganini, hoće li on dugo živeti?
KUFTA: Ako se ikada nauči kako će se odreći najslađeg zalogaja, doživeće duboku starost, ali ako nastavi da poklanja otkucaje srca svoga svakoj lepojki, čisto sumnjam.
MARELA: On je naivan, to je nesreća... vešto ga okupiraju.
KUFTA(skoči): Evo ih, dolaze... idem ja da isplatim ljudstvo, a ti budi oprezna... zašto da truliš po zatvorima zbog rekla-kazala?
MARELA: Šta da radim?
KUFTA: Uđi u zadrugu!... i ne daj da te politički isprovocira... čuvaj svoje mesto u trupi, zakon te štiti... nije predviđeno da moraš prednjačiti, važno je da si na broju... i ti se pridržavaj parole da ti sve ide u rok službe... pst!... ja ti ništa nisam rekao... pričali smo o vremenu, o kući, o deci... o sasvim običnim stvarima!... ( Brzo ode)
DULE (ulazi sa Silvanom, ne primećuju Marelu): Znaš kako, Silvana!... sve grand!... sve nobles!... sve eht!... glanc!... san!...
SILVANA: Na kukovo leto.
DULE: Garantovano!... ne bio ja taj koji sam ako sve ne bude fit!... set, rajf, tergal, kloke, eponž, o d kolonj, ažur, šante kler, plise, valansje, krejon, frotir, voal, vez endl, suar d pari, krep de šin, maroken, ša nuar, šinjon, krep banjol!...
SILVANA: Na sveti nikad.
MARELA: Nema ništa gore nego kad zreo čovek šene.
DULE (on i Silvana tek sad ugledaju Marelu): Vratila si se?
MARELA: Jesam.
DULE: Kad pre?
MARELA: Što?... jesam li ovde nekome na smetnji?
SILVANA (za sebe): Opasala se jezikom ko guja repom, pa samo palaca.
DULE: Bacaš čifte, Marela!... što se ritaš?
MARELA: More, gledala sam smrti u oči!... sve one koje su juče umrle danas su se pokajale.
SILVANA (za sebe): Samo meso došlo kući.
MARELA (Silvani): Aha. Koju tišti ona i vrišti.
DULE: Neću čarke, Marela! Što sikćeš?!
MARELA: A ti si mi posebno dužan jedno objašnjenje!
KUFTA (doleće): Smirite duhove, publika se već kupi... o, blagosti!... (Marela pođe ka vagonu.)
DULE (za Marelom): Kuda ćeš ti?
MARELA: U garderobu da se kostimiram za nastup! (Ulazi u vagon.)
SILVANA: A ja?!
DULE: Svlači se i ti!
SILVANA: Neću da sedim na klupi za rezerve!
DULE: Igraćeš! (Grubo je gurne.) Odlazi kad ti govorim! (Silvana odlazi u vagon, iz vagona sevaju munje.)
KUFTA: Što komplikuješ život? Napraviće nam skandal, svi komplet ćemo napipati zatvor.
DULE: Ućuti. (Penje se na plato gde stoji motocikl na valjcima.)
KUFTA: Vi ste mladi, lako vam je, ali meni se ovako starom ne ide više po kazamatima!
DULE: Ne baksuziraj, Kufta, ima na platou mesta za obe! (Iz vagona sevaju munje.)
KUFTA: Biće tu laktanja, omaćiće se neka odozgo s platoa u publiku!
DULE(besno): Prestani već jednom da filozofiraš!... i odlazi s biletima na ulaz, pa puštaj!... (Odlazi u vagon, iz vagona sevaju munje. Kufta odlazi na drugu stranu, čuje se žagor hora.)
SVETA (dolazi s Milisavom): Ja sam ovo gledao već jedanaest puta.
MILISAV: I je l' bar nešto vredno?
SVETA: Jaka stvar. (Ceo hor publike uz žahor i ciku ispunjaoa prostor ispod platoa. Aplauz.)
KUFTA (S harmonikom se penje na plato): Poštovana publiko!... dozvolite da vam predstavim članove naše trupe koji će vam pružiti nezapamćeni užitak!... (Iz vagona dolazi na plato Marela u večernjoj haljini.) Najzapaljivija balerina Južnih mora i protektorata obećanih nada... naša nezapamćena Marela!... (Aplauz.)
MILISAV: Gde je nađoše ovako urokljivu?
SVETA: Šta sam vam rekao.
KUFTA (dolazi iz vagona na plato Silvana u večernjoj haljini): Naša nova snaga žive ritmike i perspektivne emocije... Silvana Havajka!...
MILISAV: Kakva je vižljasta, obrnula bi se na zrnu bibera.
SVETA: Mnogo je rafinirana, ja imam prirodan ukus.
MILISAV: Napred, Silvana — prva si!
SVETA: Pa vi nju znate?
MILISAV: Aha. S fakulteta... zajedno smo polagali vodovodne cevi na prinudnom radu.
KUFTA (Dule dolazi na plato iz vagona, u koži): Svetski motoristički as na valjcima, odlikovan grand pri medaljom Tomos Kopar, lepi Dule!
DULE (dalje komponovati harmoniku s bukom motora): Cis dur, Paganini, daj šlagvort!... (Muzički uvod, Siloana i Marela baletske poze uz muziku.) Pesma o karburatoru u kojem živi pojedeni pas...
SILVANA i MARELA: Bu-bu-bu!
KUFTA: Ili dokaz kako neko kad je bedan jede sam sebe!...
(Ceo recital uz muziku: harmonika, motor.)
MARELA: Pas je imao motociklistu za gospo-dara!...
SILVANA: A motociklista je imao krš od motora!
MARELA: Obojica su bila dva beskućnika stara!
MARELA. SILVANA, DULE I KUFTA (uglas): Uvek bez para, uvek bez para, uvek bez para!
KUFTA (sasvim obično upita): Pa šta su onda jeli? (Muzika življe.)
(Dalje Silvana i Marela šraju pse, šene, mašu ušima, itd, a Dule ih hrani šećerom itd.)
MARELA: Pas je pojeo svoj rep!...
DULE: A motociklista auspuh!
SILVANA: Pas je pojeo svoje uši!
DULE: A motociklista guvernalu!
MARELA: Pas je pojeo svoje šape!
DULE: A motociklista točkove!
KUFTA: Pas je pojeo sve, samo nije pojeo svoj lavež!
SILVANA i MARELA: Bu-bu-bu! Bu-bu-bu!
DULE: Motociklista je pojeo sve samo nije pojeo svoj karburator!
SILVANA I MARELA: Bu-bu-bu... bu-bu-bu...
KUFTA: Ostalo je tako malo od psa i motora...
MARELA: Samo lavež i karburator...
DULE: Taman za konzervu...
KUFTA: ... da se kondezuje beda!...
DULE: Beda!
SILVANA: Beda!
MARELA: Beda!
DULE: Koju niko ne može pojesti, pa ma koliko bio bedan!...
MARELA: Gazda, ovde smo!...
KUFTA: Laje pas iz karburatora...
DULE: I niko reči ne razaznaje...
KUFTA: Samo motociklista vari metal.
DULE: I sve staje po starom...
SILVANA: Gazda, ovde smo!...
KUFTA: Laje pas iz karburatora...
DULE: I cela ulica trešti od njihovog besa...
SILVANA i MARELA: Bu-bu-bu! Bu-bu-bu!
(Menja se ton, nastaje kancelarijsko cikaoo, izveštačeno razjašnjavanje.)
MARELA: Prestani već jednom da se laktaš, dozlogrdilo mi je.
SILVANA: Raspravićemo to kod direktora.
MARELA: Misliš, spanđali ste se, pa možeš da vršljaš.
HOR: Bravo!... bravo!...
SILVANA (Duletu): Zar ne čujete kako vas opanjka-va?... kaže: i on mi je direktor, s četiri razreda osnovne škole...
DULE (Mareli): Ti si ta što po ćoškovima kršiš disciplinu i širiš neprijateljsku propa-gandu?!
KUFTA(Mareli poluglasno): Nemoj... nemoj da mu krnjiš autoritet...
DULE: Ali ako ti sredina ne odgovara, ti si u naponu snage, okušaj sreću na drugoj strani... svet je veliki!
MARELA: Zbog nečijeg kaprica?!
HOR: Bravo!... bravo!...
DULE: Naprotiv, daćemo ti lepe pismene preporuke.
MARELA: Samo da biste me se kurtalisali! (Poteše nož iz nedara na Silvanu.)
SILVANA: Nož!
DULE (skoči, uhdati je za ruku i zavrće joj ruko ruku, bez milosti): Bando!
MARELA: Polomićeš mi ruku... Dule!
DULE (grubo je odgurne, baci na tlo): Trebalo bi da te ubijem!
KUFTA: O, pakla!
MARELA: Ubij me!... ubij!... hoću da me ti ubiješ!
HOR: Bravo!... bravo!...
DULE: S obzirom na tvoje zasluge iz prošlosti. neću te ubiti... (Gruboje odgurne.) Beži!
SILVANA (hvata Duleta za ruku i vuče ga): Ja se gnušam, ne mogu to da gledam... potresa me...
KUFTA: O, podlosti!
MARELA: Dule, stani, ne idi s njom, lažljiva je!
HOR: Bravo!... Bravo!...
MILISAV: Čekajte, ljudi, što aplaudirate? Je l' ovo sve gluma ili se oni istinski razračunavaju?!
MARELA (za Duletom i Silvanom koji odlaze): Dule, nećete daleko stići!... jedna od nas dve mora pasti!...
KUFTA: O, uvrede!
SVETA (skoči na plato i uhvati Marelu za ruke): Stanite!... osvestite se...
MILISAV: Ljudi, pa ovo nije u programu, mi smo prevareni! Neka nam vrate pare!!
HOR (komešanje i skandiranje): Pare — pare — pare — pare!!!
KUFTA: Narode, za mnom na blagajnu, dobićete svoje pare!... (Jurne i svi jurnu za njim.)
HOR (u odlasku skandiranje): Pare - pare - pare — pare!!!
MARELA (kojaje ostala sama sa Soetom na platou, otima se.): Pustite me!
SVETA: Smirite se.
MARELA: Ne mogu to da preživim, pustite me!
SVETA: Čini vam se, drugarice!
MARELA: Ostavite me!
SVETA: Saslušajte me, molim vas!... ja vas po-smatram, danas je peti dan!...
MARELA: VI mene?
SVETA: Da. Pratim vaš repertoar još dok ste bili s one strane preko mosta... i bez preterivanja mogu reći da je od neprocenjene štete što u vašoj trupi dolazi do unutrašnjih razmimoilaženja... Trenutno imate primat u gradu, sve drugo je slabije!... ja sam varoš prokrstario uzduž i popreko, znam šta sve postoji i šta se govorka u narodu... Znate, ja uvek tako za vreme ferija doputujem da se obavestim o zbivanjima i najnovijim dostignućima.
MARELA: Vi niste odavde?
SVETA: Daleko sam ja.
MARELA: Odakle?
SVETA: Čak sa Čačalice.
MARELA: To je tamo negde u Piškopeji?
SVETA: Skoro.
MARELA: Pa šta radite tamo?
SVETA: Predajem istoriju u osnovnoj školi... odlično sam plaćen, ali tamo nema čovek gde ni da potroši... i nas je trojica muškaraca u školi, pa da skapamo od dosade... nego, ja sam za sebe izmislio neku vrstu sastavljanja ukrštenih reči... to popunjavam i skoro sa neverovatnom tačnošću prognoziram na šta ću sve novo naići kad ovde doputujem... moglo bi se reći da je to istorijski sistem koji nikakva moda ne može opovrgnuti, jer moda je moda, u redu!... ali nikad u modu neće ući žaket sa tri rukava!... čovek ima dve ruke, to je osnov!... Vi i ne čujete šta vam ja govorim? Zašto ustajete?
MARELA: Ko ste vi?
SVETA: Ja sam Svetislav Sveta Apostolović, nastavnik istorije i jedan od vaših mnogobrojnih obožavalaca!...
MARELA: Pa šta vi tražite od mene?
SVETA: Ne!... ni govora!... nisam ni pomislio...
MARELA: Pa šta onda hoćete?
SVETA: Hoću da razbijem vaše zablude!
MARELA: Idite vi svojoj kući, čeka vas žena!
SVETA: Pardon, nisam ženjen!... i dozvolite, molim vas, da zaključimo!... to što se vama čini da nanete vam uvrede nećete preživeti, pogrešno je!
MARELA (saginje se i sa tla dohvata puža): Puž!
SVETA: Nema uvrede koju čovek neće zaboraviti!
MARELA: Puž donosi poboljšanje života.
SVETA: Zbog toga on i jeste tako spor!... ali da se ne udaljujemo od teme.
MARELA: Pusti puže rogove...
SVETA: Nema zla koje čovek neće nadživeti!... čovečanstvo je preživelo kugu, inkviziciju, genocid, fašizam!...
MARELA: Ako nećeš pustiti...
SVETA: Lomače, giljotine, vešala, streljanja, ratovi i logori, sve je to bilo sračunato da se ljudi unište, ali ljude je nemoguće uništiti!... Kako bi onda vas neko mogao uništiti sa dva šamara?
MARELA: Ako nećeš pustiti ja ću tebe ubiti u zelenoj travi sekirom po glavi...
SVETA: Otresite se vi tih dešperatorskih ideja!
MARELA: Verujete li i vi da puž donosi poboljšanje života?
SVETA: Ja sam u školi imao običaj da deci slikovito objašnjavam izvesne istorijske pojave... na primer, ako je život slon, pretpostavimo... i najveći imperatori u odnosu na njega nisu veći od buve... slon bi podneo i na hiljade takvih insekata, a istorija ih ipak ne pamti toliko!... i najverovatnije da će ih sve manje pamtiti s obzirom na okolnost da je pronađen diditi... mislim, istorijski flit!...
KUFTA (dolazi): E, pa mnogo je svet iskvaren!... prodali smo trideset karata, a preko njih pedeset se pojavilo da im vratim pare za karte!... odakle li se samo stvori onaj višak hohštaplera!... Ko li im je pre javio da ovde treba koristiti gužvu?! Još ako se sad vest proširi nagrnuće sa svih strana!
MARELA: A gde je on?!
KUFTA: Otkud znam! On samo dune, a mene ostavi da vadim trnje!... čuo sam da je tu negde s onom u kafani!
SVETA (Marela jurne, on joj stane na put): Marela, ne idite!... (Ona hoće da ga mimoiđe.) Marela, dozvolite da se nađem u vašoj blizini! Mogu li poći sa vama?
MARELA: Gde?
SVETA: Nije važno gde!... i na kraj sveta ako zatreba!... recite samo: da!... jes!... ui!... javol!... harašo!... (Marela odlazi bez odgoćora.)
KUFTA: Ma idite vi za njom, što je pitate!... žensku nikad ne treba pitati!... trčite brzo!... (Sveta jurne za Marelom.)
HOR (uz tutnjavu van scene): Pare -- pare -pare — pare!
KUFTA (uplašeno skoči): Evo ih!...
HOR (sa svih strana pokulja na scenu sa ćuskijama, sekirama, motikama. Ruše, lome, skidaju, uzimaju sve što stignu i odnose trčeći): Pare — pare — pare -pare!
KUFTA (vikne u publiku): Pare — pare, pa ceo svet! (Zastor pada.)
HOR (i dalje sve besomučnije ruši i skandira): Pare — pare — pare — pare!...

[Braca]