Judžin O'Nil - Dugo putovanje u noć

[makova 7]

Judžin O'Nil
DUGO PUTOVANJE U NOĆ
Prevod : Voja Čolanović

Naziv originala:
Eugene O'Neill
Long Day's Journey Into Night

Karloti, na dvanaestu godišnjicu našeg venčanja
Najdraža. Tebi darujem rukopis ovog komada o staroj tuzi, komada pisanog suzama i krvlju. Neko bi rekao da je to čemerno neprikladan dar za dan kad se proslavlja sreća. Ali ti ćeš razumeti. Ja ga shvatam kao znak pažnje prema tvojoj ljubavi i nežnosti koje su mi dale veru u ljubav i tako pomogle da konačno pogledam u oči svojim pokojnicima i napišem ovaj komad — da ga napišem sa dubokim saosećanjem, praštanjem i razumevanjem za sve četvoro zlosrećnih Tajrona.
Ovih dvanaest godina, Voljena, predstavljale su putovanje u svetlost. U ljubav. Ti znaš koliko ti dugujem. I koliko te volim.
DŽIN
Tao Haus
22. jula 1941.

LICA:
DŽEJMS TAJRON
MERI KAVAN TAJRON, njegova žena
DŽEJMS TAJRON MLAĐI, njihov stariji sin
EDMUND TAJRON, njihov mlađi sin
KETLIN, služavka

SCENE:
PRVI ČIN:
Dnevna soba u letnjikovcu Tajronovih oko osam ipo izjutra, jednog avgustovskog dana 1912. godine.
DRUGI ČIN:
Prva scena. Isto, oko dvanaest i tri četvrti. Druga scena. Isto, nekih pola časa docnije.
TREĆI ČIN:
Isto, oko šest i po te večeri.
ČETVRTI ČIN:
Isto, oko ponoći.

PRVIČIN
SCENA: Dnevna soba u letnjikovcu Džejmsa Tajrona. Jednog avgustovskog jutra 1912. godine.
U pozadini su dvoja dvokrilna vrata sa zastorima. Desna vode u prednji salon, koji, hladno i uštogljeno namešten, odaje sobu gde se retko boravi. Kroz druga vrata ulazi se u zadnji mračni salon, bez prozora; on služi samo kao prolazna prostorija izmedu dnevne sobe i trpezarije. Do zida, između tih vrata, nalazi se ormarić sa knjigama, a iznad njega Šekspirov portret. U ormariću su Balzakovi, Zolini, Stendalovi romani, filozofska i sociološka dela Šopenhauera, Ničea, Marksa, Engelsa, Kropotkina, Maksa Šternera, zatim Ibzenovi, Šoovi i Strindbergovi pozorišni komadi, knjige stihova Svinberna, Rosetija, Vajlda, Ernesta Dousona, Kiplinga i tako dalje.
U desnom zidu, u dubini scene, ugradena su vrata načinjena od mreže za zaštitu od komaraca. Ona vode na verandu, koja obgrljuje polovinu čitave zgrade. Bliže gledalištu, tri jednaka prozora otvaraju vidik, preko zatravljenog prostora ispred kuće, na pristanište i obalsku aveniju. Do samog zida, uz prozore, nalaze se stočić od pletenog pruća i običan hrastov pisaći sto.
U levom zidu, ispod sličnog niza prozora kroz koji se pruža pogled na dvorište, postavljen je divan od pletenog pruća pokriven jastučićima; njegovo uzglavlje je okrenuto pozadini scene. Još dublje, vidi se glomazan zastakljeni ormar sa različitim izdanjima dela Dime, Viktora Igoa, Čarlsa Livera, sa tri edicije Šekspira. Sa "Najboljim delima svetske književnosti" u pedeset velikih svezaka, sa Hjumovom "Istorijom Engleske". Tjerovom "Istorijom konzulata i carstva", Smoletovom "Istorijom Engleske", Gibonovim "Rimskim carstvom", svakojakim sveskama starih pozorišnih komada, poezije, i nekoliko istorija Irske. Ono što naročito iznenađuje kod svih tih izdanja jeste činjenica da se po svim tim sveskama vidi da su čitane i pročitavane.
Ćilim nenametljivih boja i šara pokriva gotovo čitavu površinu parketnog poda. Na okruglom stolu, u sredini prostorije, nalazi se lampa sa zelenim šeširom čiji je gajtan utikačem uključen u jednu od četiri čašice na tavaničnom lusteru. Oko stola, pod krugom svetlosti, razmeštene su četiri stolice; to su zapravo tri fotelje od pletenog pruća, i (s desne prednje strane stola), jedna stolica za ljuljanje od uglačane hrastovine sa kožnim sedištem.
Otprilike — osam i po ujutru. Sunce dopire kroz prozore s desne strane.
U trenutku kad se zavesa diže, porodica je upravo završila doručak. MERI TAJRON i njen muž, dolazeći iz trpezarije, pojavljuju se na vratima zadnjeg salona.
Meri ima pedeset četiri godine. Srednjeg je rasta. Iako punačka, njena figura još uvek deluje mladalački i ljupko, i po njenom struku i kukovima, ne naročito utegnutim, teško bi se reklo da je već u godinama. Lice joj je izrazito irskog tipa. Nekada je moralo biti izvanredno lepo, a i sada je naočito. Nežno, bledo i koščato, ono donekle odudara od njene krepke pojave. Nos joj je dug i prav, a usta široka, sa oblim, čulnim usnama. Ne upotrebljava ni ruž, ni bilo koju drugu vrstu šminke. Visoko čelo joj je uokvireno gustom, potpuno belom kosom. Naglašene bledoćom i srebrnim vlasima, njene tamnosmede oči izgledaju crne. Neobično su krupne i lepe, sa crnim obrvama i dugim izvijenim trepavicama.
Njena preterana nervoznost odmah pada u oči. Ruke joj nikako ne miruju; bile su nekada lepe, s dugim zašiljenim prstima, ali reumatizam je zadebljao zglavke i iskrivio prste, tako da sad deluju ružno i kljasto. Čoveku je neugodno i da ih pogleda, utoliko pre što se zna daje na njihov izgled strašno polagala, i da je to što nije kadra da stiša nervozu, koja na njih samo svraća pažnju, duboko ponižava.
Odevena je jednostavno, ali sa pouzdanim ukusom. Kosa joj je nameštena neobično brižljivo. Glas joj je mek i prijatan; kad je vesela, kroza nj će probiti nešto od irske raspevanosti.
Njena najprivlačnija osobina jeste jednostavna, neizveštačena i skoro stalno prisutna draž stidljivog devojčeta, vaspitanog u samostanu — u stvari, neka prirodena anđeoska bezazlenost.
DŽEJMS TAJRON ima šezdeset pet godina, ali izgleda čitavu deceniju mladi. Visok otprilike metar i sedamdeset, širokih ramena i razvijenog grudnog koša, on deluje i da je viši i vitkiji zbog svog držanja, u kojem ima od onog vojničkog "Glavu gore, prsa napolje, trbuh unutra, ramena nazad!" Uprkos tome što mu se lice počelo opuštati, još uvekje dosta zgodan — sa krupnom, lepo izvajanom glavom, pravilnim profilom, i duboko usađenim svetlosmeđim očima. Kosa mu je seda i proređena, a na temenu sasvim opala u obliku redovničke tonzure.
Nekadašnji poziv ostavio je na njemu nedvosmislene tragove. Ne zato što bi bio slab prema smišljenim patetičnim pozama pozorišnog stara. On je po prirodi i sklonostima jednostavan, nepretenciozan čovek, još uvek prisno vezan za svoje skromne početke i irsko seljačko poreklo. Ali glumac progovara iz svih njegovih već nesvesnih navika u govoru, kretnjama i gestovima. Sve to ostavlja utisak dobro prostudirane tehnike. Glas muje upadljivo lep, zvonak i gibak, i on se njime grdno ponosi.
Njegov kostim, očigledno, nije ni za kakvu romantičnu ulogu. To su pohabano konfekcijsko odelo od grube sive tkanine, crne, davno nečišćene cipele, i košulja bez okovratnika, sa belom maramicom punijeg tkanja ovlaš vezanom oko vrata. Nema ničeg slikovito nehajnog na toj odeći i obući, one su, prosto, otrcane. On smatra da odelo treba nositi sve dotle dok služi; sada je obučen za rad u bašti, i ne daje ni pet para na to šta drugi misle o njegovom izgledu.
U čitavom svom životu, on ni jednog jedinog dana nije bio ozbiljno bolestan. Živci su mu kao konopci. U njemu prevlađuje grubo isklesani težak, sklon pokatkad razneženoj seti, a sasvim retko izlivima podsvesne osećajnosti.
U trenutku kad se pojavljuje na vratima zadnjeg salona, Tajron drži svoju ženu oko pasa. Ulazeći u dnevnu sobu, on je, kao u šali, čvrsto priteže.

[makova 7]

[makova 7]

[makova 7]

[makova 7]

[makova 7]