Persi Biš Šeli - Oslobođeni Prometej

[S.Teller]

P. B. Šeli

Oslobođeni Prometej

LIRSKA DRAMA U ČETIRI ČINA

Naslov originala

Percy Bysshe Shelley
Prometheus Unbound
A Lyrical Drama, in Four Acts

Preveo Jugoslav Đorđević

Predgovor pisca

Grčki pisci tragedija, uzimajući za predmete svojih dela razne momente iz svoje nacionalne istorije ili mitologije, služili su se u izvesnom smislu neograničenom slobodom. Oni nikako nisu smatrali da se moraju pridržavati uobičajenog interpretiranja, ili da svoje rivale i prethodnike moraju podražavati i radnjom kao naslovom. Takav način rada doveo bi do napuštanja onih težnji za prevazilaženjem svojih takmaca, koja je potstakla na stvaranje. Priča o Agamemnonu prikazivana je u atinskom pozorištu u onoliko varijanti koliko je bilo drama.
Ja sam se usudio da se poslužim sličnom slobodom. Eshilov ,,Oslobođeni Prometej" pretpostavlja da je izmirenje Zevsa i njegove žrtve bilo cena za otkrivanje opasnosti koja preti njegovom carstvu od ostvarenja njegovog braka sa Tetijom. Tetija, prema tom načinu gledanja na ovaj predmet, postaje Pelejeva žena, dok Prometeja, po dozvoli Zevsovoj, oslobađa Herkul. Da sam svoju priču zamislio po tom uzoru, bio bi to samo pokušaj obnavljanja izgubljene Eshilove drame, a tu bi ambiciju, da ju je u meni potstakla sklonost za takav način obrade, svakako odbacila pomisao na upoređivanje sa delom tako visoke vrednosti, koje bi takav pokušaj izazvao. Ali se ja, ustvari, nisam slagao sa tako slabim raspletom kao što je mirenje zaštitnika čovečanstva sa njegovim tlačiteljem. Moral fabule, koji tako snažno podupiru Prometejeva patnja i trpljenje, sasvim bi propao kad bi uspeli da ovog zamislimo kako se odriče svojih uzvišenih reči, i malaksava duhom pred svojim perfidnim protivnikom kojm ostaje pobednik. Od svih zamišljenih bića Satana jedini bar donekle liči na Prometeja, koji je, po mom mišljenju, karakter poetičniji od Satane, jer ga možemo opisati kao biće koje se odlikuje ne samo hrabrošću, veličanstvenošću i čvrstim, strpljivim protivljenjem svemogućoj sili, već i otsustvom svake ambicije, zavisti, osvete i želje za ličnim proslavljanjem, što sve postoji u junaku ,,Izgubljenog raja", i slabi interesovanje. Satanin karakter začinje u duhu opasnu kazuistiku koja nas navodi da njegove mane upoređujemo sa nanetom mu nepravdom, i da ono prvo opravdavamo zato što ovo drugo prelazi svaku granicu. A u dušama onih koji ovo veličanstveno delo mašte primaju s verskom pobožnošću, začinje i nešto gore. Ali Prometej je, tako reći, oličenje najvišeg moralnog i intelektualnog savršenstva, i to iz najčistijih i najiskrenijih pobuda, i sa najboljim i najplemenitijim ciljevima.
Ova poema je uglavnom napisana na ruševinama Karakalinih Kupatila, u planinama, usred cvetnih proplanaka i česta miomirisnog rascvetanog drveća, prostrtih u večno isprepletenim labirintima, na ogromiim terasama, i sa vrtoglavim lukovima koji vise u vazduhu. Sjajno plavo nebo Rima, dejstvo silovitog buđenja Proleća u tom božanstvenom podneblju, i novi život kojim ono napaja duhove sve do pijanstva, nadahnulo je ovu dramu.
Pokazaće se da sam slike kojima sam se služio često crpeo iz rada ljudskog uma, ili iz onih vidnih radnji kojima se taj rad ispoljava. To je ieobično za modernu poeziju, ma da su Danteova i Šekspirova dela puna primera te vrste; naročito Danteova, koji se time služio više no i jedan pesnik i sa većim uspehom. Ali su tom silom imali običaj da se služe i grčki pesnici, kao pisci kojima su bila poznata sva sredstva za buđenje simpatija savremeiika; i ja rado pristajem (pošto mi se kakva viša zasluga verovatno neće priznati) da moji čitaoci ovu osobenost pripišu mom studiranju dela tih pesnika.
Nekoliko iskrenih reči dugujem i stepenu u kojem je moj sastav obojilo studiranje savremenih dela, jer se tako kritikuju i mnogo čuvenije poeme, mnogo dostojnije da budu čuvene, no što je moja. Nemoguće je živeti u doba takvih pisaca kao što su oni koji prednjače u naše vreme, a istovremeno pošteno uveravati samog sebe da na vlastiti jezik i karakter misli nije uticalo studiranje proizvoda tih izvanrednih intelekata. Istina je da, za Juazliku od duha njihovog genija, oblici u kojima se on izražava pripadaju ne toliko osobinama njihovih umova, koliko karakteru moralnog i intelektualnog stanja duhova iz čije su sredine ponikli. Otuda neki pisci imaju spoljnji oblik, ali ne i duh, onih kojima, kako se tvrdi, podražavaju, jer je ono prvo dar doba u kojem žive, dok drugo mora da bude neposredni bljesak njihovog vlastitog uma.
Naročiti stil kojim se odlikuje moderna engleska književnost, pun snažnih i razumljivih slika, nije, kao opšta snaga, proizvod podražavanja ma kom posebnom piscu. Ukupan zbir sposobnosti ostaje u svim periodima u suštini isti; neprestano se menjaju samo okolnosti koje ga potstiču na delanje. Da je Engleska izdeljena na četrdeset republika, sve po broju stanovnika i prostranstvu jednakih sa Atinom, nema nikakve sumnje da bi, uz institucije razvijene koliko atinske, svaka od njih dala filozofe i pesnike ravne onima koji (ako izuzmemo Šekspira) do sada nisu prevaziđeni. Mi velike pisce zlatnog doba naše literature dugujemo onom plamenom buđenju javnog mnenja koje je smrvilo u prah najstariji i najmračniji oblik hrišćanske religije. Miltona dugujemo progresu i razvitku tog istog duha, jer je uzvišeni Milton bio, to treba uvek imati na umu, republikanac i smeli istraživač u oblasti morala i religije. A veliki pisci našeg doba, imamo razloga da verujemo, pratioci su i preteče neke neznane promene društvenih uslova, ili mnenja koje ih cementira. Oblak duha prazni svoj nagomilani elektricitet, i ponovo se uspostavlja ravnoteža između institucija i mnenja, ili treba da se uskoro uspostavi.
Kad je reč o podražavanju, poezija je imitativna umetnost. Ona stvara, ali pomoću kombinovanja i pretstavljanja. Pesničke apstrakcije su lepe i nove ne zato što delovi koji ih sačinjavaju nisu ranije postojali u čovekovom umu ili prirodi, već zato što celina koju daje njihova kombinacija pokazuje neko lepo i razumljivo podudaranje s tim izvorima emocije i misli i s njihovim savremenim stanjem; veliki pesnik je remek delo prirode koje drugi pesnik ne samo da treba da studira već i mora. On bi odluku da iz svog umovanja isključi lepotu koja postoji u delima kakvog velikog savremenika, mogao doneti sa isto toliko mudrosti i lakoće, sa koliko i odluku da će prestati da bude ogledalo svega što je lepo u vidljivom svemiru. Polaganje prava na tako nešto bilo bi uobraženost kod sviju sem kod najvećega, a čak i kod njega bi ostavljalo utisak nategnutosti, neprirodnosti i neubedljivosti. Pesnik je složen od unutarnjih sila koje menjaju prirodu drugih, i od spoljnjih uticaja koji potstiču i potpomažu te sile; on nije jedno već oboje. Što se toga tiče, duh svakog čoveka menjaju svi prirodni i umetnički objekti; sve reči i svi potsticaji u njegovom životu, čijem je delovanju ičložio svoju svest; on je ogledalo u kojem se odražavaju svi oblici, i čine jedan oblik. Pesnici su - kao i filozofi, slikari, vajari i muzičari - s jedne strane stvaraoci, a s druge strane tvorevine svog doba. Ove potčinjenosti nisu pošteđeni ni oni najviši. Postoji sličnost između Homera i Hezioda, između Eshila i Euripida, između Vergilija i Horacija, između Dantea i Petrarke, između Šekspira i Flečera, između Drajdena i Popa; svaki od njih ima generičke sličnosti pod kojom su složene specifične razlike. Ako je ta sličnost posledica podražavanja, ja rado priznajem da i sam podražavam.
Čitalac će mi dozvoliti da ovom prilikom priznam da imam ono što jedan škotski filozof karakteristično naziva ,,strašću za preuređivanjem sveta", ma da je propustio da objasni kakva je njega strast pobudila da napiše knjigu. Što se mene tiče, više bih voleo da budem proklet sa. Platonom i Lordom Bekonom, nego da odletim u nebo sa Pelijem i Maltusom. Ali bi bilo pogrešno misliti da ja svoje pesničke sastave posvećujem isključivo neposrednom snaženju reforme, ili da oni u ma kom stepenu sadrže racionalan sistem o teoriji ljudskog života. Didaktične poezije se užasavam; kad je u obliku stihova napisano nešto što se isto tako dobro može reći i u prozi, to mora biti zamorno i nepotrebno. Moj cilj je do sada prosto bio, intimno upoznati visoko prefinjenu maštu odabranih slojeva čitalaca poezije sa lepim idealizacijama moralnog savršenstva, jer sam svestan da su - sve dok je duh čovekov u stanju da voli, da se divi, da veruje, da se nada, i da istrajava - razumni principi moralnog vladanja semenje bačeno na drum života, koje nesvesni prolaznik nogom gnječi u prašinu, ma da bi mu donelo žetvu sreće. Ako doživim da ostvarim što sam naumio - to jest, da izradim sistematsku istoriju onoga što mi se čini da su prirodni elementi ljudskog društva - neka branioci nepravde i predrasuda ne laskaju sebi da ću za uzor uzeti Eshila a ne Platona.
Onima koji su istinoljubivi neću se morati izvinjavati što sam o sebi govorio ovako neizveštačeno i slobodno; a oni koji uo nisu, neka znaju da svojim iskrivljivanjem manje vređaju mene nego svoja srca i svoje duše. Čovek obdaren bilo kojim talentima da zabavlja i poučava druge, dužan je da ih upotrebljava, ma kako bili beznačajni. Ako mu pokušaj ostane bez efekta, dovoljna će mu kazna biti neostvareni cilj; niko ne treba da se trudi da na njegove pokušaje gomila prašinu zaborava, jer će gomila koju tako podigne odavati njegov grob, koji bi inače ostao nepoznat.

OSLOBOĐENI PROMETEJ

Audisne haec, Amphiarae, sub terram abdite?

L I C A

Prometej
Demogorgon
Zevs
Zemlja
Okean
Apolon
Merkur
Herkul
Azija, Okeanida
Pantea, Okeanida
Jona, Okeanida
Zevsova utvara
Duh Zemlje
Duh Lune
Duhovi Časova
Duhovi, Odjeci,
Fauni, Furije


PRVI ČIN


SCENA - Zaleđena klisura na Indijskom Kavkazu. PROMETEJ prikovan za liticu. PANTEA i JONA sede uz njegove noge. Vreme, noć. U šoku scene jutro lagano sviće.

Prometej

[S.Teller]