Artur Miler - Pogled s mosta

[Braca]

Artur Miler

Pogled s mosta

LICA:
LUIS
MAJK
ALFIERl
EDI
KATARINA
BEATRISA
MARKO
TONI
RODOLFO
PRVI POLICIJSKI OFICIR
DRUGI POLICIJSKI OFICIR
GOSPODIN LIPARI
GOSPOĐA LIPARI
DVA EMIGRANTA

/Rentijereska kuća i ulica ispred nje. Kao i sama drama, dekor je potpuno ogoljen i sem najbitnijih stvari ne sadrži nikakve ukrase. Glavni prostor za igru glumca je dnevna soba u stanu Edi Karbona. Tu se nalazi okrugao sto, nekoliko stolica, naslonjača za ljuljanje i gramofon. Soba je neznatno izdignuta iznad pozornice i njen oblik je slobodno arhitektonski komponovan kako bi se dobio neophodan prostor za kretanje glumaca.
U dubini pozornice, na sredini, nalazi se zidu sličan paravan neodređenog oblika, sa čije se leve i desne strane nalaze izlazi koji vode u kuhinju i spavaću sobu. Na prednjem delu scene, levo, dižu se dva stuba i gube u visinu dočaravajući tako fasadu kuće i ulaz. Iznad tih stubova nalaze se izvesni arhitektonski elementi, oni dočaravaju zabat koji se naslanja na te stubove, kao i ispuste koji se pružaju duž cele zgrade. Kroz ulaz se vide stepenice koje počinju da zavijaju od nivoa sobe prema prvom spratu i gube se u dubini i visini scene. Središte rampe predstavlja ulicu. Desno na proscenijumu nalazi se sto sa stolicama /na kojoj će sedeti gospodin ALFIERI/ kuka sa vešanje kaputa i vešalica: to je njegova advokatska kancelarija. Nedaleko od kancelarije, pozadi, ali odvojeno od nje, nalazi se niska gvozdena ograda slična onoj koja na ulicama ograđuje otvore što vode u zemlju. Docnije će se na desnoj strani proscenijuma pojaviti i javni telefon. Osnovna težnja dekora mora biti u tom da oživotvori antičke elemente ove priče ali kroz neublažene oblike najprofanijeg velegradskog života. Ta su dva fenomena zato i suprotstavljena jedna drugome na sceni da bi se otvorio jedan novi svet. Kad se zavesa digla, LUIS i MAJK, obalski radnici igraju krajcarice pored levog zida zgrade. Iz daljine dopire potmula tutnjava brodskih sirena. Ulazi ALFIERI, advotet, pedesetak godina, prosed, dostojanstvena držanja, uvek raspoložen i misaon. LUIS i MAJK mu klimnu glavom dok on prolazi pored njih, prelazi preko scene, dolazi do svog stola, skida šešir i kaput, veša ih na kuku, pa se okreće publici.
ALFIERI: Smejem se što su oni nespokojno klimnuli glavama. Jer se advokatu, a to je ovde k'o sveštenik, obrate tek kad nevolja dođe. U nama, zato, nesreću vide svi. Dobro veče vam želim. I, dobrodošli u pozorište. Zovem se Alfieri. Odmah ću preći na stvar, mada sam advokat. Elem, znam sve slabosti koje čoveku nameće moj poziv, ali sam imao u praksi nekoliko krajnje zanimljivih slučajeva. Kad je čovek mlad, onda ga nerovatne stvari u životu itekako uzbuđuju, i u svemu traži logiku. A kada ostari, tada su samo fakta važna. Ja zaista osećam svu poeziju, svu čudesnost i opsenu proleća. Proleće je naročito lepo kad prevalite pedeset i petu. Ja poštujem sve što se desilo daleko više od onoga što je moglo ili tek treba da se dogodi. Žena me je toliko puta opominjala, pa i prijatelji. Kažu da ljudima u ovom kraju nedostaje otmenosti i lepote. S kakvim svetom ja dolazim u dodir? Obalski radnici i njihove žene, očevi, babe - parničenja, naknade štete, krađe, beskrajne porodične svađe, pa ipak...
Kad plima dođe,
I vetar s mora zapahne zidove kuća,
Sedim u sobici mojoj,
Misleći kako je sve bezvremeno ovde.
Na Siciiiju mislim, odakle su ljudi ovi došli,
Na drevne stene Kalabrije,
Na Sirakuzu koja greben krasi,
Gde Kartaginjani i Grci
Tolike krvave bitke vodiše.
O Hanibalu snevam koji pomori
Praroditelje ovih ljudi,
Na Cezara
koji ih teraše na latinskom.
Ta sve je to, zaista, smešno.
Al Kapone je ispekao zanat na ovim pločnicima,
A Frenki Jejl izrešetan na uglu ulice,
Gde su tolike druge na pravdi boga ustrelili
Nepravedni ljudi.
Sad je već drukčije, razume se.
Ne držim više pištolj u mom radnom stolu.
Ta mi smo Amerikanci, potpuno civilizovani...
Sad smo zadovoljni. Ta mi se dopada.
Pa ipak, kada plima dođe,
I zeleni dah mora
Struji kroz moje prozore,
Moram da pogledam gore, gde kruže goluboci siromaha,
Al, vidim sokolove,
Orlove, lovce iz starih vremena,
Ponosne ptice sa juga Italije...
Ovo je Crvena Kuka, sokak što na zaliv gleda.
Ka moru od Bruklinskog mosta.
/Ulazi EDI, ide ulicom i priključuje se onima što igraju krajcarice./
Jednom u nekoliko godina javi se neki spor.
I kad mi stranke kažu zašto se tužakaju.
Ugledam paukove mreže kako se cepaju,
Jadranske ruševine dižu se ponovo iz pepela,
Vidim Kalabriju,
Oči bolnog pogleda slučajno isklesane,
Njen glas hrli k meni preko razrušenih stena.
Ime tog čoveka: Edi Karbon.
Obalski je radnik, što na dokovima radi,
Od Bruklinskog mosta pa sve do ustave...
/EDI skuplja novčiće./

[Braca]