Viljem Šekspir - Hamlet

[Braca]

Viljem Šekspir

Hamlet

Prevod: Živojin Simić i Sima Pandurović

LICA:
KLAUDIJE, danski kralj
GERTRUDA, kraljica danska, mati Hamletova
HAMLET, sin prećašnjeg, a sinovac današnjeg kralja
POLONIJE, veliki doglavnik
LAERT, Polonijev sin
OFELIJA, Polonijeva kći
HORACIO, Hamletov prijatelj
VOLTIMAND
KORNELIJE
ROZENKRANC
GILDENSTERN dvorani
OZRIK, dvoranin
DRUGI dvoranin
SVEŠTENIK
MARCELO
BERNARDO oficiri
FRANCISKO, vojnik
REJNALDO, sluga Polonijev
NORVEŠKI KAPETAN
ENGLESKI POKLISARI
DUH oca Hamletova
FORTINBRAS, norveški kraljević
Gospoda, gospoće, oficiri, vojnici, glumci, dve budale,
grobari, mornari, glasnici i pratnja

Događa se u Elsinoru

PRVI ČIN

SCENA PRVA

[Braca]

SCENA ČETVRTA

[Braca]

DRUGI ČIN

SCENA PRVA


Soba u Polonijevoj kući.
(Ulaze Polonije i Rejnaldo.)

[Braca]

TREĆI ČIN

SCENA PRVA

[Braca]

SCENA TREĆA


Dvorana u zamku.
(Ulaze Kralj, Rozenkranc i Gildenstern.)

KRALj
Ja ga ne volim; po nas je opasno
pustiti ludosti njegovoj tu vlast.
Zato se sprem'te. Punomoć za vas
napisaću odmah, i on će otići
u Englesku s vama. Naše dostojanstvo
ne može trpeti tu blisku opasnost
što iz ludila mu napreduje tako
svakoga časa.
GILDENSTERN
Spremićemo se.
Jer pobožno je i sveto staranje
sačuvati bezbroj ljudi koji se
hrane i žive od vašeg veličanstva.
ROZENKRANC
Svaki pojedinac posebno je dužan
svom snagom i svakim oružjem duha svog
da sebe od štete brani, a još više
onaj od čije sreće zavise
životi mnogih. Jer kraljeva smrt
ne dolazi sama, nego kao vrtlog
odvlači sobom sve što joj je blizu.
To je ogroman točak, učvršćen
navrh najvišeg brega, na čijim je
paocima ogromnim deset hiljada
sitnijih stvari prikovano, stalo;
pa kad on padne, svaka mala stvar
i sitan dodatak deli strašni pad.
Nikad kraljev uzdah nije sam još osto
a da ceo narod nije tužan posto.
KRALj
Spremite se, molim, za taj hitni put
okovaćemo u lance opasnost
što sada hoda odveć slobodno.
ROZENKRANC I GILDENSTERN
Požurićemo.
(Rozenkranc i Gildenstern izlaze. Ulazi Polonije.)
POLONIJE
Kralju moj, on ode k materi u sobu.
Ja ću se skriti iza zastora,
da razgovor čujem. Uveren sam već
da će ga ona izgrditi valjano.
Jer vi ste rekli i rekli ste mudro
da će dobro biti da neko, sem majke,
koja bi pristrasna po prirodi bila,
sa zgodnog mesta razgovor čuje njin.
Budite mi zdravo, gospodaru moj.
Doći ću do vas pre neg legnete,
i kazati vam što budem saznao.
KRALj
Zahvaljujem vam, dragi gospodine!
(Polonije odlazi.)
Moj zločin truli: do neba mu smrad
diže se, noseć najstariju kletvu
bratoubistva. Molitvi ne mogu,
mada je želim koliko i hoću.
Jaku mi volju jači greh obara;
a ja, ko neko vezan s posla dva,
besposlen stojim ne znajući gde
da počnem, te oba zanemarujem.
Pa da je ova ruka prokleta
od bratovlje krvi dvaput odebljala,
zar dobro nebo nema dosta kiše
da je spere celu, da bude ko sneg?
Čemu milost doli da pogleda greh?
Nema li molitva tu dvostruku moć
da, pre no padnemo, predupredi pad,
i oprosti onda kad padnemo već?
Pa pogledaj gore! Tvoj je prošo greh,
ali, o, koji bi oblik molitve
pristao za mene? ,,Oprosti mi moje
gadno ubistvo!" To ne može biti;
jer ja i sada uživam koristi
zbog kojih ovo ubistvo izvrših:
svoju krunu, svoju kraljicu i vlast.
Može li kogod oproštaj da traži,
a korist od svoga zločina da drži?
Na putima greha u ovome svetu
pozlaćena ruka zločina još može
da izmakne pravdi; i često se još
pljačkom zločina kupi zakon sam.
Al' tako nije na nebu. Tu nema
vrdanja, i tu se javlja svaki čin
u svojoj pravoj prirodi; a mi,
pred očima, licem svojih grehova,
primorani smo da priznamo sve.
Pa onda? Šta mi ostaje? Da kušam
šta pokajanje može il' ne može.
Al' šta to vredi jednome koji se
ne može da kaje? O očaja, bede!
O, srce crno ko smrt! O, ti dušo
u mreži, što se boreć za slobodu
samo još više zaplićeš! Pomoz'te,
anćeli dobri! Pokušajte bar.
Savijte se, kruta kolena; a srce
sa čeličnim žicama, omekšaj
kao žile kakvog novoroćenčeta!
Sve još može krenuti na dobro!
(Klekne. Ulazi Hamlet.)
HAMLET
Na molitvi je. Mogao bih sad
svršiti; i sad ću svršiti sa njim.
Pa onda, on u raj, a ja ću biti
osvećen. O tome treba razmisliti.
Jedan mi zlikovac oca ubio,
i zato zar, jedinac sin mu ja
šaljem tog istog zlikovca u raj!
O, to bi bila plata, nagrada,
a osveta nikad! On ubi oca mog
iznenada, teškog od jela, sa svima
gresima njegovim silno nabujalim,
jedrog ko maj. I kako s njegovim
računom stoji, to zna samo bog!
Al' po mislima i znanju smrtnika,
on teško pati. Pa zar sam osvećen
kad mu uzmem život sad, kad čisti dušu,
i kad je gotov i spreman za put?
Ne.
Stoj, maču, budi strašnijeg zamaha!
Kad bude pijan, zaspao, u gnevu,
u rodoskrvnoj slasti postelje.
U kocki, svađi, ili ma kome činu
što trun spasenja u sebi ne čuva
tad ga obori: nek se petama
koprca k nebu, nek mu duša bude
prokleta, crna kao pakao
u koji poće! Moja mati čeka.
Lek ti ovaj muke produžiće; neka!
(Ode.)
KRALj (ustajući)
Reči bi gore, ali miso osta dole.
Neće se k nebu dići reči gole.
(Odlazi.)

SCENA ČETVRTA


Druga soba u zamku.
(Ulaze Kraljica i Polonije.)

POLONIJE
On će sad doći. Dobro ga ukor'te.
Rec'te da mu šale i odveć su drske;
i da ste ga braneć izložili se za nj
velikom gnevu. Sakriću se tu.
Molim vas, budite otvoreni s njim.
HAMLET (iza scene)
Mati, mati, mati!
KRALjICA
Ne brinite za mene, ja vam jamčim to.
Sklonite se; ja ga čujem da dolazi.
(Polonije se sakrije iza zastora. Ulazi Hamlet.)
HAMLET
No, mati, sad, u čemu je stvar?
KRALjICA
Hamlete, ti teško uvredi oca svog.
HAMLET
Majko, uvrediste teško oca mog.
KRALjICA
Hajd! Ti budalastim jezikom odgovaraš.
HAMLET
Hajd, hajd! Vi pitate jezikom me zlim.
KRALjICA
Hamlete, šta znači to?
HAMLET
Pa šta je sad?
KRALjICA
Jesi li zaboravio ko sam ja?
HAMLET
Nisam.
Vere mi, nisam; vi ste kraljica,
i žena brata muževljevog, da,
i kam da niste! vi ste moja mati.
KRALjICA
No, onda će drugi govoriti s tobom!
HAMLET
No, no, vi samo sedite sad s mirom!
Ne smete se ni maći. Nećete
otići dok vam ne dam ogledalo,
u kome ćete videti se sva!
KRALjICA
Šta hoćeš? Da nećeš da me ubiješ!
Upomoć! Upomoć!
POLONIJE (iza zavese)
Upomoć! Ohoj!
HAMLET (izvuče mač)
Gle: pacov!
(Probode zavesu.)
Mrtav za dukat! Mrtav je.
POLONIJE (iza zavese)
Ah, ja sam ubijen!
(Padne i umre.)
KRALjICA
Oh, šta učini?
HAMLET
Ja zaista ne znam. Da nije to kralj?
KRALjICA
O, kako je brz i krvav ovaj čin!
HAMLET
Da, krvav čin, i skoro tako rćav
o, dobra majko, ko ubiti kralja
pa udati se za brata njegovog.
KRALjICA
Ko ubšTš kralja!
HAMLET
Da, gospoćo. to je
moja reč bila.
(Otkrije zavesu i vidi Polonija.)
O, ti nesrećna.
dosadna, nagla budalo, zbogom sad!
Mišljah da si gosa. Primi svoju kob.
Sad vidiš da biti odveć revnostan
opasno je katkad. Ne lomite ruke!
Mirno! Sedite! Lomiću vam srce.
Jer tako će biti, ako je od graće
osetljive, ako navika prokleta
nije od njega čelik stvorila,
da tvrćava bude protiv osećanja.
KRALjICA
Šta učinih da u gruboj vici toj
svoj jezik puštaš protiv mene ti?
HAMLET
O, učinili ste čin što brlja nežnost
i rumen skromnosti, a vrlinu svu
u licemernost pretvara, što skida
sa svetlog čela čiste ljubavi
ružu, a u njega usaćuje čir!
Što od venčanih zakletava pravi
podvale gnusne ko kockarska laž!
O, takvo delo što iz tela braka
čupa samu dušu, a od slatke vere
pravi samo pustu zbrku besmislica!
Lice se neba rumeni, i sama
ta čvrsta, teška zemlja s tužnim licem
bolna je srcu, ko pred Strašni sud
zbog toga čina.
KRALjICA
Avaj! Kakav čin,
što već urla, grmi u prologu svbm?
HAMLET
O, pogledajte tu sliku, i tu
likove verne dva brata. Gledajte
na većama ovim tu miloštu svu
kose Apolona, čelo samog Jova,
Marsovo oko, što preti i vlada,
a držanje kao glasnika Merkura
što siće baš na vis što nebo ljubi
taj spoj i oblik, gde je svaki bog
po jedan pečat utisnuo svoj,
dajući svetu jemstvo za čoveka!
To je bio muž vaš. A gledajte sad
to je sada muž vaš: taj metiljav klas
što kuži zdravog brata. Imate li
oči? Zar ne hteste da se hranite
na ovoj lepoj gori, rad tovljenja
u ovom glibu? Ha! Imate l' oči?
Ne rec'te mi: to je ljubav. Jer u vašem
dobu je plima krvi ukroćena
i niska; ona se upravlja po sudu.
A kakav je moguć izmeću njih sud?
Osećanja, svakako, imate
inače ne biste ni imali želju
al' osećanje je to, zbilja, uzeto.
Jer ni ludost toliko ne bi zabasala
nit ludilu razum tolko bio rob,
pa da od njega ne ostane trun
za izbor u ovakvoj razlici!
Koji vas tako zavarao vrag,
kao u žmuri? Da l' oči bez draži,
il' draž bez oka. il' uvo bez vida,
bez pomoći ruke, il' miris bez svega;
ni bolni deo jednog zdravog čula
ne bi se mogo tako varati.
O, stide, gde ti je rumen? Paklu, ti
buntovni, kad se umeš buniti
kostima matrone neka bude tad
vrlina vreloj mladeži ko vosak,
i nek se u ognju sopstvenome stopi!
Nek nema stida, kad nagona žar
vuče, jer gori silno i mraz sam,
a razumom se volja podvodi!
KRALjICA
O, ne govori više, Hamlete,
ti moje oči mojoj duši svraćaš,
gde vidim tako mrke, crne mrlje,
što nikad boju izgubiti neće.
HAMLET
U smrdljivome znoju živeti
postelje masne, sladiti se tu,
i pariti u svinjcu poganom...
KRALjICA
O, ne govori više; reči te
ko noževi mi prodiru u sluh.
Hamlete slatki, dosta!
HAMLET
Jedan lupež,
jedan ubica, taj gad, ni dvaesti
deo desetka vašeg prvog muža;
ta sprdnja od kralja, taj kesaroš
države ove, carstva, što je ukro
s police skupu dijademu tu
i metno je u svoj džep!
KRALjICA
O, nemoj više!
HAMLET
Ta zakrpa i dronja od kralja!
(Ulazi Duh.)
O, zaštitite me, zakrilite me vi,
čuvari neba! Šta bi želeo
vaš milostivi lik?
KRALjICA
Ah, on je lud!
HAMLET
Ne dođe l' da koriš sporog sina svog
što, pustiv da proće i vreme i gnev,
propustio je hitno izvršenje
amaneta tvoga strašnoga? O, kaži!
DUH
Ne zaboravi! Ja te pohodim
da izoštrim samo otupeli ti smer.
Al' vidi čućenje na materi tvojoj.
O, stani izmeć nje i njene duše
koja se bori. Kod najslabijih
uobraženja najjače dejstvuju.
Govori joj, Hamlete.
HAMLET
Kako ste, gospoćo?
KRALjICA
Avaj, kako si ti, koji očima
upireš u ništa, i što razgovaraš
sa bestelesnim ovako vazduhom?
Kroz oči tvoje duh tvoj divlje zvera,
i ko na uzbunu zaspali vojnici,
tvoje polegle kose, kao žive,
odskočile su stršeći uspravno.
O, dobri sine, na oganj i žar
rastrojstva svog strpljenje hladno kropi.
Na koga gledaš?
HAMLET
Na njega, na njega!
Gledajte mu pogled što bledim sjajem sj»!
Združeni tako, to biće i lik
osetljivim bi učinili kam.
O, ne gledaj me, da tim žalosnim
izgledom čvrst mi ne izmeniš plan;
da čin moj boju ne bi gubio,
a suze, mesto krvi, grunule!
KRALjICA
Kome to govoriš?
HAMLET
Zar ništa ne vidite?
KRALjICA
Ništa baš; iako vidim dobro sve.
HAMLET
I ne čuste ništa?
KRALjICA
Ništa, osim nas.
HAMLET
Ha! pogledajte kako se otkrada
moj otac, u odelu, kao živ!
Gledajte, eno, izlazi na vrata!
(Duh izlazi.)
KRALjICA
Ovo je samo mozga tvoga stvor.
A ludila samog izum je to vešt,
to bestelesno biće.
HAMLET
Ludilo!
Bilo mi kuca pravilno, ko vaše,
i stvara istu, zdravu muziku.
Moj govor nije bio ludilo.
Ispitajte me, pa ću celu stvar
ponoviti vam od reči do reči;
a ludilo bi moralo da skreće.
Mati, tako vam večne milosti,
ne meć'te na dušu lažni balsam taj,
da je ovo moja ludost, ne vaš greh.
To pokožicom ranu će prevući,
dok prljava trulež, roveći pod njom,
nevićeno kuži. Pover'te se nebu;
pokajte što je prošlo; izbegnite
što će da doće; i ne ćubrite
taj korov, da ne bi jače bujao.
Oprostite mi moju propoved,
jer u ovo vreme gnojavo od greha,
vrlina mora porok moliti
za oproštaj; treba pred njim da se svija,
molećk da mu čini dobročinstvo.
KRALjICA
O, Hamlete, srce na dvoje mi cepaš!
HAMLET
O, odbacite mu polovinu goru,
pa s onom drugom živite čistije.
Dobru noć! Al' mome stricu ne idite
u postelju, nego prigrl'te vrlinu,
ako je nemate. Čudovište to,
što navikom zovu, koja ždere sva
osećanja naša, taj vrag običaja,
anđeo je ipak, što ume da da
radnjama dobrim i lepim livreju
i odelo što će stajati im dobro.
Uzdržite se noćas, pa će tad
idućeg puta biti vam već lakše
uzdržite se, pa zatim još lakše.
Jer navika skoro žig prirode menja,
pa ukroti vraga, ili ga izbaci
čudnovatom snagom. Još jednom: laku noć!
Pa kada se budete pokajali,
ja ću zatražiti blagoslov od vas.
A što se ovog tiče,
(Pokazujući na Polonija.)
žao mi ga.
Ali se nebu tako svidelo
da njega mnome kazni, mene njim,
da bih mu bio i sluga i bič.
Sahraniću ga lepo, i za smrt
njegovu ja ću odgovarati.
Tako. I opet: laku noć! Ja moram
da budem svirep, da bih dobar bio.
Zlo je počelo, a gore još čeka.
Još jednu reč, o gospo!
KRALjICA
Šta da radim?
HAMLET
Samo ne ovo što vas molih ja,
neka vas opet naduveni kralj
u postelju vuče i za obraz štipa,
i naziva svojim mišem; pustite ga
da za par smradnih poljubaca svojih,
il' prstima vas milujući kletim
po vratu, sazna tajnu; pa izrec'te
kako ja, u samoj stvari, nisam lud,
već da sam samo luda iz lukavstva.
Dobro bi bilo da mu to kažete.
Ko bi, sem kraljice, tako lepe, umne,
ovako važne stvari sakrio
od jednog žapca, mačka, slepog miša?
Ko bi to mogo? Al' uprkos svesti
i tajne, otvor'te kavez navrh kuće,
pustite ptice, pa ko slavni majmun,
ogleda radi, u kavez ućite,
i survavši se izlomite vrat!
KRALjICA
Veruj, ako su reči samo dah,
a dah opet duša, da ja nemam duše
da izdahnem ono što si mi ti reko.
HAMLET
Moram u Englesku. Znate li već to?
KRALjICA
Ah, to smetnuh s uma! Tako je rešeno.
HAMLET
Pečate već pisma. Dva mi školska druga
verujem im kao zmiji u procepu
zapovest nose. Oni moraju
da prokrče put moj i da me odvedu
nevaljalstvu. Neka tako bude. Biće
veselo kada inženjer poleti
sopstvenom bombom u vis. Biće teško
al' ja ću kopati jedan aršin dublje
od njenih mina, pa ću ih baciti
na Mesec! Biće vrlo prijatno
dva lukavstva na putu sukobiti.
Ovaj me čovek goni na pakovanje;
u susednu sobu odvući ću leš.
Dobru noć, mati! Ovaj savetnik
ozbiljan, ćutljiv, krotku ima ćud,
a za života bi brbljivac lud.
Hajde, gospodine, da s vama svršim već.
Dobru noć, mati!
(Izlaze na razne strane. Hamlet vukući Polonija.)

[Braca]

ČETVRTI ČIN

SCENA PRVA

[Braca]

PETI ČIN

SCENA PRVA

[Braca]

SCENA DRUGA

KRAJ