Poezija - znana i neznana

[pitalica]

DOK SAM TE IMAO

jezik sam ptica razaznavao
i tajne ptičije odgonetao
biljke sam razumeo, i u noćima
prepisivao razgovor trava
tolike sam pesme ispisao
prepisujući rukopis vetra
uz more, u noći, u planini
tolike navoljnike saslušati umeo
i činiti im male radosti
bez napora, bez sebičnosti imalo
tolike sam dobrote i plemenitosti
umeo u druge utkati
a da i preveć ostane u meni
san sam s radošću na oči nanosio
i buđenju se kao drveće radovao
dok sam te imao


Pero Zubac

[pitalica]

DAMA U CRNOM

Ispred nje lišće prosuo oktobar.
Ta dama u crnom
Korača tepihom uvelih listova
Tražeći
Nedosanjani san devojčice,
Sanjan u izgubljenom proleću,
Jednog nestvarnog vremena,
Rasutog po cvetnim livadama
Buduće prošlosti.

Laganim korakom
Ide alejom platana,
Ne znajući
Da li je to ona
Ili samo
Sena njene misli
Što je vodi
U duge šetnje beskrajnim ulicama,
U nekom nepoznatom gradu,
Kome je već jednom rekla zbogom
I vratila se
U vrtove neprospavanih noći,
Ostavljenih
Da je čekaju
Umornu od vremena i sna.

Tu negde,
Pod uvelim lišćem,
Ostali su tragovi njenih koraka
Udvoje,
Izbrisani vetrom
Neostvarenih nada,
Potrošene mladosti
I dugih kiša
Koje su zarobile sunce,
Ne dajući mu
Da je nađe.

Vukadin Daca Ćalović

[pitalica]

JESENJI DAN

Gospode, čas je. Leto beše dugo.
Spusti sene na sunčane ure
a vetre pusti da poljima jure.

Zapovedi svežinu zadnjem voću;
podaj mu još dva južnija dana,
neka ispod ploda savije se grana,
a vinu zapovedi poslednju slatkoću.

Ko sad nema kuće, taj je više
sagraditi neće. Ko je sada sam,
ostaće sam, da sluša romor kiše
bdije, čita, duga pisma piše i luta alejama
gde dah jesenjeg vetra suvo lišće njiše.

R. M. Rilke

[pitalica]

ANA

Možda je bio vetar, koji sklizne,
Čujno, k'o napadali sneg, sa grana,
A možda pomak plamena što lizne
Ivicu lista jesenjeg platana,
Il' možda duh zalutao u sobu,
Kroz zaključana vrata praznog stana,
Il' davno leto maknu se u grobu -
A možda je to bila ona, Ana;

I zvuk i slika, malo asinhrono
Na pozadini avgustovskog zlata;
Glas iz daljine, kao sitno zvono,
Zuj bumbara u čaški sunovrata;
Pokret tek uobličen, a već pline
K'o kvarna svetlost, k'o fatamorgana,
Vidljiva pena na rubu praznine -
Da, možda je to bila ona, Ana;

Ana iz knjige koju vetar lista
U travi, pored zaspalog čitača;
Ana iz raja što naknadno blista,
Udaljen iza plamenoga mača;
Ana, knjeginja ograde balkona
Nad jezerom, u čipki puzavice,
Ana u peni čipke svog žipona,
Brbljivoj prozi svoje rečenice -

Slučajnosti se u sećanje sležu
K'o šećer na dno neoprane čaše;
Sitnice samo čine ravnotežu
Tom ubrzanju prolaznosti naše.
Možda je bio vetar, možda kiša
Zaostala u sećanju platana;
Možda je htela smrt da me presliša,
A možda je to samo bila Ana.

Ivan V. Lalić

[pitalica]

KAPI

Ponekad se dogodi i kiša
Šuštava, nežna, noćna.
Ponekad pljusne sred bela dana
Radosna, šarena, moćna.

Ponekad se dogode i suze
Tihe, samotne i tužne.
A ponekad i radosnice
Nasmejane, nimalo ružne.

Kako god bilo
U kojoj god boji,
Svaka se vrsta kapi
U društvu lakše broji!

Marijana Iveković Pontoni

[pitalica]

PESMA O JEDNOJ GRUŽANSKOJ KUPAČICI

Ko nije
iz snova i vrtova
dok i krv bunca
gledao rađanje sunca
s prestola ljubavnih
klupa
ko ne ču
iz cerja u predvečerja
ona zvona svečana sa Dečana i Studenice
neka dođe u Gružu, da vidi lepu Ružu
Jagličić
kad se kupa
dok zrikavci umiru
u svetlucavom viru Banove vodenice!

(Ej, ona nema
ni prsluče, ni gaćice
pa mi se damari istegnu kao praćkice
i zavitlaju mi um i srce preko bostana
i paprike
na neko žarko ostrvce usred mora ili
Afrike
ej, pa kroz mene
kipte biserne pene
promiču urođenički splavovi i riču
prašumski lavovi!)

U doba
kad žarka zolja
razjuri krda preko brežuljaka i dolja
pojavljuje se, puna zvezdica mašte
dole na jugu polja, gde su njive i bašte.
Otvara dugmiće
i pušta roj ptica i zvuk mirisa
kao crkvica zvona usred raja smiraja
pa izlazi iz mira haljine u nemir vode i granja
ko sunce iz ružičaste daljine svitanja.

Telo joj zvoni
ko medenice.
Prskaju bedra ko lubenice.
Krv šumi, poput zrele pšenice.
Gori gora
s trista izvora.
Oko nje: fazani i patlidžani
košare i bobošare
zapaljeni kotari i razvaljeni oltari.
Divljaju vrbaci
pitomuju brzaci
i mleko kaplju dečaci i purenjaci.
Pod njenom haljinom plavom
kao pod carskom zastavom
okupljaju se
kosači i kovači
jahači i trubači
deljari i pomeljari, pastiri i oficiri.
Zbog njene mene čoveku prskaju vene
a lice žene od tihe sete vene.
Oko nje lete rakete
i padaju planete
i tvoj sjaj tamni
veliki sunčani svete.
A ona
gordo se pljuska i ljuška
ko strasna, prekrasna lađa
kao da se na ovoj kugli bas ništa drugo
ne događa!

Ko ne zna
šta je to Gruža
u doba srčanih ruža
nek dođe, naoružan, u vrtić rečnog puža
da vidi zvezdu
sa krunom od pšenice
u tom prozračnom gnezdu kod Banove
vodenice.
I tad će shvatiti žar
tugom platiti dar
i dugo patiti čar tih pitomih dolina
što mirišu, iz duše, na kiše i na suše
na slavlje mlina i vina
i krvnih violina!

Dobrica Eric

[pitalica]

SRCE NA DLANU

Ko je jednom sanjao
zvezdane kiše
nikada više
iz snova neće pronaći put.
Tvoje su oči neme, daleke,
kao mir mladih čednih žena,
iz priča, u doba vitezova.
Takva je sreća.
Napolju je sa neba
padala snežna pena
i topila se na mom licu...
Da nemaš tako jake ruke,
blede i krhke do iskušenja,
tako nevešto-sigurne prste
da sam ja smela svoje srce
staviti u njih,
s toliko mnogo poverenja -
ne bi ni bilo zvezdane kiše.
Takva je ljubav.
Ja ne znam više
gde je rub jave.
Ti si ga uvek znao.
Htela sam biti
više od slave.
Ti nisi dao.

[pitalica]

Volim te kao pticu koja govori
Kao cvetove ludih oblika,
Kao muškarci dugonoge žene,
Kao priče jednog ekcentrika.

Volim te... kao ''Labudovo jezero''
Kao čudesne dvorce iz bajke,
Kao nedokučivo daleke pejsaže,
Kao neobično ime tvoje majke.

Volim te... kao egzotični parfem,
Kao naivna pitanja deteta.
Volim te, kao fanatici Boga,
Kao što bih volela na put oko sveta.

A drukčije bih htela da te volim;
Da te volim, kao život prosto...
Da te volim obično... kao jabuku,
Kao zvuke buđenja naše ulice,
Kao moje lice u ogledalu,
Da te volim nesvesno kao svetlost neba,
Kao što se voli miris toplog hleba.

[Braca]

AKO - Radjard Kipling


Ako uspeš sačuvati glavu dok svi oko tebe
Bezglavi jure i za to krive nikoga do tebe;
Ako sačuvaš veru u sebe dok svi u tebe
Sumnjaju, i još da im platiš što sumnjaju u tebe;
Ako možeš čekati neumoran od čekanja,
Ili slušati laži a da te laž ne pokvari,
Ili biti omražen bez ikakvog opravdanja,
I još da ne izgledaš dobro i ne pričaš mudre stvari;

Ako možeš da sanjaš – a da ne poklekneš pod vlašću
Sna; Ako možaš da misliš – a da misao za cilj ne držiš;
Ako se suočiti možeš sa trijumfom i propašću
I još da usto ovo dvoje za istu stvar držiš;
Ako možeš izdržati da čuješ sopstvenu istinu
Izvrnutu od nitkova - da zamka bude budalama,
Ili gledati najdraže stvari kako se rasplinu,
Skupljati ih, graditi ponovo, dok sve se opet slama;

Ako možeš sabrati u hrpu sve svoje zgoditke
I rizikovati ih u jednom bacanju kocke,
I izgubiti i stati iznova na svoje početke
I ne pomenuti više nikada te kurvinske kocke;
Ako možeš prisiliti svoje srce, nerve, tetive
Da ti služe dugo nakon se sklope smrtne ralje,
I da se drže i guraju iako u tebi nema više žive
Sile, ničeg osim volje koja kaže: »Idemo dalje«

Ako možeš da glasnogovoriš masi i častan ostaneš,
Ili da šetaš s kraljevima, al običan sasvim;
Ako pred prijateljem i neprijateljem isti staneš;
Ako svi računaju na tebe, al niko baš sasvim;
Ako možeš da osetiš neoprostivu minutu
U šezdesetsekundnom neopisivom trku –
Onda je Zemlja tvoja, sine, i sve što je na njoj -
I još više, mnogo više – bićeš čovek, sine moj!

[pitalica]

PRVA PESMA ČOVEKOVA

Ovih dana ovih dana ja i moja žena
gradimo sebi prvo dete
oooh
da nas vidite samo
kako jedno na drugo kidišemo
kao u doba očeva granate
poljupci lete
pljušte
lete
to nas dvoje rešavamo Pitanje Svetsko
to se mi sa čovečanstvom solidarišemo

Ženo moja
oh
ženo moja
pojmiš li šta se noćas
u ovom prozaičnom sobičku zbiva
to mi iz ničega iz ničega
joj iz ničega
to mi od poljubaca
gradimo čoveka živa
čoveka
to je nadrealista što žedan je kad ptice lovi
mangup što u svome telu krompir seje
spadalo koje otadžbinu proda
ringišpil u brod prekuje morem plovi
onaj fantastični što reči ume da izgovara
pa to je onaj što na zemlji jedini ume kuće da zida
i da ih nikad dovoljno lepe ruši
znaš ti tu gladnicu što sa vulkanima druguje
  na dnu mora
onaj što strašno mnogo psuje pije i puši.

Ženo moja
još iz tebe svetlost Dubrovnika muca
trijumf morske soli
pronašao sam, ura:
tvoja su kolena gorka
kao obrazi gvozdene rude
ali čuj reči
kojima darivam ljude:
hiljadu poljubaca treba za prćasti nosić samo
taj veličanstveni izvor slina
a koliko ljubavi za ruke rebra noge
a tek za one stvari
ženo moja hrabro jurišaj na me
iako sam ovako nezgrapan i čupav
ne štedi poljupce za budućeg fantastu
poljupce za našeg sina.

Snevam:
u proleće
tatinu curicu
van dana i gradske buke
daleko od škole tate mame
odmami poljsko cveće
kad tamo u parku na klupi jedan je međed čeka
taj dripac toliko drzak da moju ćerkicu ljubi
a on je ljubi ljubi ljubi
otima se ona
al
ne odustaje momak grubi
bude pod njima mnogo trave svelo
a negde u ponoć njeno se otvori telo
u njemu
joj
moram priznati da je to posao nekog velikog
                                                           boga
počinje avantura čoveka još jednoga.

A mamin dečko
preskače zidove gradske
i progone ga seljaci što krade njihovo voće
ali on krade jer on je muško i tako mu se hoće
i šta mu ko može
neka sav svet iskoči iz kože
jer on će jednoga leta u polju
u vihoru ratnom na užarenoj morskoj plaži
jednoj lepotici bezobrazno
VAŽI LI
NE VAŽI 
pokaži joj sine moj pokaži
oooh
za tvoju snagu
na životinju noćas gladnu liči tvoj tata
a tvoja sirota majka
od prevelikog straha
s njim se u koštac hvata.

Branislav Petrović