Poezija - znana i neznana

Započeo pitalica, Decembar 12, 2008, 01:01:45 PRE PODNE

prethodna tema - sledeća tema

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

pitalica




Mojoj Maji

Noćas su zvezde, kao komete,
padale na zemlju sa neba.
Vetar je putem pogasio sveće,
nije bilo vina, ni soli, ni hleba.

Zemlja je žedno upijala rane,
kao plačne oči kad traže spasa...
I srce, zaista, kuca na dve strane -
dok se mašta peni k'o igra talasa.

Senka je pala noćas, na pesme,
na uspomenu što drhti u slutnji:
tamo je granica sna - iza koje se ne sme,
ovo je granica jave - zarobljena u ćutnji.

Po jedna zvezda sa neba pada,
da nađe razum, nad kojim kruži.
Da li je to, onda, večnost ili nada,
ako se čovek sa zvezdom druži?


pitalica




ZAŠTO SI TAKO LEPA

Zašto si tako lepa?
Ne budi tako lepa
Hoću da budeš od mesa,
ne od sunčevog sjaja.
Zašto si tako lepa?
Kad bi bar imala pege
da ih večno po tvome licu skupljam.
Kad bi bar bila razroka!
Celog života bih na kolenima
ubeđivao razroko oko.
Ali ti si lepa.
Da, od sunčevog si sjaja.
Ali ja ne mogu stalno živeti u tom sjaju.
Ne mogu na pozornici živeti
Sve mi se vidi.
Svaka moja ružnoća.
Svaki posrtaj.
Ne mogu živeti pod reflektorom.
Shvati to.
Nemoj plakati.
Ne mogu živeti sa tobom.
Suviše si lepa.

Milan Kundera


pitalica




ČEŽNJA

Nebesa su prazna; nemo veče slazi,
Negde u aleji zadnji zračak blista,
Venus arhaička sama je na stazi,
Gola, i sva stidna, bez smokvova lista.

Veče će joj tiho da okupa telo
U mirisu ruže i u čistoj rosi;
Mesečina mirno da posrebri čelo,
I ponoćno inje da prospe po kosi.

Gola, ona čeka; a pogled, pun žudi,
Vapije u nebo, i strada, i moli!
I dok stidno oko u nebesa bludi,
Čežnjom drhću prsa i udovi goli.

Tako noć prolazi tiho, jednoliko,
Vetar mesečinom zasipa i veje;
Spi nebo i zemlja; i ne dozna niko
Tu pagansku ljubav sred mrtve aleje.

Jovan Dučić



pitalica




Mojoj Maji

U tebi i meni - čudom!
jesen zeleni.
I, čudom, cveće kreće
u mirise i boje...
Ti znaš:
to nije za obične ljude,
to je u meni procvetalo
srce tvoje.

Ne traži da ti
istinu pričam.
da širim ruke do ruba ljubavi,
samo mi kaži:
plane li očaj, iza poljupca,
kad me ostaviš?


pitalica




DUŠA TI JE BILA

Duša ti je bila
otvorena, svetla
tako da ne mogoh
nikad u nju ući.
Okušah prečice
uzane prolaze
strme i opasne...
A tvojoj se duši
pristupiti moglo
putevima širokim.
Spremih lestve vitke
zidine visoke
sanjah kako preče
pristup tvojoj duši -,
ali tvoja duša
beše bez straže,
zidova i plota.
Tražio sam k tebi
uska vrata duše,
al' duša ti beše
slobodna toliko
da nikakvih vrata
na njoj nije bilo.
Gde je počinjala?
Svršavala gde je?
I ostadoh tako
zauvek sedeći
tu, na zagonetnom
pragu tvoje duše.

Pedro Salinas

pitalica


NEVERNA ŽENA

Povedoh je do reke
misleći da devojka je,
al' udata ona beše.

To bi noću Svetog Jaga,
i skoro po dogovoru,
fenjeri su gasili se,
cvrčci počeli da svetle.

Iza zadnjih gradskih kuća
dotakoh joj grudi snene,
i one se rascvetaše
kao zumbul grane nežne.

Šuštanje sam ja slušao
uštirkane suknje njene,
kao kad komad svile
deset oštrih kama seče.

Krošnje drveća bez sjaja
postajale su sve veće.
Vidik pasa lajao je
u daljini iznad reke.

I prođosmo kraj kupina,
trnja i trske zelene.
Ispod njene punđe na tlu
tad napravih udubljenje.

Ja odvezah svoju mašnu.
Ona skide veo sa sebe.
Ja opasač s revolverom.
Ona jeleke svilene.

Niti smilje nit' puževi
nisu kože tako lepe,
ni kristali mesečevi
takvim sjajem ne trepere.

Noge njene bežahu mi
kao ribe uplašene,
do pola još uvek hladne
a od pola sasvim vrele.

Najlepšom sam od putanja
jezdio te noći cele,
na ždrebici sedefastoj
bez dizgina i opreme.

Ja ne mogu ponoviti
stvari koje ona reče,
da obazriv budem
pamet nalaže mi i poštenje.

Prljava od poljubaca
i od peska, pođe s reke.
A na vetar ljiljani su
potezali sablje bele.

Kao pravi Ciganin sam
vladao se celo veče.
Najzad sam joj poklonio
košaru od svile meke.

Al' u nju se ne zaljubih
jer udata ona beše,
a reče da devojka je
kad povedoh je do reke.





NEVERNA ŽENA

I povedoh nju do reke,
devojkom je smatrajući,
no, udata ona beše.

Zbilo se na Svetog Jaga,
u podesno noćno vreme,
kad pogase fenjeri se
i zrikavci kad zasvetle.

Na izmaku krajnjih kuća
dodirnuh joj grudi snene,
što se odmah rascvetaše
k'o zumbula kite jedre.

I šumeli nabori su
uštirkane suknje njene
kao komad svile što je,
od oštrica deset sečen.

S krunama bez srebra sjajnog
naraslo je sve drveće,
dok lajaše vidik pasa
u daljini, preko reke.

Kad pređosmo glog i trske
i kupina oštre vreže,
od njezine punđe osta
na tlu blatnom udubljenje.

I ja na to mašnu skidoh,
ona haljinu sa sebe,
ja - opasač s revolverom,
ona - prsnik sav izvezen.

Ni smilje ni školjke morske
nisu takve puti nežne,
ni kristali na mesecu
takvim sjajem ne trepere.

Bedra njena bežahu mi
kao ribe uplašene,
do pola hladnoće pune
a od pola osvetljene.

I po putu najboljemu
jezdio sam noći cele,
bez stremena i bez uzde,
vrh omice te sedefne.

Ne želim, jer čovek jesam,
da pomenem šta mi reče,
pamet zdrava nalaže mi
da se time ne razmećem.

Prljavu od poljubaca
i peska, nju ponesoh s reke;
dok se s vetrom mačevahu
ljiljanove sablje bele.

Pokazah se kao pravi
Ciganin što zna ko jeste.
Ja poklonih kotaricu
Njoj od trske ispletene,

Al' u nju se ne zaljubih,
jer udata mada beše,
kaza mi da devojka je
kad povedoh nju do reke.



Federiko Garsija Lorka




pitalica



DRUŽENJE S VETROM

Noćas u mom priznanju izdiše nada.
On neće čuti.
Tamo, gde suza poslednja pada,
oči se zaklinju na vernost -
do smrti.

Tama - u mojoj kosi,
mesečina - na rukama, spava...
On spava...
Koga li sanja?
Ja mogu i s vetrom da se družim
jer ja znam kako podrhtava
tanana breza, pre svitanja.

Jednom sam i ja
pošla u bajke:
sanjala zvezde na morskoj peni -
kako su tople maštarije!
Uzalud... njime su vekovi zaneseni,
on smehom mitove ruši,
rečima menja tok istorije.

Tako mi ostade samo pesma,
sve duža i duža...
Sad mi se java u san uplete,
u javu snovi:
vidim - na dlanu mu procveta ruža crvena,
sanjam - iz očiju mu poleću golubovi.



pitalica




DORIFEA

Prazničnih dana
Kada se Indosi i vakerosi
Opijaju viskijem i pulkom
Dorifea igra
Uz zvuke meksičke gitare
Habaneru tako zanosno
Da mnogi dolaze iz velike daljine
Da joj se dive

Ni jedna žena ne zna tako lepo
Da se ogrne svojim ogrtačem od svile
I da ukrasi svoju plavu kosu
Jednom trakom
Jednim češljem
Jednim cvetom


Blez Sandrar



pitalica



Mojoj Maji

Je li to senka tvoja
prag moj dotakla
toplinom svojom?
Ili su mi se oči
stopile sa bojom
tvoje kose
i sanjam:
ruke i reči i misli...

a više nisi isti
ni kao žita
ni kao zvezde
što obećanja nose.

Duga su putovanja
za nama i pred nama.
Kao da samoća
osmehe tvoje sanja
i boli tama -
do svitanja.

Neko će ostaviti
na tvom ramenu
cvet da svene
ali te neće pamtiti dugo
kao oblake, stidljive, rumene,
što sam ih stvarala
mislima i smehom.

Kad jednom otkrijem
da smo daleko -
zalud razlika medju
vrlinom i grehom.



pitalica




LJUBOMORA

Tada je pevao dan u granama topola.
Setim se tebe i odmah mi grešna miso.
Jutrom reka, a ti ludo gola.
Pa mišljah: da je reka muško,
ja bih od bola vrisko.

I ja sam mogao ribe klati.
Nisam verovao grmu niti ženskoj jovi.
Ti si se mogla i mladom klenu dati.
Iz tvog su čela nicali beli rogovi.

Tada je pevao dan u granama topola.
Da bi te videla, trska je porasla za dva kolenca.
Dolazile su zveri oba pola.
Iz tvojih grudi htela su poteći
dva bela studenca.

I ja sam samo mogao da padnem na kolena.
Bio sam snažni junac a ti mlada mati.
I gledao sam dva tvoja oka zamagljena
zbog kojih ključa krv i snaga ludo pati.

Tada je pevao dan u granama topola.
Tvoja sam bedra zvao sapima, igračice.
Osećao sam: iz mog čela rastu dva roga vola.
Kako da stignem noge takve trkačice.

Bio je to ludi galop od jutra do noći.
Povaljali smo trave i izranili žita.
I gledali smo se na svetlu, svojoj bledoći,
ja zdepast, debelog vrata, ti bela, tankovita.

I presta da peva dan u granama topola.
Čudno: rasle su šume sa korenjem nagore.
U vuka oči pune vučjeg bola.
U vodi ribe vode tajne razgovore.

I bila su dva neba, jedno je u reci.
I svaka je grana imala toplinu ruke.
Plovili su neki čudni, crni meseci
s usnama da ljube, s rukama za kurjake.

I presta da peva dan u granama topola.
Bi veče. Ti si ležala na paprati.
A ja sam bio mladić, slab, bez ona dva roga vola.
I videh: ti bi se mogla i mladom kurjaku dati.

Da sam ti bičje reči riknuo, ti bi znala.
I nikad bliže nožu ne bi moja ruka.
Pobegoh, sa mnom su i debla posrtala.
Pratila su me dva grozna oka, tvoja ili tvog vuka.


Branko V. Radičević


Facebook   Instagram   Tiktok