LEPE PRIČE

[pitalica]

Bio jednom jedan pošten, siromašan čovek, koji nije imao posao...
Prijavi se on na oglas za otpušivača WC-a u Microsoftu. Pozove ga šef personala na testiranje za rad sa novom pumpom. Vredni čovek ispuni sva očekivanja i šef mu reče: ''Dobili ste posao. Dajte mi vaš e-mail da vam pošaljem formular i sva ostala obaveštenja o radnom vremenu.''
Očajan, čovek odgovori da nema kompjuter, pa prema tome ni e-mail. Šef, iznenadjen, kaže da žali, ali ako neko nema e-mail, on virtualno i ne postoji, a ako ne postoji, ne može ni posao dobiti.
Čovek izadje ne znajući šta da uradi sam sa sobom. U džepu je imao samo 10 dolara. Prolazeći pored diskonta ugleda sanduk sa 10 kg jagoda. Ne razmišljajući udje i kupi ih. Na putu do kuće, zaustavi ga neka žena i upita može li kupiti kilogram jagoda. Tako čovek proda jedan po jedan kilogram, na malo, i za manje od tri sata udvostruči svojih 10 dolara. Naravno, kada je video da se to isplati, svaki dan je ponavaljao svoju kupovinu i prodaju, a kapital mu se uvećavao. Uskoro je kupio kamion, a zatim postao vlasnik male kompanije.
Prodje od tada 5 godina. Sada je siromašak, sa početka priče, već bio vlasnik jedne od najvećih mreža za prodaju hrane. Jednoga dana odluči  da uzme životno osiguranje. Pozove svog agenta i izabere polisu. Na kraju razgovora, agent ga upita za e-mail kako bi mu poslao sve klauzule ugovora. Čovek mu tada kaže da nema e-mail.
''Čudno,'' – reče agent – ''nemate mail, a uspeli ste da steknete čitavo bogatstvo. Zamislite gde bi vam bio kraj da ste imali mail!''
Razmisli čovek, pa odgovori: ''Bio bih otpušivač WC-a u Microsoftu!''

Naravoučenije:
1. internet ne rešava životne probleme,
2. ako nemaš e-mail, ali radiš mnogo, možeš i zaraditi,
3. na ovo ne odgovaraj, otišla sam da prodajem jagode!

[pitalica]

ELDORADO (odlomak)

... A na samom kraju, tamo gde se nude ptice i cveće i gde lokalni alkosi piju vinjake iz malih bočica zvanih ''unučići'', stoji jedan sredovečni čovek u pohabanom odelu i prodaje psa Žućka, a izgleda kao da Boga moli da ga ne proda. Ali, kad svi nešto prodaju, mora i on.
Žućko je omanji običan pas žućkaste dlake, po kojoj je i dobio ime. Rodoslov mu je nepoznat i može samo da se nasluti da potiče od oca škotskog terijera i majke slovenskog porekla, ili obratno. Pored Žućka, koji mu sedi pokraj nogu i svojim vlažnim pametnim psećim očima gleda pijačnu vrevu, čovek prodaje i kavez sa papagajem. Papagaj je našto žući od Žućka i ima i crveni rep i pripada onoj vrsti papagaja koja se najčešće pojavljuje u ukrštenim rečima, sa tri slova vodoravno, mada uvek sedi uspravno na prečagi u kavezu. Ara ume i da izgovori nekoliko najčešćih srpskih izraza: ''Nema problema'' i ''Jedi govna''. Čoveku, Žućku i Ari, prilaze otac i sin. Dečak ima oko deset godina i zaljubljuje se u Žućka na prvi pogled, i Žućko u njega.
- Tata, kupi mi ga, molim te! – moli oca.
Otac dobro zna da će posle te prve pseće ljubavi, kao što obično biva, on morati da ga šeta svakog dana tri puta.
Dečak počinje da plače, a Žućko, da ga uteši, liže mu ruku.
Najzad otac pita čoveka koliko košta Žućko.
- Tri hiljade – kaže čovek.
Ara kaže: ''Nema problema''.
- Skupo – kaže otac.
- Jedi govna – kaže Ara.
... čovek je zaista prodao Žućka i dobiro za njega tri hiljade. Kada su se rastajali, pas ga je tužno pogledao i pošao mirno sa svojim novim vlasnikom.
Prvu noć prespavao je u dečakovoj postelji, pošto je večerao mleko i piletinu, a ujutru ga više nije bilo u kući.
Tražili ga čitav bogovetni dan, lepili oglase sa njegovim opisom po drveću obližnjeg parka. Ništa – ni traga od Žućka. Dečak nije prestajao da tuguje.
Iduće subote odu ponovo na Kalenića pijacu kod onog tipa kad, pored Are i njega, sedi Žućko.
Dečak se oduševio, grli i ljubi kuče, a Žućko ništa. Ni da ga lizne. Hoće da ga povedu kući, ali čovek kaže da to nije Žućko kog su izgubili, nego njegov brat i da nema ništa protiv toga da ga kupe ako žele, ali da on nije odgovoran zbog toga što im je Žućko pobegao.
Dobro, samo da bi utešio sina, otac ponovo plati tri hiljade, sednu u auto i odu kući na drugi kraj grada.
Nije prošlo ni dva dana, kad nestade i novi Žućko. Odu ponovo na Kalenića pijacu, a tamo, pored čoveka i Are, pas, sedi na istom mestu.
- Reci mi iskreno – pita otac tog tipa – hoće li ponovo da pobegne, ako ga opet kupim?
- Hoće – priznaje ovaj posle kraćeg razmišljanja. – Opet će da pobegne. Bolje je da uzmete Aru za dve hiljade sa kavezom.
Dobro. Kupe Aru sa kavezom i odnesu kući. Po ceo dan su se zabavljali dok bi Ara vikao gostima ''Jedi govna!'', a onda kada bi ga rdeili, govorio ''Nema problema''.
Jednog dana nestade i Ara. Kako je otvorio vrata kaveza, ostaće zauvek tajna.
Odu ponovo na Kalenića pijacu do onog tipa, kad Ara mu sedi na ramenu i govori da nema problema.
- Je l' i Ara ima brata blizanca? – pita otac.
- Nema – kaže mirno čovek.
- Pa šta ti, ustvari, prodaješ? – upita otac besno.
- Kaveze! – odgovori ovaj.

Momo Kapor 

[pitalica]

''Velaskezovom ulicom do kraja'' (odlomak)

''Uvek me je fascinirala Vajldova pričica o seoskom vraču koji je imao dar da vidi lepotu. Kada bi svi otišli u polje na težak rad, on bi odšetao do šume, do morske obale, i gledao zadivljen. Kada bi se noću čitavo selo okupilo oko vatre, umorni ljudi pitali bi vrača: ''Pričaj nam! Šta si video danas?'' Govorio bi kako je otišao do šume i na proplanku, medju šibljem, ugledao faune koji su trčali i smejali se. Kako je otišao zatim do obale mora i video sirene koje sedefnim češljevima jedna drugoj češljaju raspletene kose. ''Kako je to lepo!'' govorili su seljavi. Jednoga dana vrač je kao i obično odšetao do šume i na proplanku ugledao grupu fauna kako ciče, smejući se, i trče. Zatim je otišao do morske obale i ugledao nekoliko sirena obasjanih suncem kako češljaju jedne drugima raspletene kose. Vratio se u selo. U noć, oko vatre, umorni ljudi željno su pitali: ''Pričaj nam, šta si video?''  ''Danas nisam video ništa'', odgovorio je vrač.

Ovu pričicu Andre Žid tumači kao parabolu o mašti, o prednosti mašte nad stvarnošću, ali meni se čini da je to pre parabola o lepoti. Štaviše, mislim da priča nije završena. Vrač bi morao da umre te iste noći, jer je izgubio jedini dar koji je opravdavao njegovu ulogu u kolektivu – dar da vidi i saopšti lepotu. Onoga časa kad su se pojavili fauni i sirene, on je izgubio unutrašnju svetlost i pretvorio se u pukog posmatrača, kao što bi to mogao da bude ma koji težak. Izgubio je lepotu iz sebe, ona se pretvorila u opipljivu stvarnost. A ono što je dostupno i traje u ljudskom vremenu, već više nije lepota nego njena slika.''

Gordana Ćirjanić

[pitalica]

Ekselencija

U Klub književnika je godinama dolazio krupan čovek izrovašenog, pomalo krompirastog lica, uvek uredno odeven u, istina, dotrajalo odelo, sa prslukom i uredno vezanom mašnom usjajenom od duge upotrebe. Sedao bi uvek za najmanji stočić u prolazu, sa samo dve stolice; na onu drugu, retko bi ko i seo.
Oko njega kao da je lebdeo oreol izgnanstva i usamljenosti.
Neobično učtivog i finog ponašanja, on bi se uvek nasmešio onima koji su stizali pre njega, a to je bilo teško, jer je on dolazio tačno u osam dok još svetla Kluba nisu bila ni upaljena a konobari stajali oko šanka čekajuci veliki noćni okršaj.
Bio je to bivši bugarski ambasador koji je za vreme Informbiroa 1948. odlučio da ostane u Jugoslaviji, bez ikakvih prihoda, sem male diplomatske uštedjevine koja je brzo iscurila pa se, da bi preživeo, malo bavio prevodjenjem. Pričalo se da se bavio i poezijom.
Ko zna, možda je sada veliki pesnik u Bugarskoj?
Nikada ni sa kim nije razgovarao ni o čemu sem što bi izmenjao nekoliko učtivih rečenica o vremenu i zdravlju. Naručivao bi uvek isto jelo: teleću čorbu sa nekoliko parčadi hleba. Jeo je mirno i otmeno, popio bi kiselu vodu, posedeo malo, a kada bi naišla gužva, a konobari se kao pomahnitali rastrčali po sali, on bi se digao i krenuo prema izlazu. U to daleko vreme, račune su naplaćivali samo pokojni Ivo Kušalić i njegov ortak Buda. Ambasador je naivno verovao da će obojica misliti da je platio onom drugom, ali se varao; i jedan i drugi su znali da nema novca ni za teleću čorbu pa bi se pri njegovom izlasku iz Kluba duboko klanjali zajedno sa ostalim konobarima govoreci uz naklon:
"Laku noć, ekselencijo!"

Momo Kapor

[pitalica]

PRIČA O EKSERU

Bio jednom jedan dečak koji je imao lošu narav. Otac mu je dao džak pun eksera i rekao mu da svaki put kada oseti bes i izgubi kontrolu nad sobom, ukuca jedan ekser u ogradu. Prvog dana dečak je ukucao 37 eksera. Tokom sledećih nekoliko meseci on je naučio da kontroliše svoj bes i broj zakucanih eksera se smanjio. Otkrio je da je lakše kontrolisati svoju narav, nego zakucavati eksere u ogradu. Tako je osvanuo dan kada dečak nije zakucao nijedan ekser. Otišao je ocu i rekao mu kako toga dana nije bio ljut.

Otac mu je tada rekao:
Svakoga dana kada uspeš da kontrolišeš svoje  ponašanje, iz ograde iščupaj po jedan ekser.

Dani su prolazili i jednog dana dečak reče ocu da je izvadio sve eksere. Otac je uzeo sina za ruku i odveo ga do ograde.

Tada mu je rekao:
Dobro si to uradio, ali pogledaj sve te rupe u ogradi. Ograda više nikad neće biti ista. Kada u besu kažeš neke stvari, one ostavljaju ožiljak, kao što su ove rupe u ogradi. Možeš čoveka ubosti nožem i izvući nož ali posle toga nije važno koliko puta kažeš da ti je žao, rane ostaju. Verbalna rana je isto toliko bolna kao i fizička.

[pitalica]

KUTIJE

[/b]

Često mislim na zelenu kutiju koju mi je u nasledstvo ostavila moja baka i na kutije koje ću ja ostaviti nekome. Šta ostaje od nas kad se završi naš put? Šta ćemo izgraditi za svoju decu i unuke, za one koji su nam tokom života postali bliski? Kakve kutije pripremamo? Kutije pune pravnih akata, životno osiguranje, spisak nekretnina, možda i atomsko sklonište? Ili kutije saznanja? Kutije koje će nam doneti miran san ili kutije koje će probuditi našu savest i doneti nam besane noći? Ili prazne kutije poput uskršnjih jaja u koje ćemo zaboraviti da stavimo iznenadjenje? Toliko smo opsednuta velikom planovima za budućnost da zaboravljamo da će ona jednoga dana postati prošlost... 


Suzana Tamaro

[pitalica]

SNEG

Kad beše peti dan, trebalo je dete krstiti u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Podjoše, dakle, po snegu i vihoru u saonicama. Kažu ni suzu pustio nisam. Na Tisi su nas vijali vuci, a led je počeo pod nama da pršti. Krstili su me negde daleko, u nekoj staroj, cincarskoj, crkvi. Mati mi plakaše. Otmena jedna plemenita dama, što je trebala da me drži u vodi, nije došla. Možda je uplašiše vuci. I tako, jer čekati se nije moglo, uzeše jednog pravoslavnog čoveka, crkvenjaka, po imenu Božura. I on, suzan zbog počasti, što ga iznenada stiže, držaše dete, pod vodu svetu i plakaše, jer nije imao ni prebijene pare, da dete dariva. Bogati Cincari i lepe Grkinje, koje su se rado sećale banatskih djaka, setiše se i moga oca, i pozvaše nas u kuće svoje. A svud u snegu beliše se tako prazne, naše stare, ostavljene crkve. Daleko u daljini sijali se krstovi, i videle se senke naših starih,  praznih, ostavljenih crkvica. No moja mati ponosita i gorka odbila je prezrivo pozive, i mi smo opet jurili po zavejanoj reci izmičući od urlika vukova.
I od tada je meni jedino dobro u životu bio sneg; a kad počeh, da vidim oko sebe kuće i ulice; kad počeh, da razumem reči, bili smo opet otišli dalje. Oh, selili smo se često.

Miloš Crnjanski

[pitalica]

PROZOR

Sedela je na rubu uskog kreveta i gledala u prazno. Pogled joj je šetao sobičkom u koga je jedva smestila sve što joj je bilo potrebno. Duboko je uzdahnula i prekrila oči rukama. Nije htela da neko ugleda te blistave suze koje su počele da izviru i korljaju se niz obraze. Zašto se toliko trudila kada je znala da je niko ne može videti,niti čuti njene jecaje? Nije bila sigurna. Možda... možda samo nije htela sebi da prizna kolika je njena tuga. Polako je ustala osećajući bol u srcu i prišla polupanom prurozoru. Dočekao ju je nalet vetra kroz zvezdičastu pukotinu i hladnoća koja je sve više nadirala unutra. Spustila je pogled i ugledala poveći kamen na zemlji. Ponovo su to uradili. Ponovo su joj uništavali i ono malo što je imala. ''Zašto su ljudi tako zli?'' -uzdahnula je, - ''Zar ne shvataju koliko briga imam i bez ovoga?'' Lagano je otvorila okno pazeći da komadići stakla ne padnu na pod i promolila glavu napolje. Ma ko da je to učinio, otišao je. Sve što se moglo videti bio je park prekriven snežnim tepihom. No, bila je sigurna da se neko skriva iza tog širokog drveća, kao i da je začula podrugljiv smeh. ''O, Ljubavi, zašto na ovom svetu nema  više  ljudi poput tebe,'' - pomisli izbacivši kamen napolje, ''Čak si me i ti napustio. Zašto uopšte mislim da me možeš čuti, kada tebe više nema?'' No, nada je još uvek bila tu.''Dok me ne napusti, živeću.'' Zašto je čovek svesno biće? Zašto razume i pati? Zašto voli i mrzi? ''Davno je prošlo moje vreme,'' uz te misli zatvorila je oči, ''kad samo ne bi bilo tako teško... O, Ljubavi, zašto si morao da odeš? Mogao si da uživaš u životu i svemu što sam ti pružila, a ti si  me onako napustio...'' No, čovek iako pati, on zna da preboli. Ustala je i ovoga puta sigurnije zakoračila. Za nekoliko otkucaja srca njena ruka dodirivala je hladnu kvaku. ''Dosta sam se skrivala,''  odlučila se, ''došlo je vreme da pokažem svetu da i dalje mogu da stojim na nogama.''

Katarina Baralić

[pitalica]

ZRNO KAFE

- Kako znaš kada je kraj? Jednostavno znaš, kao što znaš kad je početak.
Pitala me je prijateljica gledajući u mojim očima još jedan kraj ljubavi. Ljubav počinje besmislenom malom stvari za koju se vezujemo nesvesno, bez mnogo truda i volje. Vezivanje za uobičajene stvari koje odjednom sa nekim postanu neobične. Popijena kafa, recimo. Tako i prestaju, zbog jedne pogrešne rečenice, jedne kafe skuvane na drugi način. Kad ljubav počne, počinje da se rađa nešto naše. Naš način na koji kuvamo i pijemo kafu, odlazimo u šetnju, spremamo hranu, delimo postelju. To nešto naše je ritual ljubavi i veze. Nevidljiv i prisutan. Ponekad bude težak kao okovi, ponekad dosadan kao sapunica na TV-u, ali se ponavlja i pored dosade i težine sve dok veza traje. A onda jednog dana jedno hoće zrno kafe više. Ili šećer na vrhu kašičice u našu kafu koju već skoro dve decenije kuvamo bez šećera. Našu kafu bi neko da zasladi iako se ta količina šećera možda i ne primeti i ne oseti ona naruši ravnutežu onoga što se zove naša priča, život, posebnost. Unese sumnju da naš ritual nije dobar, da mu je potrebna promena, osveženje, korekcija, nešto novo, što više nije naše. I eto, to je kraj. Mali kao zrno kafe, gorak kao zrno kafe samleveno zubima. Gorči od svih kafa bez šećera koje smo popili zajedno, zbog malo šećera na vrhu kašičice koji ti je neku drugu kafu učinio slađom i bližom.
- Razvodimo se. Nećeš verovati, otišla sam u bioskop sa drugaricom jedno poslepodne. Prvi put od kada mi je dete rođeno. On i tako nikada nije kod kuće do pola noći a zapretio mi je razvodom kada sam uzela zrno slobode za poslepodnevni bioskop.
- Verujem ti. Ja sam se razvela zbog prve kafe koju sam popila sa komšinicom, godinu dana pošto mi je dete rođeno. To je bilo moje zrno kafe, zrno slobode, koje on nije mogao da proguta. I to je bio kraj. Kraj je zapravo samo prestanak napetosti koja u nama tinja i bukti kao požar svakoga dana sve više kada u ljubavi postoji ropstvo, vezanost koja počinje da liči na silovanje tela i ludilo uma. A počinje onog trenutka kada naša priča počinje da prima nečije sugestije, izmene, novine, samo zato što je teško ili dosadno. Naravno da je teško i dosadno. Naravno da je ponekad bliža pomisao na smrt, beg i novu ljubav, kada težina i dosada nagrnu sa svom svojom upornošću na našu napetost i umor. Naravno da je grozno, tužno, bolno i besmisleno kuvati još jednu kafu kada se tako osećamo. Ali je još jedna popijena kafa bez trunke šećera još jedna naša bitka sa gorkim životom koji nas kuša, čika, provocira da od nas odustanemo.
- Eto, tu znaš da je kraj, draga moja.

Mirjana Lukić   

[pitalica]

ZAKASNELA TRKA

          Imao je već pedeset godina kada je primetio da ga neko prati. Sa jakim osećajem nelagode, ubrzao je korak. I onaj iza. Hodao je i hodao, prošao brojne zemlje i kontinente, okeane, išao je gore i dole preko strašnih planina. Svakoga časa se okretao i uvek mu se činilo da vidi nepoznatog kako ga sledi.
          Sada je već u dubokim godinama, ali i dalje hoda, ljudi ga gledaju začuđeno. Uvek u begu, činio je poduhvate dostojne ludacima, stvari koje mladić od dvadeset godina ne bi bio u stanju učiniti. Odlazio je, dolazio, zatim ponovo odlazio.
          Još i sada je na putu. Svakog časa se osvrne, pogleda i odmah nastavi put. Da se zaustavi, da se odmori, da prestane hodati samo sat vremena, bio bi izgubljen.

Dino Buzzati