LEPE PRIČE

[pitalica]

TRI ISPOSNIKA
Po ruskoj priči

Jednom je vladika ruski putovao s bogomoljcima preko mora. Tokom plovidbe, brod se približio ostrvcetu na kome su, po priči nekih ribara, živela tri isposnika.
Vladika je poželeo da vidi isposnike, pa je bačeno sidro, čamac spušten u more i veslači s vladikom zaveslali ka ostrvu. Kada su se primakli, ugledali su tri isposnika - jedan je bio visok, drugi manji, a treći sasvim mali; stajali su na obali i držali se za ruke. Sva trojica imali su duge sede brade.
Vladika je izašao iz čamca i blagoslovio ih, a oni mu se poklonili do zemlje. Onda ih je pitao kako vode isposnički život i kako se mole Bogu. Najstariji isposnik je rekao: »Ovako se molimo - 'Vas trojica gore, spasite nas trojicu dole'«. Samo što je to izgovorio, druga dva isposnika pogledaše ka nebu i uglas rekoše: »Trojica vas, trojicu nas spasite!«
Vladika se nasmejao i rekao im: »To ste vi čuli za Svetu Trojicu, ali ne molite se kako valja. Ja ću vas naučiti po Svetom pismu, kako je Bog naložio ljudima da se mole«.
I počeo je vladika da ih uči »Oče naš«, i učio ih je satima, sve do večeri, stotinu puta ponavljajući reci molitve, a isposnici su ponavljali za njim. Na kraju, sva trojica su ponovili čitavu molitvu.
Već se smrkavalo, mesec se pojavio iza mora, kada je vladika pošao natrag na brod. Isposnici su pali pred njim na kolena, a on ih je podigao i sve redom izljubio. Zatim je seo u čamac i zaplovio prema brodu, slušajući kako isposnici uglas ponavljaju molitvu. Kada se čamac primakao brodu, nisu se više čuli njihovi glasovi -samo su se videli, obasjani mesečinom, kako stoje na obali, na istom mestu, i drže se za ruke.
Brod je odmah zaplovio, a isposnici postepeno iščezli iz vida; videlo se samo još ostrvce, da bi zatim i ono nestalo; samo je more treperilo na mesečini. Bogomoljci su legli da spavaju, i na palubi je sve utihnulo. Vladika je, međutim, ostao kod krme, gledao u pravcu ostrva i razmišljao o isposnicima. Najednom, učinilo mu se kako nešto svetluca na toj strani - kao da se nešto blista i belasa na mesečini - možda galeb ili jedro na čamcu. To nešto primicalo se sve bliže, ali nikako da razazna šta je.
Vladika je prišao krmaru, upitavši ga staje to, a već je i sam video - trče po moru isposnici, bele se njihove sede brade i sve su bliže brodu. Prepao se krmar, ostavio kormilo i povikao: »Gospode! Isposnici jure za nama po moru, kao da po zemlji idu!« Svi su skočili prema krmi i ugledali isposnike, koji su već prišli uz sam bok broda, pogledali naviše i uglas progovorili: »Zaboravili smo, presvetli vladiko, zaboravili smo tvoj nauk! Dok smo ponavljali, pamtili smo, ali samo što smo zastali, promače nam jedna reč i sve se raspršilo. Sve smo zaboravili, nauči nas opet!«
Prekrstio se vladika, nagnuo se prema isposnicima i rekao im: »Uslišiće Bog vašu molitvu, sluge božje. Nemam šta da vas naučim. Molite se za nas, grešne!« Onda im se duboko poklonio. Isposnici su se okrenuli i pošli morem natrag. Sve do jutra videla se svetlost na onoj strani kuda su otišli.

  Antoni de Melo

[pitalica]

PESNICI PRED SUDOM

Godine 1966, našli smo se u Klubu književnika da čujemo šta se toga dana događalo na suđenju našem kolegi Miodragu Bulatoviću. Učesnici ovog suđenja stizali su jedan po jedan sa smeškom u uglu usana.
U to vreme, naime, nije se smelo smejati naglas Reformi jer je na svakom poznatijem mestu, a u Klubu književnika naročito, sedeo po jedan policajac iznad čaše kisele vode i sa novinama okrenutim naopačke, na kojima je bila izbušena rupa za osmatranje. U Klubu je to bio neki Mujo Dj., visok, koščat Crnogorac sitnih užagrenih očiju koji je gostovao od stola do stola skupljajuci informacije, a od ostalih policajaca se razlikovao po tome što je umesto kisele vode pio vinjak.
Uskoro, on se toliko odomaćio da su svi znali za njegov posao pa su ga često molili da im produži ličnu kartu ili pomogne oko pasoša, što je on rado činio očekujući neku protivuslugu.
Ukratko, neko je prijavio pisca Miodraga Bulatovića da je u Klubu ogovarao Privrednu reformu. Bule je kao svoju odbranu pozvao za svedoke one koji su te noći bili u Klubu za njegovim stolom, a to su bili Matija Bećković, Borislav Pekić, Duško Radović, Predrag Palavestra i Mirko Kovač. Suđenje se održavalo u Četvrtom opštinskom sudu kod Kalemegdana, u skučenoj kafkijanskoj sudnici koja dugo nije bila krečena, a predsedavao je krupan, otežao sudija sa nekom poučnom značkom u reveru i nekoliko pramenova kose koju je prebacivao preko ćele od jednog do drugog uveta.
Klupa na kojoj je sedeo optuženi Bulatović, pričao je Matija, bila je mala i zlokobno crna kao u nekoj Joneskovoj drami.
Prvi je pozvan Matija koji je rekao da bi voleo da zna ko je prijavio Bulatovića.
- Niste vi ovde da postavljate pitanja – rekao je sudija. – To je moj posao!
- U tom slučaju, ja želim da izvlačim pitanja – rekao je Matija – a ne da me vi pitate šta vam padne na pamet.
- Pravo da zna ko ga je prijavio ima samo okrivljeni – rekao je sudija.
- Ja se osećam kao Kafkin Jožef K. – upao je Bule. – Ne znam ni ko me je ni zbog čega prijavio...
- To ćete uskoro doznati! – prekinuo je sudija raspravu i pozvao Duška Radovića.
Večito pospani Duško Radović sa niskim pritiskom i napola spuštenim očnim kapcima i izrazom dosade od života i njegovog ponavljanja, na pitanje da li je čuo da je Bule ogovarao Privrednu reformu, rekao je:
– To je isključeno, a da je to zaista uradio je bih bio prvi koji bih ga prijavio; ne bih dozvolio da mi neko drugi to uzme ispred nosa.
A onda je na scenu izašao sledeći svedok, Borislav Pekić, nalik na Don Kihota, već sa nekoliko duplih viskija u sebi, koje je na brzinu popio u obližnjem bifeu, jedini od pisaca sa iskustvom sa sudijama i zatvorima kroz koje je godinama prolazio.
- Da li ste bili prisutni kada je optuženi Bulatović ogovarao Privrednu reformu? – ponovio je već rutinski sudija pitanje.
- On je nije nikada ogovarao – rekao je Pekić.
- A da li je neko drugi u vašem društvu napadao Reformu?
- Jeste!
- Ko je to bio?
- Ja – rekao je Pekić mirno.
- Šta ste vi rekli?
- Ja sam rekao da je to najveća glupost koja se može zamisliti i da ugrožava sve kulturne vrednosti.
- A šta je na to rekao optuženi Bulatović?
- Ne sećam se tačno – rekao je Pekić – ali znam da je to bila neka beskompromisna, najljuća reč koja se može zamisliti.
Tada je Bule ustao sa klupe, stavio desnu ruku na grudi i rekao:
- Kazao sam tada da je to naš jedini izlaz!
- Da li vas je ubedio? – upita sudija Pekića.
- Naprotiv, još sam bio ubeđeniji da je to najveća moguća glupost.
- A gde se odvijao taj razgovor? – upitao je sudija.
- U mojoj kući.
- Ko je još bio prisutan?
- Samo nas dvojica – rekao je Pekić znajući da optužba za neprijateljsko udruživanje mora da obuhvata najmanje tri okrivljena, dvojica nisu bili dovoljno.
- Šta da radimo s ovim? – uhvatio se sudija za glavu.
- Sad je to moj slučaj – rekao je Pekić – a Bule je nevin!
I tako se završio taj proces.
Izašavši iz sudnice Bule je otišao do telefonske govornice (u to vreme mobilni telefoni još nisu bili izmišljeni) i okrenuo broj Muje Dj.
- Zamisli, Mujo – rekao je Bule – neko me prijavio da sam ogovarao Privrednu reformu.
- Ma nije moguće – kazao je Mujo Dj. – Pa,šta misliš, ko je to uradio?
- Ja mislim, ti! – rekao je Bule.
- Hajde da se vidimo – predloži Mujo Dj. i oni se uskoro nadjoše u jednom bifeu.
Bilo je to vreme kada je pola jugoslovenske policije bilo otpušteno posle afere sa Aleksandrom Rankovićem, a onima koji su ostali u službi penzionisanje je visilo u vazduhu.
- Slušaj, Bule – rekao je Mujo Dj. ispijajuci vinjak. – Moraš da me razumeš, dugo nikog nisam prijavio, pa sam prijavio tebe da ne bih ostao bez posla, a znao sam da tebi ionako ne mogu ništa.
Mi o vuku, a vuk na vrata; u tom trenutku u Klub udje Mujo Dj. pa se svi izljubismo sa njim kao da se nismo videli sto godina.

Momo Kapor

[pitalica]

                  OČI

U svakom septembru ima nečega nalik na tihe rastanke. Primetiš to po igrama koje polako počinju da se sapliću. Primetiš to po iskraćalom odelu, koje ostavljaš mlađem bratu.
Primetiš i po bajkama, koje smo dosad tako lepo izmišljali. Primetiš kako nam i bajke sve manje veruju.

Ustvari, velika je to varka. Baš kao što je i svet sa one strane svoga oka.

Onome koga posmatraš u ogledalu s nadom. Ti si nada koju on gleda iz svog sveta. Ne veruj ničemu što se može primetiti samo sa jedne strane vida...

Trči i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap čiste svetlosti.

»Ne zidaj vrata veća od kuće «, kažu Eskimi. To isto znači što i zidati prozore manje od očiju...

Stvarno videti, znači: umeti videti kišu kako pada uvis. Videti kako padaju uvis krovovi kuća i reke u kojima se talože vrhovi planina.

Pa ako se i oklizneš, nekada, u životu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis.

Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta.

I videti pad vetra kako raste duboko u doline...

I snove valja videti kako rastu dok toneš polagano u njih i paraš se, baš kao što i ove reči ćutanja, tuđe i moje, tonu noćas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra...

[pitalica]

Od samog početka...
     
     Tako ona dolazi uvek, sa ljupkom šalom, sa muzikom ili mirisom. (Muzikom slučajnog, usamljenog zvuka koji izgleda neobičan i značajan, mirisom celog jednog predela ili severca koji nagoveštava prvi sneg.) Ponekad čujem posve nejasan razgovor, kao da pita nekoga pred kapijom za moj stan. Ponekad vidim samo kako pored moga prozora mine njena senka, vitka, nečujna, i opet ne okrećem glave niti dižem pogleda, toliko sam siguran da je to ona i da će sada ući. Samo neopisivo i neizrecivo uživam u tom deliću sekunde.

     Naravno da posle nikad ne uđe niti je ugledaju moje oči, koje je nikad nisu videle. Ali ja sam već navikao da je i ne očekujem i da sav utonem u slast koju daje beskrajni trenutak njenog javljanja. A to što se ne pojavljuje, što ne postoji, to sam prežalio i preboleo kao bolest koja se boluje samo jednom u životu.
....
    Osećam je u sobi po jedva čujnom šuštanju listova u knjizi ili po neprimetnom pucketanju parketa. Ali najčešće stoji, nevidljiva i nečujna, negde iza moje senke. A ja satima živim u svesti o njenom prisustvu, što je mnogo više od svega što mogu da daju oči i uši i sva sirota čula.
....
    Poučen svojim dugim iskustvom, ja znam da ona spava u mojoj senci kao u čudesnom logu iz kojeg ustaje i javlja mi se neredovito i neočekivano, po zakonima kojima je teško uhvatiti kraj. Ćudljivo i nepredvidljivo, kako se samo može očekivati od stvorenja koja je i žena i avet. I potpuno isto kao sa ženom od krvi i mesa, i sa njom dolaze na mahove u moj život sumnja i nemir i tuga, bez leka i objašnjenja.

Ivo Andrić

[pitalica]

TRAČ

Jednom je jedna žena otračarila svoga suseda. Za par dana svi u gradu su znali celu priču. Sused je bio duboko povređen njenim postupkom, ali nije mogao ništa da učini po tom pitanju.
Prošlo je neko vreme i žena je shvatila da je priča koju je raširila u potpunosti netačna.
Pokajavši se zbog onoga što je uradila, otišla je do jednog mudrog starca sa molbom da joj da savet kako da ispravi načinjenu grešku.
- Idi na pijacu – rekao joj je starac - i kupi jednu kokošku. Zakolji je tamo. Očerupaj joj perje i to perje razbacaj, jedno po jedno, na putu do svoje kuće.
Iako iznenađena savetom, žena je ispunila ono što joj je rečeno.
Sledećeg dana otišla je opet do mudrog starca. On joj je sada zadao drugi zadatak:
- Sada se vrati nazad, skupi sve perje koje si juče bacala po putu i donesi mi to što skupiš.
Žena je krenula istim putem sa ciljem da pokupi svo perje, ali vetar je već sve razneo.
Posle nekoliko sati uzaludnog traženja uspela je da sakupi samo tri pera.
- Vidiš li sada, - uzdahnuo je stari mudrac - lako je da ih ispustiš, ali je teško da ih ponovo sakupiš. I sa tračem je tako. Ne treba ti mnogo napora da ga raširiš, ali kad to već jednom uradiš, onda više nikada ne možeš popraviti učinjeno zlo.
[/color]
narona priča

[pitalica]

SNEŽANA

   Jedne Nove godine, ne sećam se više koje, izađoh pred jutro na ulicu. Bilo je to u ono daleko vreme dok je još padao sneg i jelke bile prave, a ne plastične.
   Ulica je bila zasuta slomljenim staklom i odbačenim šarenim kapama od kartona. Učini mi se da u snegu vidim jednu palu, izgubljenu zvezdu.
   Jesam li rekao da je ulica bila pusta, i duga, i bela, i bez zvuka?
   Tada je ugledah kako ide prema meni. Bila je ogrnuta belim kaputom ispod koga je svetlucala duga večernja haljina, tako nestvarno tanka, i tako pripijena uz njeno telo, kao da je sašivena od magle i paučine. Gazila je sneg u lakim sandalama, koje su uz nogu držala samo dva jedva vidljiva zlatna kaišića. Pa ipak, njene noge nisu bile mokre. Kao da nije dodirivala sneg. Jednom rukom pridržavala je okovratnik kaputa, a u drugoj nosila malu barsku torbicu od pletenog alpaka, istu onakvu kakve bake ostavljaju u nasledstvo najmilijim unukama.
   Jesam li rekao da je plakala i da su joj se suze ledile na licu, poput najfinijeg nakita?
   Prošla je pokraj mene ne primetivši me, kao u snu. U prolazu obuhvati me oblak nekog egzotičnog mirisa. Nikad ga posle nisam sreo. Nikada je posle nisam sreo. Da, bila je plava. Ne, crna. Ne, riđa! I imala je ogromne tamne oči; u to sam siguran.
   Zašto je napustila pre vremena novogodišnje slavlje? Da li je neko, ko je te noći bio sa njom, zaspao ili odbio da je prati? Da li se napio i bio prost?
   Da li je to, ustvari, bila Nova godina? Jesam li možda jedan od retkih noćnih šetača koji je imao sreću da je vidi lično?
   Ili je to bila Snežana kojoj su dojadili pijani patuljci?
   Ali, zašto je plakala?
   Jesam li već rekao da sam ovu priču napisao samo zbog toga da je ona možda pročita i javi mi se telefonom?
   Već više od petnaest godina razmišljam o tome zašto je plakala one noći.


Momo Kapor

[pitalica]

OGLEDALO

Nekada davno živeo je jedan kralj koji je imao ogroman dvorac. Ali taj dvorac bio je dosta čudan. Čitav dvorac bio je iznutra prekriven ogledalima – zidovi, podovi, plafoni, apsolutno sve. Milioni ogledala.

Jednoga dana, kada nikoga nije bilo u dvorcu, odnekud dotrča neki pas i uđe u dvorac. Iznenađen nepoznatim mestom, počeo je da se osvrće oko sebe. I na njegov užas shvati da je sa svih strana okružen mnoštvom pasa. Bili su svuda i bilo ih je bezbroj. Sa namerom da se zaštiti od njih, pas im pokaza zube, no u istom trenutku i ostali psi pokazaše zube. On poče da reži da bi ih zaplašio. Kao odgovor na to svi psi oko njega počeše da reže.
Videvši to, pas je već bio sasvim siguran da mu je život u opasnosti i poče da laje. No čim je zalajao i ostali psi počeše da laju na njega. I što je on jače lajao to su i oni jače lajali. 
Sutradan ujutru dvorjani su našli nesretnog psa kako leži mrtav. A bio je tamo sam samcat. Osim njega u dvorcu nikoga nije bilo. Tamo su bili samo milioni ogledala. Niko se nije borio sa njim, zato što nikoga nije ni bilo.
Ali on je vidio sebe u ogledalima i to ga je preplašilo do smrti. I kada je počeo da se bori, odrazi u ogledalima su takođe počeli da se bore. Uginuo je u borbi sa milionima sopstvenih odraza koji su ga opkoljavali sa svih strana.

*****
Ako ne postoje prepreke u nama, ne mogu da postoje ni prepreke izvan nas.
Jer svet je samo odraz onoga što je u nama. Svet je jedno ogromno ogledalo.

narodna priča

[pitalica]

INDIJSKA LEGENDA

   Verovatno ste čuli za indijsku legendu o malom žutom cvetu koji se rascvetao u jednoj bašti. On cveta samo jednu sezonu i onda uvene.
   Kada je jedan posetilac ušao u ovu baštu – čitamo u priči – sa svih strana slušao je samo žalbe. Mango je rekao da bi radije bio kokosova palma. Zašto? Zato što je svo drvo palme korisno: plod, lišće, grane i deblo. Međutim, kokosova palama zavidela je mangu, zato što se njegov plod za skupe pare izvozio iz Indije.
   Sve biljke bile su ljubomorne jedna na drugu, svaka od njih mislila je da je druga biljka dala veći doprinos i dobila više.
   Pogled posetioca koji je slušao ove žalbe zaustavio se na malom žutom cvetu koji je radosno cvetao u svom uglu. Sagne se i upita cvet: ''Zašto se i ti ne žališ kao ostali?''
   Cvet odgovori: ''Posmatrao sam kokosovu palmu i zavideo joj na lišću koje se leluja na vetru. Poželeo sam da donosim divne, sočne plodove kao mango. Ali tada sam pomislio da ako je Bog želeo da budem kao kokosova palma ili mango, On bi mogao to i da učini. Želeo je da budem mali žuti cvet, pa zato želim da budem najbolji mali žuti cvet koji je ikad postojao.

[pitalica]

PRIRODA

Dva monaha su prala svoje sudove na reci kada ugledaše škorpiona kako se davi. Jedan od njih ga odmah izvadi iz vode i stavi na obalu. Škorpion ga ugrize. Monah se vrati pranju sudova, a škorpion opet pade u vodu. Monah ga opet spase i škorpion ga opet ugrize. Drugi monah upita:
- Prijatelju, zašto uporno spasavaš tog škorpiona kada znaš da ga njegova priroda tera da grize?
- Zato – odhovori prvi – što mene moja priroda tera da spasavam.

[pitalica]

ZID

      Dva muškarca, obojica teško bolesni, boravila su u istoj bolničkoj sobi. Jedan od njih je  mogao da sedi u svom krevetu, koji je stajao uz sam prozor. Drugi je morao stalno da leži. Kako su bili prikovani uz krevet brzo su se upoznali i razgovarali po ceo dan.
      Onaj, koji je sedeo uz prozor, svaki dan je opisivao drugome sve što se napolju moglo videti. Drugi muškarac počeo je da živi za te jednostavne trenutke, kada je njegov prijatelj pričao o događajima i bojama spoljašnjeg sveta.
      Pričao je da prozor gleda na park, u čijem jezeru plivaju labudovi, koji se neprestalno igraju u vodi. Deca dolaze do obale, hrane labudove i spuštaju u vodu male papirne čamce. Mladi parovi zagrljeni šetaju po travi i među cvetnim lejama. Stariji se odmaraju na klupama, čitaju knjige i novine. Veliko, staro, snažno drveće ulepšava okolinu, a u daljini se naziru gradska svetla. Jednog dana opisivao je paradu koja se kretala uz jezero. Bez obzira što nije čuo muziku, drugi kao da ju je doživljavao u svojoj mašti.
      Kada bi muškarac uz prozor prepričavao sve što vidi, njegov prijatelj, na drugom krevetu, zatvarao bi oči i zamišljao sve te slikovite prizore.
      Tako su prolazili dani, nedelje, meseci...
      Jednog jutra, kada je sestra donela vodu za umivanje, pronašla je beživotno telo muškarca koji je ležao uz prozor. Umro je tiho, u snu.
      Ubrzo posle toga, drugi muškarac zamolio je da ga premeste u krevet do prozora. Sestra mu je udovoljila i pobrinula se da se udobno smesti. Uz veliki napor on se pridigao, ne bi li ugledao prizore o kojima mu je prijatelj pričao. Želeo je da i sam uživa u lepotama prirode. Bio je zaprepašćen kada je kroz okna prozora ugledao samo bezličan, okrečen zid.
      Pozvao je sestru, ispričao joj šta je sve slušao od svog pokojnog prijatelja i upitao: šta misli, zašto je on to govorio?
      Tada mu je sestra rekla da je pacijent, na krevetu do prozora - bio slep, da nije mogao videti ni zid ispred prozora ali, rekla je:
      ''Nije bio slep za sreću koju je pružio vama!''