LEPE PRIČE

[pitalica]

[pitalica]

EX PONTO

Koga li ljubi sada ona mlada žena? Ona mlada žena koju sam našao jednog ljeta lijepu i dozrelu od šesnaest godina, prolazi - Bog zna zašto - jutros mojim sjećanjem.
Koga ljubi sada ona mlada žena?
Jednom sam na moloruskoj ravni našao crven i krpuna cvijet: njegova sočna čaška, kratka cvata, nudila je, u široko rastvorenim laticama, svoje nedorasle prašnike svim vjetrovima.
Koga ljubi sada ona mlada žena?
Nikad nije bilo između nas riječi (ja sam teško i razumjevao njen jezik) i naš odnos nije imao nikada određenog imena.
Pod zvijezdama sam je ljubio do umora i do ponoći sam ležao na travi s glavom u njenom krilu.
To je bila žena stvorena za ljubav i podavala se nijema od strasti i suznih očiju, šapućući isprekidane riječi o vjernosti.
Koga sada ljubi ona mlada žena?


Ivo Andrić

[pitalica]

BOGATI SIROMASI

Neki jako bogat čovek odlučio je da svom sinu, jedincu, u strahu da ne odraste kao razmaženo dete, pokaže što je to siromaštvo, kako bi više znao ceniti život koji ima. 
   
Odveo ga je na jedno siromašno seosko imanje, kod porodice u kojoj je bilo mnogo dece. Proveli su tamo nekoliko dana. Po povratku kući, otac sedne da porazgovara sa sinom:

"I?, jesi li sad video razliku između bogatstva i siromaštva?" - upita otac.

"Jesam, oče", - odgovori dečak. - "Ja sam jedinac, a ona deca imaju i braću, i sestre.
Mi ispred kuće imamo bazen, a oni imaju reku u kojoj mogu da plivaju i love ribu. Mi u kući imamo klimu, a oni samo otvore prozore i struji im svež vazduh, mirisan od hrastova što rastu pod prozorom i svežinom koja dolazi s reke...  Mi ptice gledamo u kućnom bioskopu, a njima prave  ptice sleću pred vrata i jedu mrvice. Mi imamo psa, a oni imaju  i psa i stado ovaca. Jesam, oče, naučio sam šta je bogatstvo. I žao mi je što i mi nismo tako bogati. "

[pitalica]

DUGA

Jednom davno sve boje sveta su započele svađu. Svaka je tvrdila da je baš ona najbolja, najvažnija, najkorisnija, najomiljenija.

Zelena reče: «Jasno je da sam ja najvažnija. Ja sam znak života i nade. Izabrana sam za travu, drveće, lišće...Bez mene, uginule bi sve životinje. Bacite pogled na prirodu i videćete da mene ima najviše.»

Plava je prekine: «Ti samo misliš na zemlju, ali uzmi u obzir nebo i more. Voda je izvor života, pomoću oblaka iz plavog mora. Nebo daje prostor, mir, vedrinu i spokojsto. Bez mog mira vi biste bili mahnita tela.

Žuta se zakikota: «Vi ste tako ozbiljne. Ja donosim smeh, radost i toplinu u svet. Sunce je žuto, mesec je žut, zvezde su žute. Svaki put kada pogledaš suncokret, celi svet počinje da se smeši... Bez mene ne bi bilo zabave.»

Narandžasta je bila sledeća koja je zasvirala svoju pesmu: «Ja sam boja snage i zdravlja. Možda sam retka, ali sam dragocena, jer služim unutrašnjim potrebama ljudskog života. Ja nosim sve najvažnije vitamine. Setite se samo šargarepe, narandži, dinja, ploda manga... Ja se ne povlačim sve vreme okolo, ali kada ispunim nebo za izlaska ili zalaska sunca, moja lepota toliko blješti da niko ni na jednu od vas ne pomisli.»

Crvena više nije mogla da izdrži. Viknula je: «Ja sam vladar svih vas, krv života. Ja sam boja opasnosti i hrabrosti. Voljna sam boriti se s razlogom. Mogu zapaliti krv. Bez mene bi zemlja bila pusta kao mesec. Ja sam boja strasti i ljubavi, crvene ruže i maka.»

Purpurna se digla do svoje pune visine. Bila je visoka i govorila je sa velikom pompom: «Ja sam boja vladanja i moći. Kraljevi, čelnici, vladike - uvek su me birali, jer ja sam boja autoriteta i mudrosti. Ljudi me ne pitaju, nego slušaju i pokoravaju se.»

Indigo je govorila najtiše od svih, ali vrlo odlučno: «Zamislite mene! Ja sam boja tišine. Jedva da me primete, ali bez mene sve ste vi suvišne. Ja zračim misao, sumrak i dubine. Trebate me za ravnotezu i kontrast, za molitvu i unutrašnji mir.»

I tako su se boje nastavile hvaliti, svaka uverena da je ona najbolja. Njihova svađa postajala je sve glasnija.
Odjednom bljesnu sjajna bela svetlost, začuje se grom i prasak. Poče jaka kiša. Sve se boje skupiše od straha i stisnuše jedna uz drugu.

Kiša progovori: «Vi, glupe boje, borite se među sobom! Svaka pokušava vladati nad ostalim. Zar ne znate da vas je sve Bog stvorio? Svaku za svoju posebnu svrhu, jedinstvenu i različitu. On voli sve vas. Uhvatite se za ruke i pođite sa mnom. On će vas prostrti preko neba u velikom luku boja kao podsetnik da vas sve voli i da možete živeti zajedno i u miru. Obećava da je On sa vama, znak nade za sutra.»

I tako svaki put kada Bog koristi jaku kišu da opere svet, on stavlja na nebo dugu. Kada je vidimo, setimo se da treba ceniti i druge ljude!

[pitalica]

ŽENSKE  SUZE

Jedan dečak, videvši majku da plače, upita: "Zašto  plačeš?"
"Zato što sam Žena" - odgovorila mu je.
"Ne razumem" - rekao je dečak.
Mama ga je samo zagrlila i rekla: "Nikada i  nećeš."
U nedoumici, dečak je upitao oca: "Zašto mi se čini da mama plače bez ikakvog razloga?"
"Sve Žene plaču bez ikakvog razloga" – bilo je jedino što je tata znao reći.
Dečak je odrastao, postao muškarac, i još uvek se pitao zašto žene plaču.
Naposletku, u nedoumici, obratio se Bogu. Upitao je:
"Bože,  zašto se Žene tako lako rasplaču?"
Bog  odgovori: "Kad sam stvarao Ženu morala je biti posebna.
Dao sam joj ramena dovoljno jaka da nose svu težinu ovoga sveta, a opet dovoljno nežna da mogu pružati utehu.
Dao sam joj unutrašnju snagu da podnese porod i odbijanje koje joj toliko puta stiže od njene dece.
Dao sam joj čvrstinu koja joj omogućuje da ide dalje kad svi drugi odustanu, i da se brine za svoju porodicu u doba bolesti i nevolje bez prigovora.
Dao sam joj osećajnost da voli svoju decu bez obzira na sve, čak i ako ju je njeno dete veoma povredilo.
Dao sam joj snagu da nosi svoga muža kroz njegove pogreške i načinio je od njegovog rebra da bi štitila njegovo srce.
Dao sam joj mudrosti da zna da dobar muž nikada ne bi povredio svoju ženu, ali povremeno testira njenu snagu i odlučnost da postojano bude uz njega.

I na kraju, dao sam joj suzu da se isplače. To je samo njeno, na korišćenje kad god joj zatreba. Vidiš, sine moj, lepota žene nije u odeći koju nosi, u njenoj  figuri, ili u načinu na koji se češlja. Lepota žene mora se videti u njenim očima, jer to je ulaz u njeno srce - mesto gde stanuje ljubav."

 

[pitalica]

ŽENSKI  NAČIN

   Konačno sam shvatila da sam došla u stanje beznađa i očaja i palo mi je na pamet da se ljudi baš u tom stanju obraćaju Bogu za pomoć. Mislim da sam to negde pročitala. Ono što sam Bogu rekla kroz jecaje bilo je nešto u smislu : ''Ćao, Bože! Kako si? Ja sam Liz. Drago mi je što smo se upoznali.''
   Upavo tako – obratila sam se Tvorcu univerzuma kao da se upoznajemo na koktelu. Ali u životu se ponašamo onako kako najbolje umemo, a ovo bi bile reči kojim pribegavam kada ostvarujem prvi kontakt. U stvari, to je sve što sam mogla da učinim ne bih li sprečila izgovaranje rečenice: ''Oduvek sam se divila tvom delu...''
   ''Izvini što te smaram ovako kasno'', nastavila sam. ''Ali u ozbiljnim sam problemima. Izvni što ti se nisam ranije obraćala, ali se iskreno nadam da sam uvek izražavala neizmernu zahvalnost za sve blagoslove koje si mi dao u životu.''
   Ova misao je izazvala još jače jecaje. Bog je sačekao da prođu. Sabrala sam se i nastavila: ''Nisam vična molitvi, kao što već znaš. Ali možeš li da mi pomogneš, molim te? Očajnički mi je potrebna pomoć. Ne znam šta da radim. Treba mi odgovor. Molim te, kaži mi šta da radim. Molim te, kaži mi šta da radim...''
   I tako se molitva suzila na jednostavnu mantru – Molim te, kaži mi šta da radim – koju sam ponavljala u nedogled. Ne znam koliko puta sam zavapila. Samo znam da sam vapila poput nekog ko preklinje za goli život. I neutešno sam plakala. A onda sam, iznenada, prestala.
   Iznenada sam shvatila da više ne plačem. Prestala sam da plačem nekako usred jecaja. Moj očaj je bio isisan iz mene. Odigla sam čelo sa poda i iznenađeno sela, pitajući se hoću li ugledati neko uzvišeno biće koje je odagnalo moje jade. Ali nisam videla nikog. Bila sam sama. Ali ne istinski sama. Bila sam okružena nečim što mogu da opišem kao tračak tišine – tišine tako retke da nisam želela da dišem, iz straha da je ne oteram. Bila sam savršeno smirena. Ne znam da li ću ikada opet iskusiti takvu smirenost...

Elizabet Gilbert

[pitalica]

***

Kada bih imao jedan komadić života, dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju. Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ne bih kazao sve što mislim, ali bih nesumnjivo mislio sve što kažem. Stvari bih cenio ne po onome što vrede, već po onome što znače. Spavao bih manje, sanjao više. Shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge dok govore,... i kako bih uživao u sladoledu od čokolade...

deo oproštajnog pisma G.G.Markesa

[pitalica]

VIDETI GA PONOVO

Zar se stvarno neće ponoviti, nikada? Ni u noćima ispunjenim treptajima zvezda, ili u čistom svetlu devičanskih jutara, ili u žrtvovanim popodnevima? Nikada, na kraju ograđenih staza koje graniče sa poljem, ili pored bilo koje fontane obasjane mesečinom? Nikada, ispod zamršenog granja šume gde, zazivajući njegovo ime, dočekivah noći? Niti u pećini koja uzvraća jecaje moje? O, ne! Samo da mi ga je videti ponovo, bilo gde – u deliću neba ili u uzavrelom viru, ispod spokojnog meseca ili u pobesnelom užasu! I, zajedno sa njim, biti sva proleća, sve jeseni i zime.

Gabriela Mistral

[pitalica]

NERADNI DAN

Danas je subota. Mutan jutarnji san neosetno se pretopio u mutnu stvarnost ispunjenu naletima užasne buke. Kuća se pomerala iz temelja, nošena divljim škrgutanjem zidova i uz pljuštanje opeke po betonu. Držim glavobolju šakama da mi ne izleti kroz potiljak i tražim objašnjenje... i kupatilo. Kažu: ajde, dosta je spavanja, majstori su već počeli da rade. Šta rade? Uvode vodu u podrumu. Seku, ruše, pa onda krpe, a između stavljaju cevi. Ako zaborave cevi, moraju da seku ponovo, pade mi na pamet glupa ideja. Zvuk sečenja zidova isti je kao zvuk bušenja zuba, samo mnogo strašniji - da verujem u pakao, verovatno bih to rekao drugačije. Već me pola vilice boli od pomisli na paklenog zubara dok pitam: šta traže majstori ovde, a ne čujem sebe od buke. Kako šta traže - rade. Ali, danas je subota, danas se ne radi! Koliko je sati? Pola deset! Hoću da spavam do deset, moje ustavno pravo je da subotom spavam do deset! A sada posle ovakvog spektakularnog buđenja neću moći da zaspim do srede.
Držim glavu pod tušem. Objašnjavam glavobolji da ne drami toliko - kažem zaštitnički, čuješ, to su samo majstori, oni ne ujedaju, samo stružu po zidovima. Glavobolja odgovara - ne mogu da te slušam, sve me boli... Već je podne, ubeđujem stomak da je krajnje vreme da počne da vari doručak. On kaže - jao, ne mogu, boli me glava. Vičem stomaku, slušaj kretenu, ti nemaš glavu i grčim se od odgovora. Razmišljam naglas, zar mi ne plaćamo ove majstore, trebalo bi da nas vole, bar da nas poštuju. Ako nas budu pobili, ko će da im plati drugu ratu?
Popodne je, tešim se uz pivo, svaki gutljaj pada mi na želudac kao kamen. Pre pola sata nestala je struja, tačno u poluvremenu utakmice koju sam gledao. Bar je tišina - radnici rade na struju, smeškam se kao idiot. Pitam ukućane, hoće li majstori ovako i sutra, pa da u ponedeljak izgledam kao da su me oteli oni iz podmlatka Demokratske stranke. Dobijam neočekivani odgovor: neće. Neće? A zašto, ja se već navikao, gledam ih kao deo porodice, kao gomilu kućnih ljubimaca. Istovremeno shvatam da ne znam ni koliko ih ima u kući, ali naslućujem da ih ima više nego mene. Kažu mi: ne mogu sutra da rade, sutra su duhovi. Gubim nit razgovora, odlučujem: ubiću majstore - evo, sada mi je i majka izgubila razum zbog njih. Ko je sutra, pitam ja, a ona pažljivo odgovara naglašavajući svaki slog: sutra su duhovi, sa velikim D. Aaaaa, razmišljam u prazno. Neću da ispadnem gluplji od prihvatljivog iznosa: čiji duhovi, pitam stidljivo. Kaže: to je veliki praznik. Tada se ne radi ništa, ne ide se na njivu, itd. Odlično, ja sutra sigurno neću ići na njivu, a ni prekosutra, za svaki slučaj - pometeno se prisećam, šta beše njiva?
Trenutak kasnije već postajem radoznao: a zašto oni sutra ne rade zato što je nedelja, nego ne rade zato što su duhovi? I: da li je to država propisala duhove, ili neka paradržavna organizacija, poput Crkve, recimo? I ako je ovo drugo, zašto oni slušaju paradržavne organizacije, kada ne mogu pošteno da pohvataju ni šta Vlada pokušava da im saopšti? Preuzeo sam inicijativu i već spremam drugi talas pitanja. Kaže: neee, ne razumeš, duhovi su veliki crkveni praznik, i tada niko ne radi. Hoću da pitam: je l' ni Indijci, ali se zaustavljam iznenadnim prosvetljenjem. Tamni oblaci znanja razmakli su se pred mojim očima, i odjednom sam razumeo celu situaciju.
Sve je tako jednostavno. Prilegao sam sinoć da spavam, i probudio se u sedamnaestom veku. Struja još nije izmišljena (mada sve što radi na struju jeste, ali očigledno neće početi da radi još neko vreme). Radi se sedam dana u sedmici, na njivu se ide onda kada sveci, goblini, eskimi i druga mitska bića to odobre. Sve je strogo u skladu sa crkvenim kalendarom za koji nauka još uvek nije otkrila da je nedovoljno precizan, verovatno zato što su joj spalili sve naučnike. Vlada propisuje praznike po sugestijama sveštenstva, sveštenstvo se za uzvrat odriče dela poreza u korist Vlade, ali kao protivuslugu zadržava kontrolu sudstva i pravo izricanja smrtne kazne spaljivanjem - savršeno jednostavan politički život. I ko sam ja da se tu sada bunim, ja, nezahvalni rab? Radnici su ustali još u zoru da bi mi rušili kuću, a ja im tako vraćam. Pet radnih dana u nedelji, radno vreme od devet do pet, biće izmišljeni tek za trista godina. Struja će doći za nepunih dvesta godina. Zato sam miran i tiho se radujem u sebi. Sutra je neradni dan, Duhovi. Srećan sam zbog toga, i zahvaljujem nebeskoj milosti: tek u ponedeljak idem ponovo na njivu.

Zoran Horvat

[pitalica]

VODONOŠA

Jedan nosač vode u Kini imao je dve velike glinene posude za vodu. Obe su visile na štapu koji je nosio na ramenima. Svaka na po jednoj strani. Jedna je posuda bila oštećena, a druga je bila čitava. Iz oštećene posude voda je curila putem prema kući. Nosač je donosio kući samo polovinu vode u posudi.
Za sve to vreme čitava posuda je bila ponosna na svoj rad, jer je u njoj nosač donosio mnogo više vode nego u oštećenoj, dok se oštećena posuda zbog toga stidela.
Jednog dana oštećena posuda reče nosaču: ''Stidim se, jer ti ne mogu služiti onako kako bih želela. Ja te nisam dostojna.''
Nosač joj odgovori: ''Nemaš razloga da se stidiš. Zar nisi primetila da cveće raste samo na tvojoj strani, a ne i na strani na kojoj nosim čitavu posudu? E, to je zato što sam znao za tvoj nedostatak i posadio sam cveće na tvoju stranu puta. Svaki dan si TI to cveće zalivala. Već godinama berem to lepo cveće koje mi donosi radost. Kada ti ne bi bila takva kakva jesi, ni to cveće me ne bi radovalo iz dana u dan.''
*** Doživeti radost života znači pridoneti onom cilju koji i sami smatramo velikim, biti snaga prirode umesto sebične, sitne duše...