PEVAM DA NE BI' PLAKAO - POEZIJA AMERIČKIH CRNACA

[pitalica]

NE DOĐEŠ LI MI U LETO
   
Ne dođeš li mi u leto, uopšte nećeš doći.
Bolje da svoju žudnju pogrebem u zlu kob
No da ikad poželim da leš napusti grob
Pa opet danju da diše i krvari u noći.

Ako pod zvezdama nećeš, ti me
Zagrliti nećeš nikad, a noći srebrnastije od ove
U mrak će da otplove
Pre no što uzdahneš moje ime.

Zar te ne zove
Ni titraj sveće?
Ni zora, ni letnje veče?
Tad, znači, ništa neće.

Naomi Long Medžet

[pitalica]

CRNE LEPOTICE

Crne lepotice, kad ti ne uspeš, delaju same.
   Zaustavi ih, pada kiša.
Tako su lepe, hoćemo da su s nama. Zaustavi ih,
   pada kiša.
Lepotice, zaustavite tu kišu. Promašuju nas.
   A mi promašujemo njih i njihove se usne stalno
puće na našu slabost. Kiša pada. Zustavi ih.
   Crne kraljice. Jedna na prozoru plače dok kiša pada.
Sva utonula u svoj život,
   onakva kakvi ćemo svi biti, setna ogorčena razočarana
lišena svoje najpunije svetlosti. Crne lepotice, još pada kiša
   u ovoj strašnoj zemlji.
Potrebne ste nam. Napinjemo svoje mišiće okrećemo se
   da se suočimo sa svojim mučiteljem. Pada kiša.
Potrebne ste nam, crne vladarke. Eto,
   dok strašne crne gospe lutaju, jedna plače, na prozoru,
kiša pada, ona doziva i njen glas ostaje
   da nas polako tišti. I njena zrelost i tuga, ugasli žar,
i siva hladna zdanja u čijoj smo klopci. O, gospe.
   Žene. Potrebne ste nam. Još smo u klopci, i slabi,
ali jačamo i otežavamo od znanja. Žene.
   Priđite nam. Pomozite nam da povratimo ono što je
oduvak bilo naše. Pomozite nam žene.
   Gde ste, i hoćete li nam pomoći, hoćete li rastvoriti
svoje otelotvorene duše, hoćeš li da me podigneš majko,
   hoćeš li me pustiti da ti pomognem kćeri, ženo, ljubavnice,
hoćeš li


Amiri Baraka

[pitalica]

BOLNIČKA PESMA

rekoše
umrećeš noćas
od sušice
u ovoj sobi
   gde vrišti – crvena – smrt
kako to
oni zamišljaju smrt?
jer kad ti telo
zaustavi svoje
   zemaljske pokrete
ne znači da umire.
crna gomila ne može
da umre
   heeej čoveče.
prestroji se pa krene
u druga područja
druga vremena.
jutro je
   heeej čoveče.
kreni
i tvoji će časovi
da kliznu u dane
a ja te gledam
počinjući da govorim
   o hijenama

Sonja Sančez

[pitalica]

MALKOLM

Ne govorite mi o mučeništvu
onih što umiru da bi ih se drugi setili
u neki praznični dan.
Ne verujem u umiranje,
mada ću i ja da umrem
i da odjeknem u ljubičicama
kao u kastanjetama.

Pa ipak, taj čovek,
taj sanjar,
čije su usne bile otežale od reči,
neće progovoriti više,
i sad ću, svake zime,
kad leden vazduh zapucketa
od mraza, udisati njegov dah
i žaliti za svojim noćima
zakrčenim oružjem.

Bio je sunce što je u stopu pratilo
zapadno nebo i što se nije
odmicalo od uzbuđenih učenih saboraca
dok su se prebrojavale modrice.
Govorio je: ''Grebi se belče.
bili smo predugo tlačeni.
ništa sad nije sveto.
ni tvoje belo lice
niti ma kakva ničija zemlja.
sve dok se neki glasovi
ne presamite u grču.''

Ne govorite mi o življenju.
Život je bestidan dok se teško
gomila belo nad crnim.
Smrt je moj puls.
Sve što je možda bilo
nije za njega i mene
ali ono što je moglo da bude
plavi mi matericu i potapa me.

Sonja Sančez

[pitalica]

SLEPA STARICA

mrlje na crnoj koži
žedna je
koliko vremena, koliko ovde čeka
uvijena u taj dronjavi šal
iznemogli prsti su joj na šolji
tako je krhko, izduženo to lice
u koje je utkana šuplja blagost
kako ostaje tako tiha
tiše molim
kako ta šolja podrhtava
i nije uspravljena
ništa nije
ne prodaje bombone
niti lastiše
kao slepac na drugom kraju
tišina
zveckanje dva-tir novčića
na izvitoperenom limenom tanjiriću
njen platneni tronožac
pri kraju senki
kako se vraćaju pred nju
ovim ulicama u Indijani
dok ona klecavo zalazi
u uličnu buku

Klarens Mejdžer

[pitalica]

PALJEVINA I HLADNE ČIPKE

Razotkrismo te najzad
Ameriko sa maskom
Otkrismo i vas tobožnje
farmere sa lažnim naglaskom
Iskre nepoverenja
isušuju vam vode
jer te vode ne mogu
da ih se oslobode
Vatrogasci tu vatru
ne mogu lažju da guše
a ni propovednici
da zavaravaju duše
Ni vođi da kažu da su
porazi bogomdani
i kako svakoga uvek
biraju izabrani
Jer sad su ognjevi svugde
a oganj neće da čuje
za logiku i ma šta
o čemu čovek snuje
Plamen mora da proždre
bekstvo i poniženja
mora da izmuči gazde
čija se glupava htenja
gube u odjecima
igre i krvarenja
Razotkrismo vas najzad
farmeri s lažnim naglaskom
Razotkrismo te najzad
Ameriko sa maskom

Vort Long

[pitalica]

BELEŠKA O ODMORU SIVE PTICE

Ko smo mi da volimo
sa tako teškom
mirnoćom drhtavicom
i smehom. S toliko teme
u očima i na usnama
i na šakama. Ko smo
mi?

Biću postojan kao
kiša što sporo klizi
niz moju kožu. I ćutljiv
dok ne osetim pritisak
potrebe da te pogledam
i dodirnem
i čak da se s tobom nasmejem,
i da ponešto
kažem.

Ili da to kažem samo sebi
dok nepomično gledam
kako uzleću ptice,
mičući se jedino
ne bih li hitnuo u jezero
sitne
skamenjene pomisli.

Džems Kaningem

[pitalica]

NIKO SE DANAS NE VOZI PUTEM

Niko se danas ne vozi putem
Pa ipak čujem živu jurnjavu
daleko od mog srca
Niko se ne sreće na ulicama
Samo sam ja usplahirena
što kipte boje samoće

Niko ne spava u mojoj postelji
samo ja dišem kao prozori
slomljeni u panici

Niko se više ne smeje
Al' vidim rascepljen svet
zaošinut ko stena

Niko se danas ne vozi putem
Pa ipak čujem živu jurnjavu
daleko od mog srca

Džjun Džordan