ROK POEZIJA

[pitalica]

PUSTI ME DA SPAVAM KRAJ TEBE

Mala, mala, obriši prah sa svojih ramena, i samoj sebi reci
da su već prošle sve one groznice godina i meseci.
Ne vraćaj se poljima gde su otkrivene dugine tajne,
i strpaj tu svoju dronjavu lutku međ stvari kojima je suđeno da ne budu tajne,
pokazaću ti neke igre u kojima pobednik nikad ne pobeđuje ali su ipak bajne.

Obuci majčine halje, opusti kosu, nek luta,
pusti me, mala, da spavam kraj tvoga skuta.

Zaključaj svoje detinjstvo a onda baci ključe,
pa ti oči neće sagoreti kao ugalj na ulicama što huče.
Lebdeće kadifena nebesa, pićeš najstarija vina,
dete, sada si žena, slobodno ti je srce, pred tobom je čistina,
pa ćemo krenuti zajedno, pred mojom će svetiljkom uzmaći svaka tmina.

Obuci majčine halje, opusti kosu, nek luta,
pusti me, mala, da spavam kraj tvoga skuta.

Tvoje smračene oči lutaju ulicama, a pogled ti je prazan, kao da je u tebi suša,
ali je ću učiniti da se u tebi sve zapenuša,
govoriću ti ono što bi ti duša htela da sluša.
Obuci majčine halje, opusti kosu, nek luta,
pusti me, mala, da spavam kraj  tvoga skuta.

David Bowie

[pitalica]

NEUMIVEN I KAO MALČICE OVLAŠ ZANESEN

Samo ti gviri iz prikrajka, curice mala,
znam da me gledaš kroz prozor, baš ti hvala.
Pripazi da ne pomoliš ni vršak tog svog nosića,
      ali moj Bože
ako se to i desi, nećeš biti ni poslednja ni prva,
      šta se tu može.
Mora da ti nije baš lako da bacaš pogled tako daleko
      od očeve kuće,
ali možeš da zamisliš šta bi sad jedan ovakav gad
      bio rad da uradi s tobom u tvojoj kući
ako bi samo u nju mogao ući, bilo bi bogme vruće.
Ja sam Krem Kremova Velikog Sna o Svetu Utopija,
a ti si samo zračak koji opija čak i bankara
      koga bi spopala entropija.

Ja sam ti falus u obliku perčina,
nos mi krvari iz dubina,
meso mi truli,
pacov ga s mojih kostiju guli,
kičma mi je već gola,
očne mi duplje šuplje,
ne vidim ništa sem bola.
Mozgom mi povazdan huje
mećave i oluje,
a ti bi da provedeš jutro u šetnji sa mnom,
      blaženo zbunjena u ovu tihu jesen,
baš zato što sam neumiven i kao malčice ovlaš zanesen.

Pred mojim očima iza mog vrata
šarene rajčice s kockarskih automata
titraju već u startu
po mom ražanom hlebu kupljenom na kreditnu kartu.
Po nužnicima se deca tuku
koje će od njih prvo kraljicu da dohvati za ruku.
U glavi mi se razmnožavaju kao klice
zločini u kojima u pomoć zovu samo ubice
a ti bi da provedeš jutro u šetnji sa mnom,
      blaženo zbunjena u ovu tihu jesen,
baš zato što sam neumiven i kao malčice ovlaš zanesen.


Bolje beži sa tog prozora, beži ma kud,
u neki porcelanski sud,
kad bi te muka spopala
u letu,
od ušiju pa do stopala
na rumenkastom parketu.
Brakova slika sa zida
niz čelo ti već klizi,
pa ti creva razjeda sve do hemoroida.
A to je i zarazno, od toga se i šizi.
Ali eto, ti bi da provedeš jutro u šetnji sa mnom,
blaženo zbunjena u ovu tihu jesen,
baš zato što sam neumiven i kao malčice ovlaš zanesen.

David Bowie

[pitalica]

POVREMENI SAN
   
Sećam se kako smo živeli na ivici postelje,
i pričali o nekakvoj sobi u švedskom stilu,
   od drveta i jute.
Pogledima smo ćaskali o blaženstvu takvog življenja,
   o sutrašnjici punoj iznenađenja...
Nešto smo još i mogli da učinimo.
U tom svom ludilu spalismo hiljadu dana,
a vremenu treba vremena da bi prošlo,
   te još čuvam nešto pepela,
čuvam taj Povremeni San.

A spavali smo sljubljeni, no nismo sklapali oči,
međ letnjim pokrovima natopljenim plavetnilom...

Noći su plakale nežno.
A bilo je to davno,
i ja još uvek ne mogu da ti dodirenem ime.
Presudni dani su bili i prejaki za tebe,
otplesali su s tobom daleko, predaleko od mene.
U svom ludilu,  još vidim tvoje lice u mom.
I čuvam neku fotografiju, proteklim vremenima
   ona mi sažiže zid.
Vreme je, inače, moj povremeni san.
Moj povremeni san,
moj povremeni san...

David Bowie

[pitalica]

MOLIM VAS,  GOS'N GROBARU

Tu dole, odmah kraj druma, mnogi i danas znaju,
bili su nekad najlepši spomenici, venci, zasadi i tome slično, u našem kraju.
A onda je naišlo to zlo
zvano rat, i ko zna ko
bacio je bombu na sve to.
Sad se na tome malom groblju može videti neki starčić,
što povuci-potegni barata ašovčićem u svojoj slabašnoj ruci.
Kao da taj ašov od jutra do sutra ne ispušta iz šake,
pljugajući pikavce i kopajući rake,
a uzgred mrzi popa ko zverku,
i životari tu negde, u nekome kućerku.

Molim vas, gos'n grobaru, obrišite taj stid sa svoje face
što kopate te račice za te tamo vaše mrtvace.
Zaboga, gos'n grobaru, ta šta se to mene tiče, prosto sam kao slep –
što ste našli zlatan medaljon pun kose nekakve devojčice, ma kako bio lep,
i što ste ga strpali u svoj džep.
Ne bi ona ni razumela da ste ga uzeli samo iz
sentimentalnih razloga, jer vas sećanja na nju bole,
pa bolje neka misli da je i on s ostalim njenim igračkama, tu dole.
A ni njena majka ne bi za to imala razumevanja, pa joj to neću ni reći,
i zato samo vi spokojno zadžite taj medaljon u džepu,
i uživajte u svojoj sreći.

Da, da, gos'n grobaru, viđate me vi ovde svakoga dana,
skoro u svako doba
(''Gle, opet vi!''), gde stojim kraj izvesnog groba.
Meri En je imala samo deset godina, bila je tako vesela i tako puna života,
a ja sam bio onaj gad što joj je uzeo život,
baš sam bio sebičan, prava grehota!

Ali znam, gos'n grobaru, nećete vi to nikome reći.
A da bih bio siguran da me nećete preći,
počinjem i ja da kopam raku, biće gotova za tili čas,
i to, gos'n grobaru, za vas.

David Bowie

[pitalica]

PESMA ZA BOBA DILENA
   
Počuj me, Roberte Cimermane, napisao sam pesmu za tebe,
         pesmu bez bleska,
o jednom čudnom mladiću po imenu Dilen, čiji je glas
         od lepka i od peska.
Njegove reči pravedne osvete prikivale su nas za pod i za binu,
pridobile su podosta ljudi, i prestrašile većinu.

... Eno je, opet stiže, i sve je bliže,
ista ta nafrakana čuma, pravo iz super-uma,
prikrada nam se kao prijatelj, mada se nada
da će sav svet da raskomada.
ali par pesama iz tvoje stare notne sveske
vratiće je već kući, mena greške...

Dao si srce svakom momačkom ili devojačkom sobičku,
         ili bar poster mom zidu,
sedeo si za milionom pari očiju, govoreći im šta imaju u vidu.
A onda smo tazurili konce tvojih misli, pa su sad samo naše
         te slike u polutami.
Dok nam narastaju brige, više volimo da strepimo zajedno
         nego da strepimo sami.

... Počuj i ovo, Reoberte Cimermane, čuj najnovije vesti:
pošto ne verujem da ću ga ikada sresti,
reci Dilenu, svom starom drugu,
ako pogleda niz našu ulicu, staru i dugu,
nek zna – izgubili su pesme naši mladi,
pa zato i pišu po fasadi.

Jedinstvo naše nam vrati,
nek nam se mladost sjati.
Jer izbeglica ti si svačiji;
ne prepuštaj nas trezvenosti onih koji su drugačiji.

David Bowie

[pitalica]

SLUĐENA USTANOVA

Samo malčice šminke, malo drečarija obuci
Mali trik na 3 žice ugrađen u tvoju estradnu dušu šturu
I možeš poneti zlatan sat na semaforskoj ruci
Možeš da igraš stare izreke uz novu gizdavu figuru
Možeš da uokviriš lobanju krunom od ruža
Da živiš i da umreš na platinskom krstu što te resi
Pridruži se sluđenoj ustanovi kad ti se prilika pruža
Budi čovek koji misliš (il znaš) da jesi.

Dopuzi do najvišeg trostrukog akorda,
Sklupčaj se u njemu i smej se celome svetu
Dok tvoj menadžer planira još jedan tvoj fotos
Na naslovnu stranu čiji si stari znanac
Ti ili oni, tako je to, kocka se baca u klozetu
Pa se čeka da neko drugi povuče lanac.
E pa cimni ga ti, ja neću, zadrži dah upali sveću
Pročisti grlo pa se moli za sreću
Da dođu kiše da natope hodnike što sve više
Odjekuju u tvome mozgu punom ništavila
Punom te šuplje gladi što te pridavila.

Možeš da uokviriš lobanju krunom od ruža
Da živiš i da umreš na platinskom krstu što te resi
Pridruži se sluđenoj ustanovi kad ti se prilika pruža
Budi čovek koji misliš (il znaš) da jesi.

Ian Anderson
JETHRO TULL

[pitalica]

TAPIOKA

Stihovi i slikovi smišljeni u tišini
U davnim se gube vremenima;
Strpljive nade bacaju neme čini,
Volšebnim se oglašavajući senima.
Ali toga više nema u meni, niti me u tome ima,
Sad sve to pripada tebi, pripada svima.

U vitice se vetra uplela svetlost i svirka.
Ponoć, na mestu voljno, bliža je sreći.
Obličja ostaju privržena, dok lahor pirka,
Onome što se ima reći.

Pa ipak, po ko zna koji put, sneveseliće nove
i loše vesti već izbledele snove.
Al toga više nema u meni, niti me u tome ima:
sad sve to pripada tebi, pripada svima.

Mike Nesmith
THE MONKEES

[pitalica]

VEČNOST

Povorka ide polako
Plač se ne čuje više
Neka je slava voljenima
Koji nas ostaviše

Sad se već čuje žamor
Dok se za stolove seda
Cvetove razvejane
Sprala je kiša bleda

Kraj dveri u dnu vrata
Zene mi mutne i snene
Gledam ih gde ko oblaci
Promiču pored mene

I ja bih da zaplačem
Uhvaćen u te mreže
Podboden gnevom kao žaračem
Što me iznutra žeže

Kao da zato starim
Plakao bih ko dete
Jer u večnom detinjstvu
Vreme se moje mete

Da drugi uzmu pričest
I iskupe se svećom
Prihvatam to ko teret
I plaćam svojom zlom srećom

Te tako sudbina mi
U susret širi ruke
Od ograde do trema
Ko usred puste luke

Ni reč ni čin to neće
I ne može da svlada
Dok zurim u drveće
I lišće koje pada

Ian Curtis

[S.Teller]

I mi  za trku imamo ...



Šal od svile

Ja sam bio pogresan
Kad sam ti stavio ruku na rame
Tamo je drzao dugo
I govorio rijeci

Ja sam bio pogresan
Kad sam trazio da mi kazes
Koja si strana
Postoje pravila igre
Ti znas da ne mozes sama

Ispod svih tih zastava
Sto vijore svud oko nas
Ne postoji mjesto
Gdje mogla bi stati
Visoko dignuti ruke
I pjevati nasu pjesmu
I pjevati nasu pjesmu

Protiv volje umijesan
U staru zavjeru strana
U staru zavjeru nada
Ja sam jednoga dana
Slucajno nasao put
Ispod svih tih zastava
Sto vijore..

Kapi s oboda
Sada padaju na uze I gun
Ja sam slobodan
Neka s moga vrata vijori sal od svile..
Kapi s oboda
Sada padaju na uze I gun
Ja sam slobodan
Neka s moga vrata vijori sal od svile..


      - Darko Rundek, Haustor -

[S.Teller]

Idemo dalje... 

Mlada, lepa i pametna


Mlada lepa i pametna a opet pomalo nesretna
Izgledaš mi kao slika omiljenoga pesnika
Savršena kao svemir neshvatljivo jednostavan
Nadrealna kao život beskonačno kratkotrajan

Govoriš mi osećajno kao zemlja
Sugestivno kao vatra muzikalno kao voda
Hej ti imaš tako puno razloga
Da budeš prva ljubav nečija ili da budeš sama
Hej a ja sam nervozan i boli me
Stotinu besmislenih pitanja boli me ova tama

Mlada lepa i pametna a opet pomalo nesretna
Izgledaš mi kao neko ko odlazi predaleko
Izazovna kao žena rodjena za zla vremena
Zatvorena kao knjiga sama sebi večna briga.


- Nenad Milosavljlević / Galija -