NE PROPUSTITE DA PROČITATE

[pitalica]

DEVOJKA S POMORANDŽAMA Justejn Gorder
''Možda se nijedna druga vrsta intimnosti ne može uporediti s dva pogleda koja se susreću s istom sigurnošću i odlučnošću i jednostavno odbijaju da se puste.''
Možda će vas ovaj lepi citat navesti da pročitate knjigu o petnaestogodišnjem dečaku, kome će jedno pismo promenuti ceo život. Pismo je pisao njegov otac, koje je umro kada je dečaku bilo samo četiri godine. Priča je nežna, pisana na pristupačan način, tako da ne možete doći u iskušenje da je ''ne privedete kraju'', čak i ako na samom početku  ''prozrete'' kraj. Možda poželite da sami sebi postavite pitanja koja je, u ovoj knjizi, otac postavio sinu. A može vam poslužiti i kao ohrabrenje za postizanje nekog teškog cilja.
Prevedena je na sedam svetskih jezika, a medju njima i na srpski. 

[pitalica]

PRAFEM Patrik Ziskind       
Knjiga je prvi put objavljena 1985.godine, prodata u preko 12 miliona primeraka i prevedena na 42 jezika. Smatraju je najuspešnijom nemačkom ''romaneskom formom'' od Remarkovog romana Na zapadu ništa novo.
Priča o serijskom ubici, Žan-Batistu Grenuju, počinje u siromašnom predgradju Pariza, 1738.godine, ali ne liči na ukalupljene romane, gde na samom početku znate i sredinu, i kraj. Ovo neka vas ne navede na pomisao da je zločin ili čin nasilja poenta knjige, naprotiv, poenta je u mirisu! Grenuj ili krpelj,  kako ga naziva sam autor, ne poseduje  sopstveni miris, ali zato poseduje nos, čija je sposobnost neverovatna. Sasvim slučajno, omamljen mirisom devojke, a lišen bilo kakvih emocija, on, na jeziv način, nalazi smisao svog života. Na zlo ga ne podstiče ni mržnja, ni ljubav, niti bilo kakav materijalni interes. On instinktivno ispunjava prazninu koju u sebi oseća. Svojim savršenim njuhom prepoznaje mirise, ''krade'' ih svojim žrtvama, da bi od njih načinio savršeni parfem, koji izaziva - tudju ljubav. Pisac je pravi madjioničar, kada uspeva da vas nizom stranica, bez trunke dosade, uvede u svet mirisa, za koje ni ne slutite da postoje.
''Da Parfem nije originalno štivo, napisano majstorski, ne bi pobralo nagrade i divljenja. Opet, da nije frapantno i da ne govori o uznemirujućim zločinima, da ne šokira i ledi krv u žilama, ne bi bilo popularno i ne bi se prodavalo u milionskom tiražu.''

[pitalica]

KNJIŽAR IZ KABULA Osne Sejerštad
Norvežanka, Osne Sejerštad, zainteresovana je za sva područja zahvaćena ratom. Kako nema poverenja u zvanične izveštaje, sama putuje i boravi u ratnim zonama, u Bagdadu, u Avganistanu, a 1999. godine, u vreme bombardovanja, i u Beogradu, o čemu je napisala i svoje utiske.
Osne Sejerštad boravila je kod porodice Kan u Kabulu. KNJIŽAR IZ KABULA je verodostojan zapis o vremenu koje je provela u skromnoj kući trinaestočlane porodice čiji se žitelji trude da se prilagode novom Avganistanu – balansirajući izmedju modernog i tradicionalnog. Knjižar Sultan Kan je dvadeset godina, uprkos zabranama, snabdevao ljude Kabula knjigama. Komunisti su ga hapsili a nepismeni talibanski vojnici spaljivali mu knjige. Često ih je morao da skrivati po tavanima i podrumima, u neodgovarajućim uslovima, gde su propadale, kao njegov jedini kapital. Nasuprot tom otporu, on sam je pravi musliman, koji poštuje stroga pravila porodičnog života. Knjiga otkriva tajne o privatnom životu žena, počevši od dve Kanove žene, kćeri i rodjaka, koje žive u istoj kući, skrivene od očiju sveta i život muškaraca kojima je sve dostupno. Ovo je pogled u samo srce jedne porodice koja u ruševinama rata traži budućnost. Priča o zabranjenim ljubavima, ugovorenim brakovima, kaznama, mirenju sa sudbinom ili pobuni u strogom društvu, koje nameće svoje zakone života.

Roman ''KNJIŽAR IZ KABULA'' je jedna od pet najprodavanijih knjiga u Engleskoj i vredna je pažnje, za sve koji žele upoznati svet i izvan naših granica.

[pitalica]

KĆI GANGA Aša Miro
Aša Miro je rodjena u indijskoj provinciji Mumbaji, ali od 1974.g. živi u Barseloni.Radi kao profesor muzike, voditelj na televizijskim stanicama, a uporedo je pomoćnik u brojnim programima usvajanja dece. Ova knjiga je njeno ohrabrenje svima koji žele da usvoje decu, a ujedno i lična ispovest autorke, zadovoljne žene koja dobro zna cenu sreće i na život gleda sa najvećim optimizmom.   

''Želim da i ja imam roditelje'' – kaže Aša, petogodišnja devojčica iz sirotišta u Bombaju. Prolazi dugo vreme dok porodica iz Barselone ne uspe da savlada prepreke preobimne papirologije, koja je uslov za usvajanje. Aša je tek sa sedam godina otputovala u Barselonu, gde ju je očekivala nova porodica. Odrastala je uz roditelje i sestru, još jednu indijsku devojčicu, koja je nešto pre nje stigla u ovu porodicu. Detinjstvo joj je bilo srećno, tako da ni u jednom trenutku nije posumnjala u ljubav svojih usvojitelja - svojih pravih roditelja, kako ih je i doživljavala. Ipak, znala je da negde postoje ljudi koji su joj biološki roditelji, a koje ne poznaje. Želja da sazna zašto je ostavljena podstakla ju je da sa dvadeset i sedam godina otputuje u bombaj i otrkije svoju istinu, upozna svoj narod, zemlju, običaje, da pronadje svoje korene. Kroz ovu priču ujedno teku i stranice dnevnika njene pomajke, koje sadrže beskrajnu, neuslovljivu ljubav – na prvom mestu, ali i strahove, sumnje i neizvesnost, koje donosi usvajanje. Priča ne izaziva samilost, već potvrdu ljubavi.

[pitalica]

OPSADA CRKVE SVETOG SPASA Goran Petrović
Ovo je bajka za odrasle, legenda manastira Žiče, u vreme opsade od strane Kumana, u vreme kralja Milutina.  Zamislite – čitava  Žiča, zajedno sa sveštenstvom i pastvom, pomoću molitve pravoslavaca podiže se iznad zemlje, i lebdeći, dugo odolevala opsadi...
Ovde se ukrštaju srednji vek i vreme čiji smo mi svedoci, tu su istorijske činjenice i neki čudni, paralelni svetovi, življenje kroz san, ljudske sudbine i ostvarenje vere.
''Žiča je dobila sebi dostojnog pesnika, istorija smelog tumača, a čitalac neobičnu knjigu koju je nezahvalno nazvati samo romanom.''

Oдломак из романа "Опсада цркве Светог Спаса" -
... Сави у сан ненадано дође родитељ његов, светопочивши монах Симеон. Седа брада и косе, некада моћног самодршца, милостивог великог жупана Стефана Немање, беху влажнe од дуга пута под звезданим искрама. Низ мокре ризе, на камени под Савине келије, капљу по капљу, сливао се сјај луне. Око босих ногу намерника - већ се намножило велико и мало зрневље. Беше посебно тиха битинијска ноћ, само се негде у даљини једва чуо разбој који од танких нити хука сове, раног трепера зрикаваца, тешког дисања земље, ромора воде и ретких људских гласова тка изглед времена.
- Оче, откуда? - прошапута затечени Сава, окрећући се у постељи. - Шта те гони да ме походиш странствујућег под сводом далеке Никеје? Зар ниси знао да сутра крећем теби, да на гробу твом студеничком озарен кажем како наша црква задоби самовласност?
Месец шкрину на небу. Обруч луне попусти. На земљу линуше нови зраци. Ветар Вијорог се шушњем сплете у гране дрвећа. Однекуд, отегнуто, и вук поче да се јавља. Зачуше се повици, звека опреме царских стражара. Биће да су некога затекли у пољима месечине. Далеки разбој доврши тишак шару, па гласније заштропта - све тврдо збијајући у тканицу времена...

Goran Petrović je dobitnik književne nagrade ,,Meša Selimović", ,,Račanske povelje", ,,Zlatnog bestselera", ,,Vitalove" nagrade, nagrade Narodne biblioteka Srbije za najčitaniju knjigu, NIN-ove nagrade za 2001. godinu, Oktobarske nagrade grada Kraljeva i nagrade ,,Borisav Stanković". Romani su mu objavljivani u prevodu na ruski, francuski, italijanski, španski, bugarski jezik...

[pitalica]

KUĆA U PUERTU Gordana Ćirjanić

''Kuća u Puertu'' je roman 20.veka, a svojim sadržajem obuhvata vreme Španskog gradjanskog rata, Drugog svetskog rata, pa čak i bombardovanje Jugoslavije od NATO. Svojom ljubavnom pričom Gordana Ćirjanić vešto prepliće istoriju Španije i Srbije, vodeći nas do Portugalije, Italije, Hercegovine, Madrida, Beograda... Uvodi nas u svet bliskih i dalekih rodjaka i njihovih sudbina, koje su, uprkos geografskoj razdaljini, kulturi i veri, i slične, i povezane. Kroz sudbine likova prelama se ceo jedan vek.
Posle smrti muža, sa kojom se prividno miri, ona, ustvari, svo vreme provodi u kući i sa njim ''razgovara''. Razgledajući predmete, rukopise, fotografije... koji su joj ostali, u svojoj samoći pokušava da kroz njih spozna vrednosti ljubavi, vernosti, strasti, slobode... Čitaocu ne može da promakne autentičnost Španije, o kojoj piše, jer ju je uitinu i proživela. Kažu da njeno pripovedanje zavodi poput Šeherezadinog.

Gordana Ćirjanić je za roman ''Kuća u Puertu'' dobila NIN-ovu nagradu i nagradu Žensko pero, najprestižnije domaća književna priznanja.

[pitalica]

 
CRVENI ŠATOR Anita Dajamant

''Crveni šator izgleda onako kako bi izgledala Biblija da ju je pisala žena. Najstarija priča nikada nije bila originalnija, ni istinitija.''

Ime joj je Dina. Njeno postojanje nazire se u kratkim rečenicama u Bibliji, u kojoj se o ženi tako malo govori, a gde su mnogo poznatija poglavlja o njenom ocu Jakovu i njegovih dvanaest sinova. U ime Dine, Anita Dajamant vodi nas kroz tradiciju i tajne života žena u prošlosti – svet crvenog šatora. Jedna epoha koja je rodila našu civilizaciju, počinje imenima Lie, Rahile, Zilpe i Bilhe – četiri Jakovljeve žene, četiri Dinine majke, od kojih je samo jedna biološka, ali to je u njihovom životu, gde su one samo vlasništvo svojih očeva, a kasnije muževa, najmanje važno. Žene ponosno podižu sinove, ali sve četiri jednako vole devojčicu. U njoj nalaze deo sebe, sećanje na svoju maldost i utehu za svoju budućnost. Uče je veštinama koje će joj pomoći da opstane i ostane jaka u  svetu muškaraca, njihovih naravi, običaja, ratova... kao i u svetu žena, ropstva, radjanja, borbe za dominaciju i naklonost onih kojima pripadaju. Priča o traganju za srećom, iskušenjima, tragedijama, ljubavi, povezana radostima i suzama.

(ODLOMAK)

... Moje ime vam ne znači ništa. Sećanje na mene je prah.
Nije to vaša krivica, niti moja. Lanac koji je povezivao majku i kćer pokidan je, i reč je prešla na čuvanje muškarcima, koji nikako nisu mogli da znaju. Zato sam postala beleška, a moja priča kratki izlet iz dobro poznate povesti moga oca, Jakova, i slavne hronike Josifa, moga brata. ...
Volela bih da imam više da vam kažem o svojim bakama. Strašno je koliko je toga zaboravljeno. Zbog toga je, pretpostavljam, sećanje sveta stvar...

[pitalica]

DRAGULJ MEDINE Šeri Džons

Knjiga, koja je prvo štampana u Srbiji, pa iz političkih razloga povučena iz prodaje,   (jer je izazvala pravi verski rat), ipak je ugledala svetlost dana. Preporučujem je iskreno, mada mi se čini da je čitava afera oko njenih zabrana, s obzirom na sam sadržaj, bila nepotrebna (ili ''potrebna'' radi većeg publiciteta). Ja sam je više doživela kao istorijski nego kao umetnički izraz, ni malo ne osporavajući talenat Šeri Džons, ali ostala sam uskraćena za doživljaj ''jedne od najlepše ispričanih ljubavnih priča svih vremena''. Ukusi su različiti, ali, u svakom slučaju, ljubitelji pisane reči knjigu ne bi smeli ''zaobići''.

''Sudbina mi je zapisana onoga dana kada sam se rodila kao žensko. Udala sam se za čoveka kog mi je odabrao otac, nastavila sam majčinim stopama i vodila život žene pokorne mužu i njegovoj kaduni. Budućnost mi se činila podjednako pustom.''

Ajša je rođena u vreme kada su žene smatrane imovinom, toliko bezvrednom da su ih roditelji smeli žive zakopati ukoliko imaju ''dovoljno'' ženske dece za rad u kući ili se te godine rodilo ''previše'' devojčica, pa će ih teško udati. Kada joj je bilo šest godina, otac ju je verio za Proroka Muhameda, što je značilo da je od tog trnutka zarobljena u kući, bez mogućnosti za igru, za radost detinjstva, a najpre bilo kakav kontakt sa dečacima. Pored svega, izrasla je u hrabru ženu, jake volje, pronicljivog uma, borca, koji je uz pamet posedovao i retku lepotu. Zahvaljujući svemu tome uspela je da stekne Muhamedovu ljubav i poverenje, tako da mu nije bila samo supruga miljenica, već i savetnik u mnogim političkim zbivanjima.

- ''A ipak me stižu osude'', rekoh. ''Da sam muško, šepurila bih se u sjaju slave.''
- ''Slave?'', frknu otac. ''To želiš? Nju nije teško zadobiti. Slave je lako dokopati se koliko i bodeža. Ona na onog ko je nosi privlači pažnju kao sečivo što sjakti na suncu. Čast pak, s druge strane, zahteva stegu nad samim sobom, saosećanje, samopoštovanje. Često radi ispotiha, neprepoznata ili neizazvana žudnjom za njome. Čast dolazi tek posle dugih godina truda, a kad se jednom konačno stekne, još je teže zadržati je.''

[pitalica]

DVA LICA MESECA Aša Miro

Ako se neko od vas odlučio da na moju preporuku (ili još bolje - i bez nje) pročita knjigu KĆI GANGA, sigrno će poželeti da dozna ''šta je posle bilo''.
Osam godina, posle svog prvog odlaska u Indiju, u želji da pronađe svoje korene, književnica Aša Miro ponovo kreće istim putem. Sve postojeće nedoumice, koje je posle prvog pokušaja ponela sa sobem u Barselonu,  staložile su se, uobličile u jasna pitanja i zahtevaju odgovore, koje smatra da mora dobiti. U medjuvremenu, svojom prvom knjigom, u samoj Indiji je pokrenula lavinu interesovanja. Pojedinci, koje u prvom navratu nije stigla da upozna, što ograničenjem vremena, što nepostojanjem administracije, a koji su neposredni učesnici u njenom životu i usvajanju, javljaju se sami, nudeći pomoć. 

''Činjenica da se nas dve, sestre, obe zovemo isto, navodi na pomisao dvostrukog života jedne iste osobe; kao dva lica meseca, dve strane novčića, kao jedan lik i njegov odraz u ogledalu. Aša, koja živi u Kolpevadiju, mogla bi da bude i ona druga Aša, koja živi u Barseloni. A ja bih mogla biti ona. Ako je Radžu (otac) smatrao da je teže brinuti se o kćeri od svega par godina, nego o bebi od nekoliko meseci, moj bi život bio drugačiji, a verovatno vrlo sličan onom kakav sad vodi Aša. Toliko sličan, da bi se lako mogao nazvati istim. Možda bih sada imala četvoro dece i muža poput Bikadžija. A Ašin život mogao je biti sličniji mojem. Možda bi je usvojili moji sadašnji roditelji. Možda bi ona sada bila srećna Katalonka, a ja bih govorila samo jedan dijalekt maratija...''

Ova dokumentovana knjiga, obogaćena originalnum fotografijama, vredna je pažnje bez obzira koju vrstu književnosti volite. Ona jeste dokaz da život piše romane, a mi ih samo uobličavamo, na svoj način. Zato, ako ste pročitali prvu knjigu - ne propustite da pročitate i drugu, a ako niste ni prvu – pročitajte odmah obe!

[pitalica]

ROMAN O LONDONU Miloš Crnjanski

Uhvatila sam sebe u vremenski nepoštenom odabiru preporuka knjiga. U neku ruku to je opravdano, jer svaki čitalac teži ka novim saznanjima, ali kako sam, baš sada (po ko zna koji put), pročitala omiljenu knjigu, shvatila sam i svoju grešku: ne mora da znači da svaki čitalac ima isto interesivanje, kao što ne mora da znači da je svaki ljubitelj književnosti pročitao sve klasike.
Da počnem ovako: ''Iako Crnjanski nije stekao slavu s ovim romanom, on je jedan od najčitanijih njegovih dela!''

London, posle Drugog svetskog rata. Ruski emigranti, u iznajmljenoj kući u predgrađu, na ivici siromaštva. Istina, kao i mnoštvo drugih.
Ona je Nađa, ćerka ruskog, carskog generala, žena kneza Rjepnina. Pametna, obrazovana, dostojanstvena.. i trpeljiva. Sa prelepim licem, kao od alabastera, onakvim, kakvo deca zamišljaju da ima Snežana. Mirnih, nežnih, crta lica, koje ostaju dugo mlade. Nad tim licem bila je gusta kosa kao zlatna kruna, u njenom srcu ljubav  prema mužu, bezuslovna, spremna na sve žrtve. Da bi preživeli, ona se bavi prodajom lutaka, koje svojeručno izrađuje.
''Zagledana u njega, on onda vide, da je počela da plače, a kad je ugledala, ispod sebe, vodu, i odmaklost broda od obale, ona iznenada, kao vrisnu, i pokri lice, obema rukama.''
On, knez Nikolaj Radionovič Rjepnin, visokog stasa, mada više nije mlad, ''ali diže svoje kante, pune vode, kao da su igračke''. Bled, visokog čela, već na prvi pogled odavalo je tuđina, najviše bradom, koja je bila crna i drugačija nego u domaćeg stanovništva. Imao je plemenitu lepotu lica ruskih severnjaka, koje bi, posle osmeha, postajalo kao od leda, na kome su najupadljivije velike crne oči, koje sjaje kao da u sebi nose zrna zažarenog ugljena ili crnog dijamanta, a u njima tuga i beznadežnost.  Govorilo se da pripada nekoj hrišćanskoj sekti ali da to nije opasno. I mada je u ratu bio na strani Engleza, ovde, i Londonu, bio je konjušar, džentlmen konjušar.   
''To je bila poslednja uspomena, o Londonu, koju je Rjepnin poneo sa sobom, u glavi... Samo je sa svetionika, na visini te velike stene, kojom se park završavao, treperila jedna svetlost, cele noći, kao da, tu, zemlja pokazuje neku zvezdu.''

Ovo nije roman samo o njima. To je i priča o londonskom svetu, koga, kao sardine u limenim kutijama, voze, ujutru, na rad, u London, a vraćaju uveče, okrenute leđima prema Londonu, iz Londona. A najviše o toj, ogromnoj, varoši, čiji je zagrljaj bio smrtonosan za toliko ljudi i žena, - a koja sve to gleda, koja sluša kako prolaznik za prolaznikom pita: "Gde je tu sreća? Kakvog, taj ulaz i izlaz prolaznika, u samoći, i gomilama, - četiri, osam, četrnaest milona? - ima smisla?"

Ime pisac, mislim, dovoljna vam je preporuka za čitanje ove knjige, a ja bih samo dodala da je umesto ''Roman o Londonu'', radije zovem ''Roman o ljubavi''!