ZNAMENITI SRBI U ANEGDOTAMA - sabrao Dejan Tomić

[pitalica]

DOSITEJ OBRADOVIĆ
(1739-1811)

Dositej Obradović je u leto 1807.godine prešao u Srbiju, i sav se stavio u službu njoj; godinu dana kasnije već je direktor svih škola, vaspitač Karadjordjevog sina Alekse, Karadjordjev sekretar i savetnik. Jednom prilikom Dositej je bio u vinogradu na Oplencu u Topoli i nabrao neke trave da jede kao salatu, što onda u nas niko nije jeo. Porosila je kišica i Dositej se pokliznuo. Idući ozgo nizbrdicom, on udari pored gradske kule i, kao star čovek, češće se oklizne i gotov da padne.
- Čuvaj se da ne padneš dedo! - viknuo je sa prozora Karadjordje.
- Nisko sam, Gospodaru, - uzvrati Dositej - i ako padnem neću se mnogo ubiti, a neću ni lupnuti glasno: samo se Bogu molim da ne padneš ti sa svoje visine; i ubićeš se, i čuće se na sve strane sveta!

[pitalica]

DOSITEJ OBRADOIVĆ 
(1739-1811)

U jednom velikom društvu, gdi je i Dositej bio, jedan je vrlo mlogo vikao na Dositeja, na koje mu Dositej ništa nije odgovarao, nego je mirno gledao onog što viče na njega i slušao ga kao da se to njega ništa ne tiče. Posle kad se društvo razišlo, rekne mu ljutito jedan njegov prijatelj:
   - Ta ti si prava budala kad ti na onakve grdnje ni jedne reči ne odgovori.
   - E, moj prijatelju, - odgovori mu Dositej smešeći se – ta baš lud čovek u takvoj priliki ne bi umeo ćutati!

[pitalica]

DOSITEJ OBRADOVIĆ

(1739-1811)

Po smrti Dositejevoj, naredjeno je bilo da se njegove stvari rasprodaju. I rasprodano je sve što je imao za nepuna dva sata.
- Zar sve prodaste? - upita predsednik Saveta, Mladen, Relju Banaćanina, poznatog domišljana i šaljivca, koji je bio na toj prodaji.
- Sve ode kao alva - odgovori Relja.
- Čudne mi tekovine jednog filosofa, - reći će na to Mladen - sve ode tako za čas!
- E, Boga mi, kad tvoja dodje na red, - rekne Relja - imaćemo posla taman dve godine!...
Danas niko i ne zna za kuće, ni za dućane bogatoga Mladena, a Dositejeva se svaka stvarčica čuva kao kakva svetinja.

[pitalica]

SAVA TEKELIJA
(1761-1842)

   U Pešti je živeo vrlo imućan i dobro obrazovan trgovac, Srbin Miša Jovanović. On se beše oženio iz uvažene porodice Stankovića u Budimu i dobio je miraz 100.000 for. Posle nekog vremena, a još za života svoga osnovano je Miša Jovanović zakladu od 12.000 for. i dao je Srpskoj pravoslavnoj opštini peštanskoj s tom naredbom, da se ta glavnica ima ostaviti pod kamatom dotle, dok se ne udvostruči, pa onda da se otud izdržava srpski učitelj i crkvenjak u Pešti, a ujedno da se otud dodaje na platu svešteniku peštanskom. Isti Jovanović je osim toga dao magistratu peštanskom izvesnu sumu u sirotinjski fond, te s toga nije delio prosjacima, nego ih upućivao na magistrat, gde je on za njih ostavio potpore.
   Jednog dana u sredini tridesetih godina iznenadno dodje Miši Jovanoviću u posetu Sava Tekelija. Jovanović se začudi tako otmenom gostu, ekselenciji i uvaženom Srbinu Savi. Sava mu reče da ima s njime razgovora, i zamoli ga, da podje s njim u šetnju. Podju šetati kraj Dunava. Tekelija ćuti, ništa ne govori. Miša čeka i čeka, da čuje šta želi Sava Tekelija od njega, ali Sava šeće i ozbiljno ćuti. Na posletku će ga Jovanović nestrpljivo zapitati:
   - Ekselencijo, vi ste mi izvoleli reći, da imate samnom neka razgovora.
   Sava Tekelija zastade i reći će ozbiljno:
   - Prijatelj-Mišo, vi ste mene osramotili!
   - Šta za Boga! A kako to molim vas? – odgovori uprepašćeni Miša.
   Tekelija izvadi iz špaga jedno pismo, pokaže ga Jovanovću i reče:
   - Evo vidite pismo od Lukijana Mušickog. On mene ovde naziva dobrotvorom narodnim i čestita mi, a ja nisam ništa učinio. Vi kao običan trgovac evo već dvadeset godina, kako ste osnovali vašu zakladu, a Mušicki mene naziva dobrotvorom. No ja ovaj prekor Mušickog ne mogu podneti, nego ću da popravim, što sam propustio.
   Sa tim Sava ode i odmah posle toga kupi za 70.000 for. onu kuću u ulici Zelenog drveta u Pešti, te osnuje svoj zavod, koji je do danas na put izveo i usrećio tolike sinove srpske, a narodu srpskom poklonio tolike umne radnike i prijatelje.

[pitalica]

KARAĐORĐE PETROVIĆ
(1762-1817)

Kada je 1809, Karađorđe oslobodio Srbiju od Turaka, dođe s vojskom preko Sandžaka u dodir s Crnogorcima. Sukobi se s Turcima na Koštan-polju, kod Suhodola. Turke je predvodio Humat-paša Mahmutbegović. U najtežem času sam je Karađorđe izvršio juriš i pobjedio.
Kolašinski knez Jovan, koji je u ovoj borbi komandovao većim odeljenjem sandžačke vojske, pošto mu se vojska razbeže, ostade sam na bojištu. Karađorđe je, u onom naletu, naišao i na njega. Osmotri ga. Poznade da je Srbin, pa ga mrko pogleda i prekori:
- Kojekude, ti si Srbin!
- Jesam, Gospodaru Đorđije!
Karađođe izvuče pištolj i pogleda niz njegov ledeni hrbat prsa kneževa:
- Pa došao protiv mene da se biješ?
- Jesam, Gospodaru!
- A zašto?
- Samo da viđu koji je bolji junak od nas dvojice!
Karađorđe ga odmjeri od glave do pete, vrati pištolj za pojas, pobratimi se s knezom i postavi ga za barjaktara u svojoj vojsci.

[pitalica]

TANASKO RAJIĆ
(? – 1815)

Drugi ustanak 1815. godine, našao je Tanaska Rajića, iako već starca, krepka i vesela, na boj gotova. Na Ljubiću vidimo Rajića, kao zapovednika u gornjem šancu, gde su bili topovi. Jednog dana udare Turci ćestoko na srpske šančeve. Vojnici iz donjeg šanca, ne mogući se održati, počnu uzmicati u gornji, Rajićev šanac, i tim sam šanac provale. Kad turska sila i tu navali, oni se pometu, pa počnu uzmicati i odatle. Kukavni starac Rajić, videći to, stane govoriti:
- Stan'te braćo, ako Boga znate! Što ste se tako preplašili? Ta i iz Turaka teče krv, kao i iz nas! Zar ove topove ostavljate, od Boga ne našli? Znate li koliko smo muke prepatili, dok topove ne imasmo?
Videći da je strah ovladao, i da ga niko ne sluša, Rajić opkorači top, uzme u jednu ruku sablju, a u drugu zapet pištolj, pa rekne:
- Ovih topova ja neću ostaviti Turcima, dok me svega na njima ne iseku na komade!
Turci odista nagrnu na njega; on nekoliko smlati, ali puške turske i njega obore, i tu ga Turci iseku svega na komade. Ova junačka, patriotska smrt neka je na ugled svima onima u kojima muško srce kuca. Ko Rajićevom smrću ume umreti, dostojan je živeti doveka!

[pitalica]

GLIGORIJE TRLAJIĆ
(1766 – 1811)

Služeći u tudjini, daleko u Rusiji, a vazda oduševljen Srpstvom, Gligorije – Gliša Trlajić Bačvanin, dodje u Mohol, u goste majci i mestu rodjenja. Mnogi ga znanci, zaneseni ranijim pričama o moćnom severnom bratu, zapitkuju koje o čemu po velikoj ruskoj carevini. Trlajić hvali Rusiju i sve što je njeno, ali gleda da hvala ne potcenjuje ničega što je srpsko. Zato mu bi neprijatno kad ga na jednoj gozbi prota moholski počne pitati malo neprilično... Tako, Trlajić pohvali najpre vino za trpezom, a prota se utače:
- Ali je rusko vino gromovito? A?
- Kad god se meša s rakijom! – odgovori Trlajić.
Iznese se na sto pečenje. Proti je i to malo, već pita:
- Ali je tek rusko pečenje masno? A?
- Kad god se jede sa slaninom! – dočeka ga Trlajić.
Sad i prota ućuta.

[pitalica]

JOAKIM VUJIĆ
(1772-1847)

Kao svagdašnji siromašak, Joakim Vujić ne mogaše biti pažljiv ni u izboru odela.
Došavši jednom u nezavidnoj toaleti u Karlovce, Vujić lagano pridje gimnaziji i zapita nekog djaka za profesora Tomu. Djače mu nemarno odgovori, pa ušavši u razred, reče profesoru da za nj pita nekakav – prosjak. Profesor radoznalo pogleda kroz prozor, pa da bi kod ostalih učenika izgladio nemio utisak od izraza onog učenika cikne na djačiće:
- Na kolena! Ta to je spasitelj!
Po tom profesor brzo istrča napolje, uze Vujića pod ruku, uvede ga u učionicu i posadi za katedru, pa onda otpoče svečan govor u slavu tog dana, koji u njihovu sredinu dovede slavnog Vujića. Učenici veselim izrazom lica iskazuju radovanje, a Vujić ozbiljno sedi za katedrom i gleda šta se neočekivano zbiva.

[pitalica]

JOAKIM VUJIĆ
(1772-1847)

Kad je Vujić u Kragujevcu, u konaku Kneza Miloša davao amaterske pozorišne predstave, dogodilo se i ovo:
Po opisivanju i pokazivanju Kneževu Vujić je inscenovao niz pozorišnih slika ''Boj na Ljubiću''. Knez je gledao probe i po što šta ispravljao. Na svečanoj, pak, predstavi Knez u jednom momentu ustade i viknu:
- Nije tako! Čekaj!
Po tom se pope na pozornicu i stade kazivati kako treba scenu izvesti. Kad naredi sve, podje svome sedištu, da posmatra, a Vujić, koji je igrao pašu, duboko se pokloni i reče:
- Ljubim ruke!
- Ene ga sad! – ljutnu se Knez. – E, sinko, da si istinski bio na Ljubiću ne bi ti to ni na pamet palo.

[pitalica]

LUKIJAN MUŠICKI
(1777-1837)

Baveći se 1829.godine, tada već kao episkop, u Beču, Lukijan češće pohadjaše slikarske galerije, više puta praćen mladim učenikom slikarstva Kostom Pantelićem iz Rume.
Kad je jednom ulazio tamo, Lukijan zastade pri samom ulazu pa se, zamišljen, preksti. Pantelić, videći to, i sam se, ne znajući zašto to čini, prekrsti, a Lukijan mu reče:
- Tako i treba, jer je i ovo hram!