ZNAMENITI SRBI U ANEGDOTAMA - sabrao Dejan Tomić

[pitalica]

LUKIJAN MUŠICKI
(1777-1837)

Naš veliki pesnik, vladika Mušicki, plakao je, kada je prvi put vedeo more: tako je jako plakao, da ga je jedan sveštenik počeo vući za haljinu i pitati ga: šta mu je?
Posle nekoliko trenutaka, Vladika, pokazujući na more, odgovori mu:
- Dragi moj, nigda nisam video veličanstvenijeg oltara, nego što je ovo more, i nigda u mom srcu nisam osećao prijatniju i lepšu molitvu, nego što su ove suze.

[pitalica]

HAJDUK VELJKO PETROVIĆ
(1780 – 1813)

Veljko je bio tanka i visoka struka, smeđe kose i vrlo malih brkova, duguljasti suvi obrazi, široki usta i podugačka, malo pokučasta, nosa; i nije mu mlogo više bilo od 30 godina kada je poginuo. Po srcu i po telesnom junaštvu bio je prvi ne samo u Srbiji, nego se može slobodno reći, i u cijeloj Evropi svoga svud ratnog vremena. U vrijeme Ahila i Miloša Obilića on bi zaista njihov drug bio, a u njegovo vrijeme Bog zna, bi li se oni mogli s njim isporediti...
Bio je pravi hajduk, i tim se imenom dičio i ponosio, do svoje smrti. Kao pravi junak, i đe je valjalo, nije umijo lagati. Tako je bio iskren i prostodušan, da mu čovek nikakve tajne nije mogao kazati. Istina da je slabo bio pobožan i duševan, ali mu je opet mogao čovek, kao pravom junaku, u po noći bez ikakve svjedočbe blago povjeriti. Može biti da je ono karakteru svome najprotivnije učinio, što je izdao Milenka i Petra u Bijogradu. Koliko je na novce i na ostali svaki plijen bio lakom na vojsci, toliko za te stvari nije mario, kad ih je imao, nego ih je štedro poklanjao drugima, pa i to ne samo svojim vojnicima, nego i drugome svakome:
- Kad u mene ima, kome gođ treba, neka dođe, da mu dam, ali kad u mene nestane, ja ću oteti u kogagod znam da ima.

[pitalica]

HAJDUK VELJKO PETROVIĆ
(1780 - 1813)

Tihomir R. Đorđević je 10.juna 1897.godine bio u Kalni (srez nišavski, okrug pirotski) gde mu je g.Sava Banković, učitelj iz Kalne, kazivao reči Đorđa Golubovića – Lepoje iz ovoga mesta. Golubović je tada bio starac od preko 90 godina:
''Blizu Kalne je selo Šurgan. Iz tog je sela bio glavni tobdžija Hajduk-Veljkov – Stevan. Jednog se dana u Negotinu Stevan opije i počne rđavo nišaniti, te ga zbog toga Hajduk-Veljko išamara. Stevan se naljuti, prebegne Turcima, i kaže im da je bio glavni Veljkov tobdžija i zašto je pobegao. Turci ga zapitaju koliko mu je Veljko plaćao. A ovaj keže da mu je plaćao jedan groš dnevno. Turci mu obećaju plaćati sto groša dnevno, samo da se potrudi i ubije Veljka. Stevan pristane, i nije prošlo ni nekoliko dana, a on uoči Veljka, nanišani topom na njega i ubije ga.''

[pitalica]

MILOŠ OBRENOVIĆ
(1783 – 1860)

Ratujući s Turcima, ulogori se jednom knez Miloš kod nekog sela blizu Šapca. Kad se logor stišao, prohte se Knezu da jede tople proje, i to ispovedi vojvodi, koji je kraj njega sedeo. Vojvoda u prvi mah oćuta, a onda se ukloni u logor, i zapovedi momku, da odmah ide u selo, te, u kojoj kući naiđe na pečenu proju – da mu je vruću donese.
Momak posluša zapoved; pripaše svoje oružje, otide brže bolje u selo, zaviri u dve tri kuće, i u jednoj stupi na prag baš kada se proja vadila iz furune. Momak je domaćinu ispričao vojvodinu zapoved, uzeo poveću proju i odneo vojvodi u logor.
Vojvoda je primio proju i onako vruću predao knezu Milošu.
Knez je sa velikim zadovoljstvom gledao svakidašnji leb, kojim se odranio on i njegov narod, a onda je izvadio iz kese žuti dukat, i dao ga vojvodi da seljaku proju naplati. Vojvoda se tome poslu Kneževu začudio, te će reći:
- Gospodaru! Zar će ovaj seljak propasti ako mu se ta malenkost ne naplati?!
Na to će knez Miloš oštro:
- E, moj dragi vojvodo! Svako zlo, koje se u svetu ukorenilo, poteklo je od takvih malenkosti. Ako ja ovu proju od seljaka uzmem a ne platim, to ćete vi kao moji mlađi otimati krave i volove, a o novcu neću ni da govorim. Nego deder ti vojvodo naplati taj kolač s ovim dukatom. Znaj! dok je seljak do njega pečenog došao, mnogo se puta u krvavu znoju okupao, a ti bi rada da ga džabe jedeš!
Vojvoda nije mogao ni kud ni kamo, već je seljaku poslao žuti dukat za pečenu proju. Sprva ga seljak nije hteo primiti, no kad je doznao da je od Kneza gospodara, poljubi ga i reče:
- Vaistinu! ovaki će gospodar osloboditi Srbiju od turske sile i nasilja! – te dukat ostavi kao uspomenu radi doživotnog sećanja na ovako plemenito delo svoga vladaoca.

[pitalica]

MILOŠ OBRENOVIĆ
(1783-1860)

Priča se kako je knez Miloš prvih dana 1827.godine zapovedio da se ubuduće Sveti Sava svetkuje kao najveći Božiji ugodnik; da dućani budu svi zatvoreni i niko ništa da ne radi, nego svi ljudi da idu u crkvu. Beogradski Grci, zato što u njihovom kalendaru ne piše da je Sveti Sava tako veliki svetac, otvore svoje dućane, kao na radnom danu. To dozna Miloš, pa pozove nekoliko viđenijih Grka da mu dođu u Požarevac, pa ih počne prekorevati:
- Vi Grci zasvetiste i vaše crkvenjake i mi ih svetkujemo, a vi nećete jednog Svetog Savu srpskog da svetkujete, koje ste vi vere, a?
Kad su se preplašeni Grci počeli izgovarati: Okeme, Gospodaru, ama nismo znali... Knez im je oštro podviknuo:
- A što vi njega jednog da ne znate, kad mi znamo tolike vaše, pa i nekakve Ćuriće i Uliće (valjda Kirika i Ulita) – pa im je zapovedio da u ime kazne svaki odnese crkvi po oku voska i da u buduće dobro pamte kad pada Sveti Sava.
Od to doba počeli su i beogradski Grci voditi računa o svetkovanju prvog srpskog prosvetitelja i iduće godine još o Božiću pripitivali su Srbe: ''Ama, dzanum, kat je ono vase svetlo Sava, da idem u crkva, da opet ne cuj Knes Milos?''

[pitalica]

MILOŠ OBRENOVIĆ
(1783-1860)

Poznato je kako je knez Miloš u mladosti svojoj služio nekog domaćina gazda Aksentija u selu Dobrinju. Docnije je Miloš postao ustanik i vojvoda i knez. Kao knez i gospodar malene seljačke države seti se Miloš svoga nekadašnjeg gazde Aksentija, pa ga pozove k sebi u goste.
Kada Aksentije dođe, knez Miloš ga srdačno dočeka i zadrži duže vremena kao svoga gosta. Pa kad su se narazgovarali o svemu što je bilo i prošlo, povede domaćin svoga gosta da mu pokaže blagajnu državnu. U blagajni je ležao raznolik novac, gomile i vreće srebra i zlata i bakra. Zadivi se Aksentije videći toliko blago kakvo nikad nigde nije video. A Knezu beše milo što se Aksentije tako zadivio sabranoj i ušteđenoj imovini narodnoj. Pa htede se Knezu da malo iskuša ovoga prostog i nepismenog seljaka, pa mu reče:
- Gazda Akso, činiš 'voliko, mnogo si ti meni dobra učinio kad sam služio kod tebe. Ne znam kako da ti se odužim. Nego uzmi od ovoga blaga koliko ti drago.
Aksentije se malo zamisli, pogleda u one gomile državnoga blaga, oči mu zavodniše od suza, pa će reći Knezu:
- Gospodaru! ovo je zajedničko blago celog naroda. Pa kad bi svak ovde uzeo koliko bi hteo, brzo bi toga blaga nestalo. Ovde se ne uzima nego se ovde dodaje.
I rekavši ovo, uze kesu iza pojasa, razdreši gajtan, pa izvadi dva srebrna cvancika i baci na onu gomilu.

[pitalica]

MILOŠ OBRENOVIĆ
(1783-1860)

Po svom povratku u Srbiju 1859. godine, knez Miloš je doznao da Karađorđeve kćeri Sava Pljakićka i Stamenka Čarapićka žive u sirotinji i da nemaju nikakve pomoći iz državne kase. Knez Miloš je staricama poručio da mu obe dođu, na što se one uplaše, jer je njih on zvao u vreme kada je brat njihov pobegao iz Srbije, ali ipak odu u dvor i smerno se poklone starom Knezu.
- A zar vi, nemate nikakve pomoći iz narodne hazne? – upita knez Miloš.
- Nemamo, Gospodaru!
- Jazuk! A je li vam dosta po 250 talira na godinu?
- Dosta, Gospodaru! Da vas Bog živi!
- E, činiš 'voliko, piši Gluvaću – a to je bio finansijski službenik – neka se daje svakoj po 250 talira, dokle god su žive! To je, sestre, - okrenuvši se njima dvema – vaš otac zaslužio. A po bratu, vi bi, boj se, pomrle od gladi.

[pitalica]

MILOŠ OBRENOVIĆ
(1783-1860)

Kada se jednom prilikom u konaku knez Miloša u Kragujevcu priređivao za goste koncert, knez usred sviranja pozove kapelnika Šlezingera i zapita ga zašto mu neki muzikanti prkose.
- Nisam opazio, Vaša Svetlosti! – odgovori Šlezinger.
- Kako nisi, kad jedni sviraju neprestano, a drugi tek pokatkad taru u trumbetu?
Šlezinger odgovori da je tako zabeleženo u notama, ali mu Knez Miloš ipak napomenu da za nedelju dana kad bude svirao pred konakom udesi tako, da svi jednako ''rade''.

[pitalica]

SAVA MRKALJ
(1783-1833)

Jedne večeri pri kraju 1817. godine sedeli su u budimskoj krčmi ''Kod tri sekire'' odlični filolozi Sava Mrkalj i Luka Milovanov.
Sava je rado govorio o pitanjima iz filosofije, pa je i ove večeri zastao duže na razgovoru o tome, dok mu jednom ne pade na um da razlaže o prividnosti čovekova bića. Govoreći o tome, stade dokazivati Luki kako on, Luka, ustvari i ne postoji, nego se njegovo biće samo priviđa mašti Savinoj.
- Tako je to, moj dragi! – završi Sava besedu. – Nego plati ovaj trošak pa hajd'mo doma!
Luka se sprema da pođe, ali ćuti i ne plaća.
- Plati! – ponovi Sava. – Znaš da ja nemam.
- Ti si me uverio da ja ne postojim – odgovori mu Luka. – Niti postojim, niti plaćam.
Namače kapu na oči i izađe.

[pitalica]

VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ
(1787-1864)

Kada je vladika Rade svakodnevno pisao svoj spev ''Gorski vijenac'', što bi danju napisao, to bi uveče čitao Vuku Karadžiću, i još nekim Srbima, koji su k njemu dolazili. Jedno veče reći će Vladika Vuku:
- Baš, gospodine Vuče, ovi je naš jezik veoma siromašan. On nejma riječi za ideju, nejma za eru, i za tolike druge pojmove?
- Gospodaru, - odgovori Vuk – kad je narod mogao naći ime za svaki deo, svaki delić, svako parče, i svaku čiviju na kolima, našao bi i za to riječi, da mu je trebalo. Kad ustreba – naći će se!